Milaković: Moračka svitanja

Vaskršnje se sunce jedva promaljalo,
Poslednjih godina ni svitalo nije,
Samo bi zvonara blago obasjalo,
K`o da samo njega želi da ogrije.

Samo s njim je jutros htjelo da se druži,
Samo njemu duša još ostade čista,
Umivena, kadra da Gospodu služi,
Spremna da se pričesti i Hristom zablista.

I baš dok je čitao molitvu pričesnu,
A mir mu se blagorodno širio po duši,
Kao da mu sva Morača ojađena bljesnu,
Prekrsti se pobožno i pred Oltar sruši.

Donese mu neka žena šećera i vode,
Čak mu grešna predloži da kuša i jela,
A on samo blago šapnu: „Pomiluj Gospode“,
A vilice zatvorio jače od mengela.

Tad se jedna starica zabrađena sjeti:
„Hoće da se pričesti“, tad narod ustuknu,
„Divno li je braćo moja na Vaskrs umrijeti“,
Nasmiješi se pridižući i umorno huknu.

Je l` mogao tada veselnik slutiti,
Da će njegov Risto egzarh Pećki biti,
Da će Svetog Petra žezlo naslijediti,
Da će, čim se pojavi, sva zvona zvoniti.

Ponosna bi bila čestita starina,
Suzama bi okropio sva njegova zvanja,
Al` bi ipak podučio svog voljenog sina:
„Nemoj nikad zaboravit` moračka svitanja“.

Neven Milaković