Mila Alečković: Hristos je veliki jer se odrekao ideje izabranog naroda
1 min read
Nema smisla analizirati okolnu stvarnost samo u njenoj fizičkoj dimenziji-to je ograničen pogled na biće koje nam je došlo iz 20.veka. I nastavljamo da seciramo događaje oko nas kroz objektiv metafizike. U još jednom razgovoru o teologiji političkog, razgovaramo sa našom dugogodišnjom prijateljicom i najmudrijom od ličnosti moderne Srbije-milom Alečković.
Profesor Dr Mila Alečković spada u najobrazovanije Srpkinje u svetu i jedan je od najboljih antropologa zdravlja u regionu i Evropi sa ogromnom erudicijom znanja iz psihologije, neuro-psihijatrije, istorije, političkih teorija i filosofije. Doktorirala je na Univerzitetu Sorbona sa radom: „Pojam nesvesnog u psihološkim i neurološkim teorijama“. Autor je brojnih knjiga i predavanja u svetu na pet jezika, a osim teme psihopatologije i stvaralaštva, Mila Alečković već godinama piše protiv zloupotrebe psiholoških i psihijatrijskih znanja o ljudskoj duši.
U novoj knjizi „Crna psihijatrija i crne dijagnoze“ dekortikovane su sve moguće operacije socijalnog inženjeringa i psihijatrije smrti kojima se danas služe globalisti i maltuzijanci. Mila Alečković u knjizi majstorski analizira tiranska društva kojima upravlja nagon smrti, kao i psihopatološke dijagnoze političkih aktera. Reklo bi se da čitanjem ove briljantne knjige postajete imuni na sve moguće manipulacije i programe straha. Ili, kako autorka sama kaže: „Ljubav i stvaralaštvo koje nosim u sebi pomogli su mi da dešifrujem sve što radi crna psihijatrija u želji da vam porobi um ili da vas poništi kao ljudsko biće. Mi, koji se protiv nje borimo, pobeđujemo, jer lečimo dušu ne kao crni, nego kao beli, jer je u nama nagon života pobedio nagon smrti .“
— U XX veku sekularni procesi su aktivno izbacili diskusiju o Bogu iz javnog prostora. Politika nije bila izuzetak, a to nije poništilo stvarno prisustvo Boga u svim oblastima čovekovog života, ne isključujući ni politiku. Kako mislite da će 21. vek biti vreme povratka religioznog u politiku?
— Prvo da kažem, drago mi je što bar jedan novinar u Srbiji postavlja pitanja vezana za smisao života u poplavi tragičnih banalnosti koje živimo svaki dan. U jednoj televizijskoj emisiji koju sam realizovala i vodila dok nije bila zabranjena zbog toga što je vlast u Beogradu promenila prirodu vlasništva te televizije, bila sam u stvari i na žalost, jedini intelektualac u Srbiji koji je u televizijskoj popularnoj emisiji postavljao, kao i vi, ontološko-egzistencijalna pitanja uglednim ličnostima, mojim prijateljima, naučnicima i umetnicima. Emisija se zvala „Besmrtnost i stvaralaštvo sa Milom Alečković“.
Ovako ću početi odgovor na vaše prvo pitanje: 21 vek je već tu i ukazuje na silaznu liniju cele naše civilizacije. Nemački filosof Hegel pisao je da civilizacije nastaju i nestaju. Sve deluje kao da je naša civilizacija u opštem raspadu, usitnjavanju, udaljavanju kao planete u kosmosu koje se polako udaljavaju i hlade, da je sve psihološka entropija, nepovratno izgubljena energija. Raspala se porodica, raspadaju se zajednice, raspao se ljudski moral, raspao se smisao za ono što je „zdravo“ naspram patološkog (o čemu pišem u svojoj knjizi „Crna psihijatrija i crne dijagnoze“), svet je zahvatila relativizacija koja je u stvari poravnjanje u horizontalu, a horizontala je nagon Smrti na delu. Veliko je pitanje da li može da dođe do nekog značajnog zaokreta sada odmah ili je to rezervisano za neka druga i drugačija društva posle nas.
Ali, ovde bi prvo trebalo da definišemo pojmove, kako bi rekao filosof Ludvig Vitgenštajn. Šta je vera, šta je religioznost, a šta duhovnost? Religioznost je pre svega odluka da se poštuju pravila kojima se čovek uspinje ka Bogu, jer religiju čini, između ostalog, skup pravila. Pretpostavlja se da je takav čovek duhovan i da veruje u Boga. Međutim, psihološki je moguće da se pravila poštuju i u odsustvu ova dva druga uslova. Moguće je da čovek bude „praktikant“ religije, a da zapravo nema veru, pa čak ni duhovnost. Psihološki gledano, ukoliko je takozvani „Superego“ osobe previše slab, ni savesti, ni vere neće biti, a ukoliko je prejaka kažnjavalačka instanca u ličnosti, onda će „vera“ biti isključivo manifestacija neuroze, uzrokovana strahom, tj.mehanizmom odbrane, bez većeg uvida u smisao vere. S druge strane, moguće je takođe da ljudsko biće bude duhovno biće i ako ne veruje u Boga u dogmatskom smislu reči, ili ne sledi pravila religije. Pounutren deontološki moral zajedno sa stvaralačkim impulsom, ljudskom biću otvora stupnjeve duhovnosti i onda kada osoba tvrdi da nije verjuća, ili kada još uvek agnostički traga za saznanjem. Ove razlike između vere, duhovnosti i religije, postaju još značajnije kada su u pitanju društva i kolektivi koji ustanovljavaju religijski skup pravila, nedovoljan za bilo kakvu stvarnu potvrdu o duhovnosti.
Lično mislim da religioznost nikada neće moći da uđe u politiku kao konstitutivna suština, osim na najgori mogući način u vidu nekog fundamentalizma i fanatizma. Religioznost, osim skupa samih pravila, nije stvar politike, nego je sfera pojedinaca. Država može da proglasi određena religiozna pravila koja treba da se poštuju, ali onog trenutka kada duhovni deo religioznog postane obaveza, prava duhovnost će nestati. Kada francuski pisac Andre Malro kaže svoju čuvenu rečenicu: „sledeći vek biće religiozan ili ga uopšte neće biti“ on zapravo šalje poziv ljudima na otvaranje te lične duhovne ravni i na razvijanje ljudske svesti da je duhovnost nužna za smisao ljudskog života. Ali, ova Malroova konstatacija može da znači i to, odnosno plauzibilno sledi iz nje i to da je došlo nesrećno doba i da nas uskoro zaista neće biti.
— Koliko su po vašem mišljenju religija i politika kompatibilni u životu pojedinca… Kako se to izražava u postupcima političke osobe…Možda je najbolji primer kombinacije verske i političke moći monarhija. Monarh je proglašen pomazanikom Božijim , bio odgovoran Bogu za narod. Šta mislite o oživljavanju monarhije u Srbiji i šire evropskim zemljama, od Portugala do Rusije. Kako bi izgledala stvarna a ne nominalna hrišćanska monarhija? Kakva je vaša vizija?
Monarhija je samo jedan oblik vladavine i ništa više. Sama po sebi, kao institucija, ona, po mom mišljenju, ne donosi nikakvu moralnu prednost. Ja sam se oduvek ontološki i sa stanovišta dubinske psihologije, protivila svakom pojmu pomazanika ili vikara, odnosno izaslanika Božjeg na zemlji u bilo kom obliku, izaslanstvu živog čoveka među živim ljudima koji bi trebalo da zastupa Sveto i nepromenljivo. U istoriji je poredak Svetog i nepromenljivog postojao, ali nikada nije predstavljalo pravu duhovnost nego samo ovozemaljsku hijerarhiju. Na primer, Rimski Papa je oduvek simbol vere i vertikalni vikar Božji, ali on osim simbolično, psihološki ne inkarnira Boga, niti može istinski da ga inkarnira. Monarh, bilo da je pravoslavni ili neke druge vere, takođe ne može da bude inkarnacija Božije duhovne sile, kako god da Boga shvatamo. Pravo pitanje jeste Ko će onda biti model uzdizanja duše, ko će prenositi vrednost duhovne visine? Visina je besmrtnost, a besmrtnost nikada ne može da inkarnira ljudski i smrtni pali anđeo, čak ni u pompeznim simbolikama, odorama i ceremonijama. Kao što Boga ne vidimo okom, ali ga osećamo svuda, tako i ta sila koja nas vuče ka njemu, po mom mišljenju, ne sme da bude šljašteća, ceremonijalna, cirkuska. Dovoljno je postojanje podvižnika po manastirima jer nas jedino oni potsećaju da postoje duhovna bića koja mogu da žive bez luksuza.
Upravo simbolično gledano, u istom smislu ruska arhitektura starih crkava u visini ljudskih kuća najbolje je odražavala suštinu. Jasno je da u davno vreme nisu ni mogle da se grade visoke crkve, ali meni su i danas najlepši ti pravoslavni hramovi koji ne idu samo u strogoj vertikali uvis, nego se obraćaju čoveku od koga sve počinje i bez koga ni ljudsko, ali ni arhitektonsko vikarstvo nema smisla. Te crkve su prosto kuće za ljude. Niti je visina u metrima, niti je ona u počastima. Visina je besmrtnost, a besmrtnost je samo naše sećanje, kako kaže Bergson. Sećenje i poštovanje sećanja u savezu duša.
Dok je u istoriji postojao Solomonov presto, odnosno apsolutna monarhija, dotle je monarhističko uređenje rešavalo neka značajna politička pitanja. Takva je recimo bila francuska monarhija od početka, a posebno za vreme kapesijanskih kraljeva. Kraljevi su u Francuskoj zaista imali značajnu političku ulogu i stvorili su moćnu državu od tri rase i četiri konfesije. Danas je monarhijsko uređenje aditiv parlamentarizmu i uglavnom se svodi na dekor, jer ni o čemu, u stvari, ne donosi odluke. Ali, i u prvom i u drugom slučaju, monarhijsko uređenje države ne obezbeđuje per se nikakvu religioznost, niti duhovnost. Ovo ne znači da sam protivnik monarhije kao državnog uređenja ako narod izabere takvu strukturu. Monarhija može da bude socijalna monarhija i nekada mnogo poštenije uređenje ili jevtinije od drugačijih tipova upravljanja državom.
Međutim, važno je shvatiti dve stvari. Politički položaj se ne može „nasleđivati“ prenosom na nasledika u porodici, jer je politika domen ideja, a ideje se ne nasleđuju, nego rađaju. Svako ljudsko biće ima pravo da se svojim originalnim ili ličnim idejama uzdiže, od ničega, tj. od nule. Drugo, još mnogo važnije od ovoga, jeste činjenica da je Hrišćanstvo u istoriji počelo kao ideja žrtve, dobrote, praštanja, ljubavi i milosrđa, što je trebalo da se proširi na sve ljude sveta i da zavlada njihovim srcima i dušama, a ne institucijama. Hristos nije bio vladar, nego propovednik pounutrenja ljudskih najuzvišenijih vrednosti. On je od početka bio u nekoj vrsti psihologizma. Onoga trenutka kada bi se hrišćanstvo „institucionalizovalo“ u pravilnikom zakovan teokratski državni poredak, ono bi postalo ili čist formalizam, ili bi ličilo na režim kažnjavalačkog Boga Jahvea, pa čak i na samo Rimsko Carstvo. Možda bi to bile savršene organizacije kakve jesu bile Egipatsko društvo ili Rimsko carstvo, ali to bi bilo licemerno i totalitarno društvo. Počeli bi progoni svih onih koji ne slede pravila i ideja Hristova izgubila bi svaki smisao.
Ruska tradicija takozvanog „svedržavlja“ jeste oblik „religioznog i prosvećenog upravljanja državom“ kao naslednik apsolutnih monarhija, ali ona, sama po sebi ne može od ljudi da napravi duhovna bića. S druge strane, demokratije kako su danas shvaćene, odnosno demokratije u svojoj zreloj degeneraciji, jesu uzrok velikog zla. Kako u prošlosti piše još ruski Slavjanofil Konstantin Leontjev u svojoj proročkoj knjizi „Prosečni Evropljanin“, današnji svet rukovođen samo principom utilitarnosti, a ne moralne deontologije, rukovođen profitom i neprekidnom kompeticijom efemernog ovozemaljskog, zaista je dao, u najboljoj varijanti, vladajuću psihologiju profi-mana, banalnog i utilitarnog čoveka bez ikakve uzvišenosti i transcendenicje, Muzilovog „čoveka bez svojstava“ a u najgoroj varijanti socijalnog i psihološkog psihopatu, bezbožnog, surovog, analno strukturiranog stvora koji odavno nema veru, pa zatim ni um, a nekada više ni razum. Demokratije koje vode ovakvi ljudi postaju novi oblik tiranije. U tome jeste problem degenerisane utilitarističke etike nad deontologijom, ali na to su nas upozorili još antički Grci koji su smatrali da je demokratija jedan od lošijih oblika vladavine ako se iz nje izuzme aristokratija. Misli se, naravno, na moralnu i karakternu aristokratiju, a ne finansijsku. Mnogo kasnije o mediokritetstvu kao glavnom principu demokratije u tiraniji većine, u blažoj varijanti pisaće Aleksis de Tokvil u delu „ O Demokratiji u Americi“, zaključivši ipak da „još uvek ne postoji ništa bolje od takvog uređenja“.
Međutim, suština problema nije tip državnog uređenja, nego shvatanje prirode ljudskog bića. Ja sam u mojoj knjizi „Psihologija ideja Slobode i Pravde i srpski nacionalni interes“ sva shvatanja u istoriji podelila na dve velike linije: prva ide od Zoroastrizma, preko Aristotela, svetog Avgustina, svetog Tome Akvinskog, zatim preko učenja posebno patristike i istočnog Hrišćanstva, u kome se, upravo zbog posebnog odnosa prema ljudskoj duši i nepostojanja mogućnosti da se čovek lako oslobodi greha rečima absolvo te, rađa želja rada na sebi i psihoterapija, potom preko racionaliste Emanuela Kanta ili emotiviste Žan Žaka Rusoa, pa sve do današnjih deontologa, odnosno humanista, i ona ljudsku prirodu shvata kao plemenitu, altruističku, dobru. U toj slici sveta, čovek je u svojoj suštini Dobar. Druga linija išla je od atinskog poslanika Eufema i njegovog zaključka da je korisnost važnija od pojma Dobra (Dobro može biti korisno, ali korisno ne mora biti Dobro), ili Sun Cua i njegovih strategija utilitarne lukavosti, preko Tomasa Hobsa i njegovog stava da smo svi jedni drugima vukovi u borbi za opstanak, preko Roberta-Tomasa Maltusa i njegove redukcionističke demografske utilitarnosti, sve do filosofa Džeremi Benatama, modernog teoretičara filosofije utilitarizma, koja sama po sebi ne bi bila problem da nije shvaćena i primenjena pogrešno i da zato nije rodila današnji svet najgoreg mogućeg utilitarističkog darvinizma čiji je poslednji maloumni modni krik tzv. „vokizam“ (woke-ism), pogrešno shvaćen kao „levica“, a u stavri predstavlja izvrtanje svih vrednosti naopačke, relativizovanje i stvaranje atmosfere rata svih protiv sviju, „bellum omnia contra omnes“. Vokizam je destruktivan jer je on paganska osveta: on implicitno poziva sve potlačene da se osvete tlačiteljima. Crnce da se za svoju patnju i ropstvo osvete belcima, homoseksualce da se za nepriznatost osvete heteroseksualcima, žene za vekovnu nejednakost — muškarcima. Ali, pitanje koje se postavlja jeste: zašto su vokizmu potrebni sukobi, zar nije moguće pomirenje, nego je nužan rat? Naravno, ovo je retoričko pitanje budući da je „vokizam“ potpuno bezidejan i da je on samo oblik novog socijalnog inženjeringa i nove dekonstrukcije društva kroz Gi Deborovo „Društvo spektakla“. U svakom slučaju, ne može biti reč o idejama jer „vokizam“ nikada nije došao do ravni ideja, pa bi se pre moglo reći da on liči na ono što je francuski pisac Leon Dode opisao rečima: „Dobro je biti konzervativan u odnosu na glupost“…
Naše pitanje ovde zato nije da li će institucionalizovana religioznost u nekoj monarhiji od ljudi napraviti duhovnija bića, jer je sigurno da neće. Naše pitanje je kako podići ljudski rod iz horizontale u kojoj se on valja kao u blatu, kako ga podići u duhovnu vertikalu, u vertikalnu transcendenciju. Ne verujem da to može da postigne neko državno ustrojstvo svojim formalnim pravilima, ma kako normativna i poželjna ona bila. Možda je Božja sila ovo iskušenje upravo ostavila proviđenju da se sâmo dogodi onda kada plitkost počne da guši ljudska bića. Upravo tako se desilo, na primer, sa odbijanjem većine današnjih zaglupljenih i pometenih Amerikanaca da prihvate „vokizam“ kao oblik izvrtanja vrednosti, relativizovanja, tj. kao oblik nihilizma. U banalnoj svetovnoj politici novinari pitaju: zašto je pobedio Tramp?, a ja kažem: nije pobedio nikakav Tramp, nego probuđena kolektivna želja i potreba naroda i pojedinaca koji ne mogu da žive bez vertikalne transcendencije, kako je to lepo primetio još Gustav Le Bon. Političar Tramp, koji je takođe vulgarna karika velikog kapitala, ipak je izgovorio: „zabraniću nasilno menjanje pola i operacije na deci, zabraniću nestanak vekovnog pojma majke“…(u ovom pravcu današnja ruska politika prema porodici spada u ono najbolje što postoji u Rusiji, pored svih drugih problema).
Kada društvo dospe do dna, onda počinje dejstvo grčevitog dizanja, jer ljudsko biće, ako još uvek ima atribute ljudskosti, ne može da živi bez transcendentalne vertikale. U podsvesti svakog čoveka živi „homo religiosus“, Arhetip Spasioca, kako Hristosov, tako i prehrišćanski. Ali, to spasenje se ne može postići nikakvim državnim uređenjem. Ovo sama po sebi ne može (nije mogla) da postigne čak ni institucionalizovana Crkva, a kamoli državni poredak koji bi se oslanjao na religiju. Crkva na zemlji je samo podsticaj, a Crkva na nebu je isključivo u srcima ljudi. Duhovnost je jedino ova druga nebeska crkva. Ona se može „podsticati“ dizanjem svesnosti ljudi, školstvom koje govori o smislu života, o ljubavi prema prirodi, deci i životinjama, umesto isključivo o kompeticiji i profitu. Moguće je delovati na ljudsku duhovnost prenošenjem vrednosti i obrazovanjem. Međutim, u principu i monarhističko i republikansko uređenje mogu da uvedu ovakve programe, te težnja za institucionalizovanjem monarhističkog uređenja kao „prijatelja“ religije, odnosno za doživljajem monarhije kao po sebi duhovne tvorevine, nema nikakvu logičku nužnost niti prednost, te čak može da izazove i otpor kod ljudi kao sve ono što se nameće strogim pravilima.
Ako bih sada sa filosofskog terena sišla ka srpskoj stvarnosti za koju takođe pitate, mislim da je Srbija u pogledu vraćanja monarhističkog poretka (bolje reći dekora, jer taj poredak stricto sensu politički u parlamentarnim demokratijama više ne postoji) na žalost posebno osujećena, budući da su se poslednji izdanci njene poslednje monarije delimično utopili u svet holivudskih glumaca, te njihovo ime više ne može da opredmećuje pretpostavljenu istorijsku duhovnost. San o Nemanjićima kao srpskoj duhovnoj aristokratiji, ili povratak jedinih duhovnih i obrazovnih aristokratija u novijoj srpskoj istoriji, vladavine P. P. Njegoša ili porodice Stratimirović, samo je istorijski san i on je danas u potpunosti neostvariv. Možda je zapravo jedina uzvišenost koja je u imaginarnoj slici srpskog naroda ostala, ostala još u tragovima drevnog poetskog, arhitektonskog, slikarskog i muzičkog nasleđa. Ostali su tragovi, ali tim stvaralačkim tragovima prošlosti nemoguće je „istorijski oživeti“ stvorenja u sadašnjosti koja ta dela nisu stvarala. Uzmimo primer današnje drame u Srbiji: to je kao kada biste zamišljali da graditelj železničke stanice u Novom Sadu ima duhovnu sliku sveta jednog Borojević Rada ! Ali, to apsolutno više nije isti svet.
Ukratko, Hristova poruka nema nikakve veze sa oblikom državnog aparata. Najzad, duhovnost nije počela sa Hrišćanstvom i nije samo hrišćanska. Zato, kada danas branimo prednost „hrišćanskog braka“ naspram, recimo, braka sa životinjama za koji u Evropi raste tolerancija u svim „negativnim slobodama“ koje se odobravaju čoveku, tada ne bi trebalo da koncept tradicionalnog braka branimo „zato što je hrišćanski“, nego bi trebalo da u opšteljudskoj ravni objasnimo kako tu prednost branimo zato što će ona ljudski rod održati u životu, budući da ona, i samo ona, garantuje da se život nastavlja. Univerzalnu vrednost nikada ne treba braniti u sklopu neke ideologije, jer će onda svako imati pravo na neslaganje, na poricanje te ideologije i na sopstvenu ideologiju, nego vrednost uvek treba braniti u odnosu na najvišu vrednost: kao pobedu Nagona Života (da dodam – umnog života), nad nagonom smrti.
— Da li se iskušenja šalju narodu zbog njegovog povlačenja od Boga?
Da li je istina izraz apostola da je svaka vlast od Boga, da li narod zaslužuje vladare koji su na vlasti? Zašto mislite da je Bog pustio Albance da okupiraju Kosovo i Metohiju, svetu zemlju srpskog naroda?
Ontologija Zla i postojanje intencionalnog, namernog, željenog zla koje je donosilo tragediju nevinim ljudima objašnjavano je u istoriji ljudske misli na dva načina.
Stara jevrejska teorija zlog duha – dibuka koji se prenosi na mnoge generacije posle nekog počinjenog greha, jednostavno je objasnila nevino stradanje kao „naplatu ranije počinjenog greha koji nije okajan.“ Hrišćanstvo se odvojilo od ove koncepcije, postulirajući da se greh ne nasleđuje, te da nevini ne smeju da pate zbog greha predaka jer je greh čin individualnog života. Međutim, koliko god da je hrišćanski pogled na greh i nepokajan zločin moralno ispravan, toliko je stari jevrejski pogled psihološki tačan. Iako mi ljudsko biće ne možemo da osudimo zbog onoga što su možda činili neki njegovi preci, isto toliko je tačno da takvo biće uvek psihološki pati zbog grehova predaka. Današnja psihoanalitička shvatanja uzrok patnje kroz kolektivno, porodično, pa onda i individualno nesvesno, upravo klinički potvrđuju ovaj fenomen. Patnja zbog počinjenog zla oseća se kroz više generacija. Uprkos nepostojanju moralne krivice, ostaje psihološka patnja.
Međutim upravo zbog nepostojanja krivice, hrišćanski deontološki stav našao se u teškoći da objasni zašto onda nevini stradaju ako nisu lično krivi ? Zašto Bog ovo dopušta ? Svi umovi sveta i svi ruski slavjanofili postavljali su ovo pitanje i na njega odgovarali vekovima, od presokratovaca, stojika, etičkih pesimista, racionalista, utilitarista, deontologa, humanista, evolucionista, egzistencijalista…
Ako se pitamo zašto neko potpuno nevin strada, zašto su ubijana deca po logorima, zašto je petnaest nevinih ljudi stradalo u Novom Sadu, odnosno zašto je Bog to dozvolio, vi imanentno pitate ima li uopšte Boga ako je tako nešto dopustio? Čovek je u malenkosti svoga uma Boga shvatao kao pravednog sudiju koji treba da presudi, da nešto dozvoli, ili da nešto ne dozvoli. Međutim, izgubili smo iz vida da hrišćanski Bog nije sudija, već da je on Sloboda. Čoveku je data sloboda da izabere između Dobra i Zla i on sam mora da uđe u prostor slobode i da napravi izbor. Hrišćanski Bog za razliku od Jahvea ne donosi presudu, nego daje slobodnu volju svakom biću na osnovu koje će tek moći da se sudi da li je neko grešan ili nije. Jer ako ne poznajemo razliku između Dobra i Zla, ako nikada nismo svesno, slobodno i voljno izabrali jedno od ta dva, ne možemo da budemo ni pravi ni krivi, tvrdio je još filosof Lajbnic. Krivica je uvek i samo u slobodnoj volji i nameri da se čini zlo, te je zato potrebno da postoji izbor. Od duhovne sile dobili smo izbor kao najveći poklon, slobodni smo da postanemo ljudi ili neljudi i to je najviše što je hrišćanska koncepsija Boga mogla da nam da. Ona je zapravo suština moralnosti u nama.
Sada se vraćam na vaše pitanje da li je svaka vlast od Boga. U gorepomenutom smislu jeste. Jer ako pojedinac ili narod nemaju snage ili nemaju volje da slobodno izaberu humanog vladara ili političara, ako su nesposobni, submisivni, nevoljni da se bore, korumpirani, potkupljeni, licemerni, ulizičkih karaktera, dvolični, neiskreni, podmukli, skloni trpnji zbog neke koristi i skloni strahu zbog moralne slabosti, onda takav narod apsolutno zaslužuje tiranina. Nema li u nama Srbima volje i snage (jer svest daje volju, a volja snagu) da uklonimo tiranina, onda moramo da ostanemo pod njim dok se ta volja i snaga ne stvore. Isto ovo važi i za okupirano Kosovo i Metohiju. Ja sam možda jedina Srpkinja iz rasejanja koja redovno ide na Kosovo i Metohiju i čak sam pristala i da imam studente tamo. Nikoga od političkih aktera koji svakodnevno pričaju o srpskom Kosovu u Beogradu, ja, na žalost, tamo ne vidim, sada kada je vlast u Beogradu prodala za malu i nesrećnu cenu južnu srpsku zemlju i kada je ostalo nužno još samo prisustvo naše na toj teritoriji.
Znači da je trenutno tiranstvo zasluga. Reč je i o analitičkoj i empirijskoj istini. Jedan francuski autor, po imenu Boesije u 16. veku ovo je dobro objasnio u svom spisu „O dobrovoljnom ropstvu“ (E.de la Boetie: De la servitude volontaire). U takvom slučaju sloboda pojedinaca nije u pitanju, pojedinci mogu da budu slobodni, ali ako ne uspeju da podignu masu naroda, takav narod kao kolektiv s pravom je osuđen na ropstvo i patnju. Odnosno, odgovor na vaše pitanje bio bi: u takvom slučaju nikava viša sila ne može da pomogne ljudima dok se oni ne sete šta je uslov za slobodu i dok ne donesu odluku da budu slobodni. A ta odluka je početak borbe. Kada počne borba, božanske sile su po definiciji odmah sa nama i sloboda nije daleko.
— Kako vidite duhovno i moralno stanje srpskog naroda?
Moguće je da su u pravu teoretičari koji tvrde da su Srbi jedan od najstarijih naroda ( u svakom slučaju starost vinčanskog pisma je zadivljujuća), ali iz takve tvrdnje ne sledi nikakva moralna supremacija nas današnjih Srba. Ovo eventualno može da deluje podstičuće na neke pripadnike našeg naroda koji u drami otimanja teritorije i despotskog režima današnjeg srpskog društva gube osećaj istorijskog samopoštovanja i identiteta. Tvrdnje o starosti našeg srpskog naroda, naravno, trebalo bi da budu predmet naučnog dokazivanja. Međutim, zaključak da smo zbog neke eventualne duge prošlosti danas predestinirani za neka velika dela, jednostavno ne sledi i može da liči na veliku psihološku samoobmanu.
Vlast, odnosno razaranje od strane današnje vlasti (2024.), njeno neuko i korumpirano lutanje, vratili su srpsko društvo u feudalno doba. Danas imamo vladavinu najgorih, a ta vladavina najgorih izbacila je na površinu najgore osobine našeg naroda koje su se ukorenile teškom istorijom: zavist, ljubomoru, dvoličnost, licemerje, pohlepu, submisivnost, incestuoznu psihologiju (mi, naše, ako je neko loš čovek, onda se odmah „pronađe“ da nije etnički Srbin), savijanje pred fizički (ne moralno) jačim, identifikaciju sa agresorom…
Ja tu vidim dve „metodološke“ pogrešne fiksacije našeg naroda:
Prva je došla sa teškom istorijom zbog koje se usadio germanski koncept, odnosno biološko-krvni koncept nacije, umesto političkog, zbog čeka smo izgubili kako različite nesreći istorije odbegle vere, tako i sve druge etničke grupe koje su možda poželele da se asimilju u srpski narod (manjine Čeha, Slovaka, Jermena, Francuza, Nemaca, Cincara, i svih drugih koji su živeli na našem prostoru…). Zato smo ostali duhovno velika, ali fizički mala nacija što je dovelo do kognitivne disonance i do kolektivnog periodičnog kompezatornog i uzaludnog fantazma i snevanja o obnovi istorijskog carstva…
Druga pogrešna fiksacija usadila se preko arhetipskog drevnog sukoba i večnih podela u našem narodu, koje su psihološki počele sa Stevanom i Vukanom, a nastavile se, preko Karađerđevićevaca i Obrenovićevaca, četnika i partizana, Slavjanofila i Evropejaca, sve do današnjih „Briksofila“ i „Euro-Natofila“. Uglavnom se ne radi o racionalnom argumentisanju za i protiv, nego prosto o nekoj potrebi za „taborisanjem“, za pripadanjem nekom taboru koji igra ulogu bezbednog kornjačinog štita, ali obavezno povlači agresivnost i pagansku mržnju prema onom drugom taboru. Ova potreba da se zaključamo u neki bezbedni tabor izraz je arhetipskog ostatka porobljenog naroda koji je stalno tražio krilo pod koje će se saviti. Na isti način se rajetinski etnopsihijatrijski sklop u našem narodu suprotstavlja dinarsko-violentnom, kroz cikluse i smene kolektivnog trpljenja sa kolektivnom agresijom.
Ali, mi Srbi bili smo najjači i najuzvišeniji upravo onda kada se ni na jednu stranu nismo savijali niti priklanjali i kada smo se u istoriji borili za nešto potpuno univerzalno.
Današnja Srbija je pod tiranskom vlašću, ali ona bi lako pala sa trona da nema mnogo onih koji je neguju i drže, bilo zaraženi simbiotičkim ludilom, bilo koristoljubljem. Srbiji je potrebna rekonstrukcija svih građevinskih nastrešnica, ali i potpuna moralna rekonstrukcija, uz pomoć neke nove generacije ljudi. Podrška iz sveta studentima u protestu uvek je dobrodošla, ali ničiji strani tenkovi ne treba da oslobađaju Srbiju.
S druge strane, u srpskm narodu ima anđeoskih, „bezvremenih“ duša beskrajne i retke dobrote i savez takvih duša uglavnom najviše doprinosi da današnje društvo haosa, bez ikakvnih pravila, potpuno ne potone. Ovi plemeniti ljudi koji su čudnom hibernacijom preživeli mnoge političke režime, liče na neke preostale „anđele čuvare“ našeg kolektiva.
— Događaje u Novom Sadu kada je poginulo petnaest ljudi neki su nazvali „crni labud“. Šta mislite koji metafizički znak nosi tragedija koja se desila u Novom Sadu?
Kao god da shvatate Boga i božju silu, ja bih rekla da je ovo što se desilo u Novo Sadu znak onoga što filosof Spinoza panteistički opisuje rečima: Bog je u prirodi… I ta priroda, i živa i mrtva (a u stvari i mrtva je na svoj poseban način živa) povezala je deterministički nevine žrtve i bes imanentne pravde. Žrtva nevinih ljudi je u ogromnoj drami uzrokovanoj zlikovačkom korupcijom i psihopatskom halapljivošću, započela dugo čekano fizičko i metafizičko čišćenje zla u Srbiji. Ovo pomalo liči na ono što je francuski pisac Žan de Lafonten opisao rečima, u, takoreći spinozističkom determinizmu: „Na sudbinu nailazimo onim putevima koje izaberemo da bismo joj utekli“ (On rencontre sa déstinée par les chemins pris pour l’éviter). Vlast u Srbiji izabrala je put korupcije i krađe kako bi ostala što duže vlast i kako bi izbegla svrgavanju sopstvene moći. Ali, upravo takvo delovanje dovelo je do momenta koji je probudio celu Srbiju u svesti da ta kriminalna vlast mora da padne i proces njenog rušenja je baš tada počeo. Dogodilo se upravo tako kako govore Lafontenove reči.
Kao što rekoh, Bog je dao slobodu čoveku da se opredeli za Dobro ili za Zlo. Ali i dalje ostaje pitanje zašto odlaze potpuno nevine žrtve, kao u novosadskoj drami, ovih petnaest, a možda i više nevinih/slučajnih ljudi? Petnaest slučajnih bića spljošteno je sa zemljom za par sekundi. Samo jedno objašnjenje ovde može da prihvati verujući čovek: Zli ljudi odlaze zato što su grešni i krivi, a nevini zato da ih nikada ne zaboravimo i da se u ljudima, u ostatku čovečanstva probudi želja za borbom. Teodicejski rečeno, petnaest žrtava nestale su kako bi se čitav narod digao u obračun sa nagomilanim zlom. Da li je to samo racionalizacija ili stvarna neumitnost više sile, nemoguće je presuditi. Ali, jedno je izvesno, petnaest mučenika podigli su danas Srbiju u borbu.
— Postoji osećaj da se srpska crkva zbližila sa katolicima, možda je to samo dijalog sa pravoslavnima. Da li je SPC potrebno prijateljstvo sa Vatikanom. Kako gledate na Papin dolazak u Beograd?
Ne bih imala ništa protiv njegovog dolaska ako bi Rimski Papa obišao logor Jasenovac pre ili posle posete Beogradu i simbolično kleknuo ili se barem naklonio u pomen srpskim žrtvama kao što je to činio u Jerusalimu u pomen žrtvama jevrejskog stradanja u drugom svetskom ratu. Da li je to neko jasno tražio od njega? Deo srpske porodice moga oca stradao je u Jasenovcu tokom drugog svetskog rata, ali ja smatram da upravo katolički vikar Božiji tu našu bol može da ublaži svojim stavom izvinjenja za zločine počinjene u strašnom periodu istorije, u smesi zvanične vere i politike.
S druge strane, mržnja nekih današnjih Srba prema katoličkom Papi, po mom mišljenju je iracionalna.
Na vaše pitanje da li je SPC potrebno prijateljstvo sa Vatikanom, ja bih odgovorila da je srpskoj Crkvi potrebno pre svega prijateljstvo samoj sa sabom, a to znači sa nama, srpskim narodom. Već dugo vremena vrh naše Crkve štiti svetovnu vlast i ne obazire se na ono što se dešava pastvi, narodu. Moju majku je upravo Srpska Patrijaršija izvukla iz zatvora Gestapoa u toku drugog svetskog rata kada ju je specijalna policija uhapsila i batinala na smrt, kako se to kaže, zbog učešća u protestu protiv naci okupacije u okpiranom Beogradu… Spasli su je u poslednjem trenutku uz reči: „Spasavajmo našu decu“. Ja sam toj i tadašnjoj Patrijaršiji zahvalna do kraja života jer joj dugujem upravo život.
Danas se vrh naše crkve (govorim isključivo o vrhu) ne oglašava kada socijalni centri otimaju decu siromašnim porodicama, kada starog profesora u osamdeset trećoj godini života izbace na ulicu tzv.“izvršitelji“, kada treba razrešiti dramu poginulih pod srušenim krovovima… Zato je bespredmetno raspravljati o prijateljstvu crkve sa drugom konfesionalnom organizacijom ako njen vrh nije u prijateljstvu ni sa svojom pastvom.
Što se tiče mešanja običaja i kanona dvaju crkava, to nije pitanje za mene. Uređenje odnosa između dva hrišćanska plućna krila, kako je katolike i pravoslavce zvao ruski pisac Vjačeslav Ivanov je vekovni problem organizacije, zone uticaja, prozelitizma ili odbijanja prozelitizma, političkih i teritorijalnih pozicija moći, koji naravno ima veze sa kanonima religije, ali u stvari ima jako malo veze sa duhovnošću. Hristova poruka nema nikakve veze sa istorijskom mržnjom između konfesija koja je po svojoj suštini zemaljska, politička i, rekla bih, paganska. Ja sam pravoslavne tradicije i nikada u Francuskoj gde veliki deo vremena živim nisam doživela nikakvo odbacivanje, nepoštovanje niti nipodaštavanje ni od strane institucija, niti od strane onih koji smatraju da su katolički vernici.
Mogli bismo da kažemo i onako kako je jedan autentičan ruski um, Sergej Bulgakov, pisao: „Katolik je doneo organizaciju, protestant naglasak na intelektualnom momentu života, a pravoslavac duhovnost i put ka srcu“. Kako će se ova velika misao opredmetiti u svetu materijalnih i političkih uticaja triju crkava i njihovih institucija, nije sfera duhovnosti nego svetovne podele političke i finansijske moći.
— Svaki narod i svaki čovek pozvan je od Boga da ispuni svoju svrhu. Kako vi i šire srpski mislioci vidite božansku namenu srpskog naroda, šta je misija srpskog naroda pred Bogom?
Ako je to opravdanje zbog čega narodi i ljudi uopšte postoje, to je tautološki tačno. Međutim, Hrišćanstvo, ne spasava narode, nego pojedince u svim narodima. Hristos je veliki upravo zato što se odrekao ideje o izabranom etničkom narodu i preneo poruku da je narod izabranih onaj narod koji čine spaseni pojedinci svih naroda. To je narod koji povezuju ljubav , vera, dobrota i milosrđe, a ne etnička grupa ili „pureza , limpieza de sangre’’, kako je govorila španska Inkvizicija.
Nisam protiv mitova jer su još drevni Grci znali da se Mitos i Logos dopunjuju, da mitovi deluju psihološki na ljude i na njihovu volju za trajanjem. Ali, opasna strana mita je ona u kojoj zaključite da ste „jedini, najbolji, najstariji i odabrani“. Na žalost, jedan narod nam je svojom tragedijom već pokazao da je od ovakvog stava, ako počne da se nameće svima drugima, do gasne komore, veoma kratak put. Zato je dovoljno reći da je misija srpskog naroda, čak i ako izgubi teritoriju, da sačuva jezik, srednjevekovnu poeziju, muziku i slikarstvo. Svetosavlje je veliko nasleđe, ali u duhovnoj, ne političkoj dimenziji.
Ja nisam pobornik stava da je Zapad „maligni“, a da je novi rađajući Istok (Rusija +Kina) spas, kako danas neki moji sunarodnici pojednostavljuju, jer podela na zapad i na istok u duhovnom smislu nema nikakav značaj. Koliko vredi današnja podela na levo i desno u politici, toliko otprilike vredi i podela na Istok i Zapad. Patologija koja je došla od globalista i od vokizma došla je prosto zato što su ta društva brže završila neke faze razvoja, i uništila sublimaciju na kojoj počiva ljudska kultura, a sve što se brže materijalno razvije, brže i propada. Ali, znamo li mi da li je rusko društvo potpuno otporno na vulgarni materijalizam? Naravno da nije. U Rusiji takođe ima mnogo korupcije, mnogo zasenjenosti materijalnim i „svetovnim luksuksuzom“… Današnji ruski „džet-set“ je imitacija evropskog iz prošlog veka. Nije Rusija samo Sergej Radonješki, niti samo slavjanofilska priča, rusko društvo imalo je surove režime i pre revolucije. Engleska je poznata po surovosti „Betnal Grina“, Francuska po užasnom otsecanju glava, ali u Rusiji su seljaci pre revolucije nosili lance na nogama. U psihologiji pojedinaca, svako biće prolazi kroz etape razvoja, od stupnja eikone, preko metanoje, apathee, prosvetljenja, do eventualnog oboženja….Danas tu staru lestvicu psiholozi zovu „samorealizacija“ ličnosti koju su posebno isticali Karl Gustav Jung, i kasnije Maslov. Ali, to su , očigledno, veoma stari uslovi uzdizanja duše. Koliko je neki kolektiv duhovno uzdignut, zavisi verovatno od toga koliko je bića u njemu došlo barem do stupnja apathehe (čišćenja nesrećnih i zlih emocija)…Do prosvetljenja je dug put, a oboženje je u psihologiji samo naš ideal.
Zato ne verujem u predestinaciju nekog naroda za vođstvo ka Spasu. Verujem jedino u Arhetip Spasioca u svima nama i u duhovno jedinstvo u različitostima.
Ako postoji duša Rusa, Francuza ili Srbina, onda bi dobro bilo da se te duše susretnu u onoj – Hristovoj ili prosto u jednoj ljudski humanoj duši.
Možda ću neke moje prijatelje koji vide misiju Srbije u spoju sa Rusijom razočarati. Nisam za to da Srbija bude samo slavjanofilska, niti samo evropska slika sveta. Ovakav izbor je svet banalnih političkih i pragmatičkih poteza ili efemerija. Jasno je da Srbija ne treba da uđe u severno—atlantsku vojnu alijansu (Nato), ne samo zbog toga što ova struktura nije platila ono što nam je razrušila, nego prosto zato što time ne dobijamo ništa, osim obaveze da ratujemo i ginemo kao plaćenička vojska. Srbija politički treba da bude u organizaciji „Briks“, ali ne sme da prekine kontakt sa Evropom. Na Balkanu postoji vrlo snažno antičko nasleđe, a to je nasleđe slobode, „Res publike“, i individualnih sloboda. Koliko god da volimo Rusiju, a ja je volim mnogo jer sam deo detinjstva provela u njoj, mi smo u savezu duša i sa svim slobodnim Evropljanima. Kolektivna psihologija Srba je mnogo više individualistička nego psihologija Rusa. U borbi protiv patologije o kojoj pišem u knjizi „Crna psihijatrija i crne dijagnoze“ današnja politika Ruske federacije prema porodici može da bude dobar model, ali u borbi za neke druge pravne postulate, važne su autentične evropske vrednosti. Nama je važan snažan dvosmerni odnos sa svakom zemljom Evrope. O tome šta je Unija, a šta je zapravo vrednosna Evropa u svom istorijskom nasleđu i o suštinskim razlikama između dva pojma i dve stvarnosti, pisala sam mnogo. U doba Nemesija, sv Avgustina, Jovana Lestvičnika, ili Isaka Sirina bili smo jedno. Ali, i posle podele, od evropskih umova ostali su neuništivi Sveti Toma Akvinski, Tomas Mor, Emanuel Kant, Žan-Žak Ruso, Mišel de Montenj, Š.L.S.Monteskije, Džon Lok, Leonardo Da Vinči, Anri Bergson i mnogi drugi…Uostalom upravo je ta Evropa prevela na svoje jezike i čitala jednog Florenskog, Danilevskog, Solovjeva, Leontjeva, Hercena, Dostojevskog ili Tolstoja.
Pitanje na čijoj strani će sutra biti više zlata i čija moneta će sutra biti jača, nije pitanje duha. Možda će rublja (ili juan) voditi sutrašnji svet, možda će sutra ove monete potpuno zameniti dolar, ali to ne znači da će nestati vrednosti najduhovnijeg i najumnijeg evropskog nasleđa. Ruski emigranti čuvali su svoju duhovnost i kreativost kao, recimo, Solženjicin, živeći u Americi sa dolarom… a ko nam garantuje da sutra neće biti obrnuto, da najumniji i najduhovniji ljudi Evrope neće čuvati svoju veru i duhovnost živeći u izgnanstvu sa rubljom? To je ono što sam vam rekla na početku, neće sam politički ili ekonomski poredak, niti bogatstvo budućeg sveta na sutrašnjem istoku doneti sam po sebi, samom činjenicom razvoja ekonomije na drugoj strani sveta, visoku svest ljudi. Uostalom ruski narod je bio najviše okrenut duhovnosti upravo dok surovi materijalizam nije prodro u Rusiju. Danas u Rusiji imate novobogataše koji liče na likove iz „Zlatnog teleta“ Iljifa i Petrova, ljude koji ugrađuju u stanove klozetske šolje od punokaratnog zlata, ili imitiraju Holivud iz prošlog veka…. Ko nam garantuje da Amerikanci i Evropljani, ako sutra u prekomponovanju sveta naglo materijalno osiromaše, da oni tada neće postati mnogo duhovniji nego što su danas? Duhovnost nije samo intrinsička pojava, nju stvaraju i uslovi života.
Što se tiče Srbije i njene misije, ona je danas, kako ja vidim, jedino u tome da ne nestanemo. Mi kažemo : Kosovo će biti vraćeno, ali ne znamo kada. Kažemo: bićemo opet duhovni narod, ali ne znamo kada. Kažemo: Nikola Tesla je naš, ali sve njegove naučne patente nismo sačuvali a bio je, u svoje doba i odbijen u srpskoj Akademiji Nauka. Kažemo: Milutn Milanković je dao najpreciznije proračune, ali je postao američki naučnik. Kažemo: Mileva Marić Ajnštajn je uradila računski dokaz specijalne teorije relativiteta, ali je jedva dobila ulicu u Beogradu na nekoj periferiji (moja prabaka po majci, Milica Marić iz Kaća, rođaka je Milevinog oca). I tako dalje za sve naše velikane…
Srbija je bila velika kultura sa epicentrom u čoveku kao i drevni manastiri naše tradicije. Za razliku od Dominikanaca i Franjevaca koji su vršili eksperimente sa materijom i vrlo brzo počeli da razvijaju egzaktnu nauku, u manastirima istočne crkve sve je bilo usmereno ka duši, ka ispovesti i pokajanju. Zato se i prva ideja psihoterapije razvila u pravoslavnoj tradiciji, iako će tek francuska psihijatrija u 18. veku razviti škole i pravce. Ali već u 12. veku Studenica i Hilandar su prve bolnice u kojima postoji kategorija umobolnih. Srpski sveštenici, kao i ruski stareci mole se za njih, ali ne mogu da im oproste, već ih samo vode ka razrešenju, upravo onako kako to radi novovekovna psihoterapija.
Francuski pisac Žan Kasu pisao je, takođe, da je renesansa počela u Srbiji. Naše graditeljsko, slikarsko i pesničko nasleđe su genijalni i velika misija bi bila da se ovo sačuva. U 14. veku imali smo „kategorički imperativ srpskog naroda“, pre najznačajnijeg moralnog imperativa Emanuela Kanta, a to srpsko „vjeruju“ bilo je projekcija običnog epskog naroda stavljena u reči jedne kneginje iz porodice Mrnjavčević koja u doba najstrožijeg, pa još i okupatorskog patrijarhata, u narodnoj poeziji izgovara visoko moralne reči: „Nemoj sine govoriti krivo ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“. Verovatno je da ona to nikada nije rekla, ali je to kroz nju rekao srpski narod. Ako bismo samo ovaj imperativ očuvali, naša metafizička misija bila bi ispunjena.
Kada je reč o ovozemaljskoj političkoj misiji — to je borba, borba i samo borba. U ovom trenutku, ako uopšte ima neke misije srpskog naroda pred Bogom, kako vi kažete, ili pred našim samopoštovanjem, ta misija je samo borba za opstanak. Srbija mora da zbaci tiraniju, korumpiranost i neukost današnje vlasti. Izlatak iz Oblomovštine, izlazak iz rajetinstva, izlazak iz pasivnosti, iz mimetizma načina života propalih imperija – to je ono što nam sledi ulaskom u 2025. Leto Gospodnje.
Neka bude dopušteno mojoj malenkosti da sve sagleda kao borbu Svetla i Tame: pobeda nad nagonom smrti – je jedina naša srpska misija danas.
