Милачић: Бијес младих људи ће срушити режим
Новинар и вођа нових протеста против власти Марко Милачић не признаје да је Влада учинила иједну добру ствар у последње вријеме, због чега је и организован „Марш против мафије“ и обећава да ће бијес младих људи, од којих треба да учи и опозиција, срушити овај режим.
Од како је објавио прве ауторске чланке у дневној штампи, новинар Марко Милачић је у центру збивања међу слободним интелектуалцима који су за смјену актуелне власти. Уз бритке коментаре, однедавно организује протесте, а послије “Марша против мафије” полиција га је пријавила цетињском суду, због наводног угрожавања саобраћаја и кршења јавног реда и мира.
Да ли сте мета политичког прогона?
Читава Црна Гора, двије и по деценије, мета је прогона. Шта је афера “снимак” него математички доказ да живимо у земљи у којој се грађани дијеле на двије категорије: на оне који гоне и на оне који су прогоњени. Разлика је само једна: неко је мање, неко више прогоњен. Више су, разумије се, прогоњени они који јавно испољавају критичан став спрам криминалне братије на власти. Ми који покушавамо да откријемо праву истину о режиму, дио смо ове друге групације.
Да ли ћете се одазвати на наредни позив за суђење?
Наравно да не, уколико га буде, и уколико не одлуче да ме, мучки, осуде у одсуству. Због чега ићи на фарсу од суђења? Да би ме, да би све нас који смо на дан инаугурације корачали од Подгорице до Цетиња, у кафкијанском процесу осудили за марширање против мафије? Јасно је да је овдје ријеч не о правном већ о политичком суђењу, са циљем да се пошаље порука свима онима који би могли бити заражени вирусом немирења који смо тога дана посијали, који свакодневно сијемо. То је, такође, суђење једној, бићу нескроман јер је ријеч о истини оригиналној и историјској акцији грађанске непослушности, која је званицама инаугурације нанијела велику штету, прије свега на симболичкој равни. Тога дана мафији смо опалили шамар чији одјек се чуо ван граница Црне Горе и зато је ово суђење својеврсна освета режима.
Шта вас је мотивисало да постанете једна од најистакнутијих личности у борби за смјену власти?
Бијес, као превасходна мотивација за учешће у свим акцијама које организујемо. Немирење, са моралном трулежи од режима. Жеља, за насушно неопходном промјеном и владајуће гарнитуре и система. Потреба, за побуном против свакодневних неправди. Осјећај, да ми, млади, морамо бити они који ће најгласније и најбескомпромисније упозоравати на друштвене аномалије.
Да ли има и добрих ствари које је актуелна власт учинила у последње вријеме?
Наравно: најновија добра ствар је то што им са свих страна цуре инсајдерске исповијести које свједоче о криминогеној природи система који стварају двије деценије. Стога им треба пожељети што више Брајушковића. Све је више интелектуалаца и удружења укључено у политички живот, нарочито на опозиционој страни.
Колико је то доказ слабости опозиције и како опозиција треба да се ангажује у будућности?
Тачно је да је све више друштвених субјеката укључено у политички живот и то је одлично. Но, то није довољно. Потребна је снажна синергија и истинско савезништво,чега у довољној мјери нема ни међу парламентарном опозицијом, а камоли у ширем друштвеном простору међу свим субјектима који егзистирају: НВО, разне групе, слободни појединци. Фали оригиналности, креативности, што је најважније енергије, у опозиционом приступу политици. Потребно је што више снажити ванпарламентарни ненасилни облик борбе, јер овај, парламентарни, видимо, двије деценије не даје опипљиве резултате. Пробати нешто друго, демократски жешће.
Да ли сте задовољни бројем грађана на скуповима које организујете, колико су млади људи спремни на разне видове протеста?
Узмимо за примјер “Марш против мафије”. Од Подгорице до Цетиња, ријеч је о тридесетак километара захтјевног пута, марширало је стотинак људи, по великој врућини, током радног дана, стартујући у четири сата ујутру. Да у било којој великој земљи западне Европе, узмимо тај дио свијета за примјер, само један човјек, из политичких разлога, препјешачи толику маршуту, под таквим околностима, то би завриједјело медијску пажњу. Уз то, на Белведеру нам се прикључило још неколико десетина људи.
Неколико је организација, попут “Отпора” и “Удара”, које у последње вријеме организују протесте. О каквим је удружењима ријеч, каква је њихова улога?
Ријеч је о сродним и пријатељским групама, прије свега младих људи, које се залажу за бескомпромисну борбу против режима, за радикалнији отпор мафији, за ванинституционалне ненасилне акције. Њихово постојање је љековито. Опозиционе партије могу доста тога да науче од њих.
Да ли сте, још од првих ауторских текстова и коментара у дневној штампи, имали непријатности?
Један примјер, о којем до сада нијесам говорио. Неколико дана уочи моје свадбе у новембру прошле године, аутомобил моје, тада трудне супруге, освануо је са покиданим кочионим системом, АБСом. На оба предња точка. Пријавили смо полицији, поднијели кривичну пријаву. Извршен је увиђај и вјештачење у Форензичком центру у Даниловграду. Замјеница тужиоца Зорица Милановић је, потом, дјело оквалификовала, дословце као „угрожавање сигурности“. До данас ништа. Никоме ништа. Или, најновије: како прогоном да не назовем судски поступак против „Марша против мафије“, гдје сам ја формални организатор, док, истовремено, црногорски режим прикрива највећа кривична дјела, као што је, рецимо, читава истина коју ових дана износи бивши полицајац Брајушко Брајушковић. Има још много примјера.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
I poslije Tita Tito,vikali su oni ludaci iza sahrane, i do danas nepoznate licnosti.U Jugolsaviji je zivjelo tada 22 miliona stanovnika a bilo je preko jedan milon komunista,ne malim broj, koji je svoju egzistenciju branio a ne sistem i drzavu.
Danas je Montenegro nesto u slicnoj situaciji,jer ljudi brane neke stecene privilegije i to nasedjeni od prije skoro jednog vijeka,ali na drugoj strani raste malda populacija koja hoce da zivi i radi ,jer drukcije i nemoze opstati.
DPS je naslenik KP,ali nema toliku mogucnost i sirinu ,mada je sve potrosila u ovih nekoliko godina,jer ipak jedan Broz nije imao sto ima jedan Milas i jos nekoliko njih ,a kako vidimo nemaju namjeru da se zaustave.
Kada do promjene dodje,a ona je tu ,najunosniji posao ce biti advokat ,a najcasniji Drzavni tuzilac,samo da se to sve mirno izvede.