Mihailo Obrenović: Knez koji je promenio Srbiju

Na današnji dan 4. septembra 1823, rođen je srpski knez Mihailo Obrenović, koji je Srbiju učinilo najjačom vojnom silom Balkana. Vladao je od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868, kad je ubijen na Košutnjaku.

Zbog bune Tome Vujčića – Perišića pobjegao je 1842. u Austriju, gdje je pomagao Vuka Stefanovića Karadžića, Đuru Daničića, Branka Radičevića i druge srpske pisce. Kad se njegov otac knez Miloš Obrenović vratio na vlast 1858, preuzeo je komadu nad vojskom, a 1861. je ustanovio narodnu vojsku od oko 50.000 ljudi i snabdio je modernim oružjem.

Iskoristio je tursko bombardovanje Beograda 1862. i poslije dugih pregovora natjerao je 1867. Turke da povuku garnizone iz svih srpskih gradova. Sklapao je saveze s balkanskim hrišćanima radi rušenja Otomanskog carstva – 1866. s Crnom Gorom, 1867. s Grčkom i s Bugarskim revolucionarnim odborom i 1868. s Rumunijom i nastojao je da spriječi pad BiH pod austrijsku vlast.

Mihailo Obrenović bio je knez Srbije od 1839. do 1842. godine i ponovo od 1860. do 1868. Njegova prva vladavina se završila zbacivanjem, u buni koju je vodio Toma Vučić Perišić, a njegova druga vladavina je okončana ubistvom.

Posle smrti oca Miloša 1860. godine, po drugi put je postao knez Srbije. Jedan od uspeha kneza Mihaila bilo je uklanjanje turskih tvrđava iz Srbije. Knez Mihailo je pokušao da stvori Balkanski savez, ali do tog saveza, zbog nepoverenja Crne Gore i političkih predstavnika Bugara, nikad nije došlo. Srbija je tokom njegove vladavine prozvana „jugoslovenskim Pijemontom“.

Na početku njegove druge vladavine, učinjene su značajne promene u politici Srbije. Na Preobraženskoj skupštini 1861. usvojen je Zakon o Državnom savetu, kojim je određeno da su članovi Državnog saveta odgovorni knezu a ne Porti.

Usvojen je i Zakon o Narodnoj skupštini, koja je i dalje ostala savetodavno telo, kao i Zakon o narodnoj vojsci, kojim je uvedena vojna služba za muškarce od 20 do 50 godina. Prema ovom zakonu, Srbija je mogla da mobiliše oko 90.000 vojnika.

Tokom njegove druge vladavine, došlo je do čuvenog incidenta na Čukur česmi, kada je turski vojnik ranio srpskog dečaka. Posle turskog bombardovanja Beograda, Mihailo je zatražio potpuno tursko povlačenje.

Godine 1868. inicirao je osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu.

Iste godine, 30. maja, ubijen je u zaveri koju su skovali braća Radovanović.

Bila je nedelja, 29. maj 1868. godine, kada je srpski knez Mihailo Obrenović krenuo u svoju poslednju šetnju Košutnjakom. Lepo vreme tog popodneva privuklo je veliki broj Beograđana u njihovo omiljeno izletište. Oko 17 časova i knez Mihailo, zajedno sa svojom sestrom od strica Ankom Konstantinović, njenom ćerkom Katarinom, strinom Tomanijom, ađutantom Svetozarom Garašaninom uz lakeja i poslužitelja, uputio se prema Košutnjaku. Pošto su se kočijama dovezli na odredište i krenuli prema stazama za šetnju, naišli su na kneževog do nedavno najbližeg saradnika, Iliju Garašanina, oca njegovog ađutanta Svetozara.

Garašanin je više godina bio Mihailov predsednik vlade i ministar inostranih dela. Zajednički su kreirali unutrašnju i spoljnu politiku Srbije, ali usled razmimoilaženja oko dva ključna pitanja ta saradnja je prekinuta. Garašanin se zalagao za pokretanje opšteg ustanka protiv Osmanskog carastva i u tu svrhu aktiviranja saveza balkanskih država, na čijem stvaranju su zajednički radili.

Oprezni Mihailo, u poslednjem trenutku se pokolebao strahujući da za takvu akciju balkanski narodi ne bi dobili podršku velikih sila, izuzev Rusije. Sasvim izvesno, time bi svi, pa i Srbija, snosili posledice takvih hazarderskih odluka. Drugi kamen spoticanja između ova dva velika srpska državnika predstavljala je odluka kneza Mihaila da se oženi bliskom rođakom, ćerkom svoje sestre od strica, Katarinom Konstantinović. Garašaninu, crkvenim krugovima i većini konzervativne srpske javnosti, taj brak je, blago rečeno, bilo neprihvatljiv. Pošto je knez istrajavao u svom naumu, razlaz sa Garašaninom je postao neminovan.

Uprkos svemu, kada su se to veče u Košutnjaku sreli, knez je ponudio svom bivšem saradniku da šetnju nastavi sa njim i njegovom pratnjom. Garašanin je to odbio uz konstataciju da u „šumi ima zverova“.

Ispostavilo se da su ove reči starog i iskusnog srpskog političara na neki način bile proročke. Pošto se pozdravio sa Garašaninom, Mihailo je, hodajući zajedno sa svojom izabranicom Katarinom, nastavio svojim putem. Nedaleko iza njih išla je Katarinina majka Anka, a dvadesetak koraka iza nje baba Tomanija i knežev ađutant. Ubrzo su naišli na četiri čoveka, svečano obučena u frakove, sa cilindrima, koji su pozdravili kneza. Nakon što im je knez otpozdravio, oni su izvukli pištolje i počeli da pucaju u Mihaila. Jedan od atentatora imao je kod sebe veliki vojnički nož kojim je dotukao kneza, zverski mu kasapeći lice. Katarina Konstantinović je tom prilikom ranjena, a njena majka ubijena. Knežev ađutant Svetozar Garašanin, naoružan samo sabljom, bezuspešno je pokušao da se obračuna sa zaverenicima. Ranjen, ostao je da leži na mestu zločina. Stara Tomanija Obrenović je nepovređena uspela da pobegne i prva pronese vest o tragediji u Košutnjaku.

Mihailo je ubijen sa tri hica. Odmah posle ubistva, braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru, gde ih je spazila jedna vojna patrola i uhapsila ih.

Svi zaverenici su istog dana izvedeni na saslušanje. Streljani su u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila proglašena velika žalost.

Mesto pogibije kneza Mihajla na Košutnjaku nalazi se nedaleko od Hajdučke česme. Sahranjen je u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Izvor: RT Balkan