Милачић поводом мјера тајног надзора: Пратићемо се

Пише: Марко Милачић

Нисам планирао да о овоме пишем, али ствар превршава мјеру, па желим.

Данас ме је, од самог доласка на састанак у канцеларијама Отпора безнађу, па до краја састанка, упадљиво пратио тип (ћелав, дебео, са тетоважом на десној надлактици, црна мајица кратких рукава, црна тренерка), који је, очито, желио да видим да ме гледа. Стајао је тачно испред врата и стакала канцеларија, врзмао се, упадљиво, а након што смо се дуже погледали, он је нестао. Ово није само моја импресија, питао сам и колеге, запазили су исто.

Не бих писао да је то све. У петак, на дан протеста на Цетињу, 28. априла, изашао сам да купим хљеб, можда сат прије него ћу кренути на протест, у пријестоницу. На пољани испред мог улаза, окренут према мојој згради, био је паркиран аутомобил марке Дачија, а у њему возач и сувозач, мушкарци. Чим сам изашао из улаза – било је више него упадљиво – упалили су кола, свјетла, и заузели другу позицију, нешто даље. Сат након тога ушао сам у своја кола, а тај аутомобил је, истог трена, почео да ме прати. Уочио сам и кренуо у провјеру: на оба кружна тока ухватио сам неколико кругова, и даље су пратили, и више нијесам имао сумње шта је у питању. Ипак, нагло сам скренуо десно, код пасареле на Забјелу, прошао кроз паркинге и дошао до прикључења на главну улицу гдје су они требало да наиђу. Чекао сам их, они су наишли, свирнуо сам им, махнуо, а онда ја почео да их пратим.

У том тренутку звао сам полицију и рекао им да пренесу надређеном, директору да смјеста прекине ову незакониту работу, да ја не бих морао да то рјешавам на своје начине. Казао је да можда не прате мене, а ја сам му објаснио шта сам све урадио да бих био сигуран, на што се он насмијао и прекинуо ту причу. Рекао је да ће пренијети.

Стао сам, потом, на аутобуско стајалиште код универзитета УДГ, пустио их да пођу према Цетињу, и ту чекао неколико минута да видим да ли ће се вратити. Нијесам пуно чекао, а они су се вратили, прошли поред мене, потпуно свјесни да су изиграни, па нестали према граду. Нијесам имао времена да их заустављам, крећем у ливе Фејсбук укључење, и слично, јер ми је било прече да стигнем на Цетиње и одржим говор, нијесам желио да ризикујем приоритет.

Слично се десило и на рођендан НАТО савеза 4. априла 2015. године, када су, такође двојица у цивилу, од најранијих јутарњих сати чекала испред мог улаза. То је, тада, примијетила супруга која је била испред зграде са дјететом(!). Чим сам изашао и упалио аутомобил, и они су исто, кренули су да ме прате. Игром случаја препознао сам човјека у аутомобилу, ради као избацивач у једном подгоричком локалу, полицајац је, инспектор, иницијали Б. Ј. (идентитет познат). Дао сам гас, а онда, прије њих, замакао за углом, нагло окренуо у супротни смјер, док они још нијесу скренули. Кретао сам се, потом, према њима, а они су се појавили иза угла, и прошли, зачуђено, поред мене, на што сам им ја свирнуо, намигнуо и одмахнуо. Након тога, пошао сам у центар града, гдје се и догодило све, због чега сам недавно и био у затвору. Све то сам описао и у тадашњој званичној изјави у полицији.

Прије одређеног времена – и то није једини пут да се дешавају сличне ситуације – испред свог улаза запазио сам човјека који, у ноћним сатима, предвече, наводно чита новине, без упаљеног свјетла у колима. Био сам са дјететом и супругом и уочио сумњиво понашање. Да не бих узнемиравао породицу повео сам их кући, а ја се вратио. Човјек је био ту и даље, упадљиво ме, с времена на вријеме гледао. У једном тренутку склопио је новине, упалио ауто, махнуо ми и нестао.

Не бих ово писао да ствар не постаје учестала, одвећ видљива и очигледно системска, а незаконита и прљава. Ако им је циљ да застраше, џабе троше вријеме, и то они одлично знају. Џабе троше гориво и хонораре за људство. Моје је, ипак, зато и ово пишем, да остане неки траг, иако сам се већ дуже вријеме канио да ово уопште и напишем, али, није згорега, нека постоји запис. Из тог разлога већ сјутра ћу – да би траг био и формалан, не само на Фесјсбуку – захтијевати од Агенције за националну безбједност (АНБ), Управе полиције и Министарства унутрашњих послова, али и тужилаштва и судства (свим карикама у том ланцу) – да ми одговоре да ли се према мени спроводе мјере тајног надзора (МТН), али и захтијевати и састанак са челним људима АНБ-а, Управе полиције и МУП-а.

Овдје је потпуно јасно, и ту дилеме нема, да је ријеч о њима, да они прате и застрашују (узалудно, наравно), али ипак желим, као што рекох, да остане траг свега овога, па и код њих.

На концу, желим да остане и ово речено, порука онима који налажу све ово преко својих служби, формалном и неформалном премијеру, Марковићу и Ђукановићу, који не прате криминалне кланове већ критичаре режима: Престаните са овим, а ако не престанете и ако још једном видим да се ово дешава, и то пред мојом породицом, дјететом, вјерујте ми нећу сједјети скрштених руку и нећу писати саопштења и Фејсбук постове.

(Извор: Фејсбук)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: