Mihailo Medenica: Znaš li ti, fukaro, šta je srpski seljak?!

Znaš li, bre, ti, fukaro, šta je srpski seljak?!

Aristokratija!

Čisto plemstvo ispod ono blata, znoja, muke, prst debelih bora…

I, to ne bilo koji prst. Ne ovaj nejaki što se prelomi na šta teže od šoljice kafe već seljački prst!

Kvrgav, otekao, ispucao…onaj na koji se slomila i sekira i čekić, onaj o koji kamen pomodri kad udari, e taj prst i toliko debela bora.

Plemstvo, jašta, more!

Žuljevi, pod noktima, psovke, kletve, zdravice, dobrodošlice i sikteruše- sve vrca od plave krvi.

Nema većeg gospodina od srpskoga seljaka, pa i kad ga nužda potera na sred njive, kad se ispiša u kraj tarabe, kad se leskovim listom obriše, kad udari šakom o sto pa popucaju žuljevi i šikne plava, najplavlja krv…

Znaš li, bre, fukaro, kad se taj gospodin s mrakom dovuče kući noseć sebe ko tri jutra košnje, pa pljusne ladne vode za vrat, kroz kosu i niz lice šta se sjuri, sedne za sto i ćutke natoči mučenicu.

Gleda u čašicu i ne otpija.

Gleda, ćuti, gleda, ćuti, a rakiji se stresu kolena, samo što ne zaplače. Tri put umre i vaskrsne u toj čašici, sve čekajući…

Sede za stolom žena i deca, i oni gledaju i ćute.

Ćuti i stoka i živina, i seoska pseta, ćuti mesec, ćuti i tišina, bre, vaseljena ćuti i čeka…

E, kad se svi dobro načekaju tad seljak pokosi onu čašicu, sjuri premrlu rakiju niz grlo, tresne je o astal ko da klepalom poziva na molitvu i proseje kroz pukle usne: „E, sad ću svima da im jebem mater“!

Takav ti je srpski seljak, fukaro!

Plemstvo što se stiče u trenu kad saspe mučenicu sebi živome za dušu!

Žali seljak stoku i živinu i letinu, ali sebe ne!

Žali siročad i udovicu što ih živ a prežaljen gleda, ali sebe ne!

Žali i dušmana, ali sebe ne!

To ti je srpski seljak!

Pridigne se polako, ne žuri nigde, niko još nije utekao srpskome seljaku, pa raspregne rala s volova i upregne topove.

Ima kad da se poore, valja u smrt pohitati. Pre rose i slane.

Nema šta on tu da objašnjava udovici i siročićima, ide pa kad se ne vrati…

Čije god kosti da im donesu da ih sahrane kao najrođenije!

I njegove će oni kojima zapadnu.

Kost je kost, srpski seljak je srpki seljak, zemlja je zemlja…

Opelo svakome jednako, rakija svaka ljuta, jednako se plava krv crveni…

Takav ti je moj srpski seljak, pa ti vidi hoćeš li ga naljutiti da raspregne volove i da ti se majke majčine nadoziva..?

Jedno ruho za sahranu, da metnu one kosti u njega, i jedno za njivu i juriš- plemstvo, nego šta!

Prezuje čarape, navuče one vunene sa šarkama da ako ga po njima poznaju, tresne šajkači dva- tri puta o šaku, il šporet, da zazeleni, prinesu mu siročad krvave opanke od đeda, udovica na brzinu spakuje u torbak vruć hleba, tvrda sira i meke rakije, pa ajde dok se ne vidimo…

To ti je, bedo, srpski seljak!

Deci ostavlja što je nasledio: nešto njive i livada, ikonu, obraz i ime.

Istim se imenom zovu i đed i otac i on i sin.

Niko ga se dugo nije nanosio pa da ako se jednoj generaciji posreći da se zapati duže, ako ne- poneće ga ono siroče u kolevci…

Poljubi ženu u čelo, decu u kosu, ikonu u ruke i skute, dovratak i polako zatvori za sobom, nikad srpski seljak ne zalupi vrata- dom je manastir.

Tako nagizdan za večnost, opasan i upasan, obiđe i namiri stoku, stane na guvno da dogleda dokle su mu grobovi u jurišu stigli, upre na leđa sve krstvove roda svog pa potera volove…

To ti je moj Srbin, seljak- razmakne noć onim ručerdama pa samo pravo gazi. Zna on kuda će, ne boj se, što više krvare opanci- tuda će.

Džaba se šančiš, dušmane, to sebi grob kopaš, od srpskoga seljaka niko utekao nije!

Ubiješ mu volove a on upregne topove na sebe pa- juriš!

Ponese krstove palih- pa juriš još žešće!

Pucaj, zaludu ti i to, budalo! Znaš li, bre, koja je muka tukla i štavila tu kožu?!

Prst bore duboke, a pod njima još čitava šaka debelo!

Grom da udari o srpskog seljaka- zgasne ko šibica!

Pa, on krvari zinat tebi, eeeej…

Što je manje života to mu je manje tereta da nosi, pa više ne juriša no leti, razumeš li?!

Shvataš li zašto opanci nikad ne zarastaju?

Jedan život ima Srbin ali stotinu smrti pa dok svaku osveti i svaku umre nemaš ti gde, nemaš kad, nemaš s čim…

I u tom rovu u kom stojiš kosti su njegovih kostiju!

Trećepozivci jurišaju kroz zemlju, gde si to mislio da se sakriješ?!

Pucaš misleći da će Srbin stati?!

Gde si to video da mrtvi Srbin ne juriša?!

Mrtvi pretrčavaju žive, živi mrtve, izmešaju se krv i mošti, gunjevi i plaštanice, gde padne glava pokupi je prvi do nje metne na sebe i: „Za mnom, seljaci- junaci u zadnje oranje!“

Ne znaš ti ništa, jado, o srpskome seljaku!

Znaš li kako miriše krvava čoja?

Jesi li kad video stoku gde stane pred najlepšom travom i ne pase?

Zeleni se sočna, narasla, povila se u komandu za juriš, miriše…a stoka stoji pred njom i ni travku da…

Da pomešaš tamjan, lavandu, čempres, lipu, ono jutrenje morsko, ratluk što seljak čuva da ga pred gosta s rakijom prinese, pa miris mučenice, šljive i travarice povrh svega, i na to nadrobiš suvoga hleba u vruću vareniku…tako krvava čoja miriše.

Gde osetiš takav miris a ti se dobro razmisli hoćeš li da srspki seljak otpije onu rakiju i raspregne volove..?

Hoćeš li da se ne nanosi imena, da ti raspeća pregaze rovove…

Da ustaneš kad gde čuješ šta o srpskom seljaku!

Za tebe se pomolio- dok mu kuće pališ da se svojoj vratiš.

Da ti se poraduju, njemu će se kostima radovati ako koje stignu.

I te će kosti, kao da ništa bilo nije, opet za plug, u oranje…

Da staneš i pozdraviš srpsku njivu- šta ona rađa to Bog seje…

Poslednje ovozemaljsko plemstvo- srpskog seljaka

!Da si ga kad ubio video bi gde se krv plavi, a ono što si prostrelio, il rasporio to krvari – tebi zinat!