Milan Rakić – 82 godine od smrti: Rodoljubivi jezički mističar

Piše: Milica Kralj

Gospodin Milan Rakić, otmeni pesnik, diplomata, rodoljub i dobrovoljac u Balkanskom ratu, savršeni poetski artist XX veka, napisao je svega šezdesetak pesama. Njegova kontemplativnost ogleda se u poetskom promišljanju večnih životnih istina, u pesimističkoj filozofiji.

Već je rečeno da je on nosio u sebi samo jednu mistiku, mistiku jezika i metra i mistiku ritma. Jezik je smatrao izvorom sveg sveta za sve kulturne sposobnosti. Kod Rakića su poetski dar i dar muzički bili srasli. On je u svoju tehniku stihotvorca uneo bio jednu novu akustiku, smatra Isidora Sekulić. Svaka njegova pesma je jedna zatvoreni rezonator, ali i jedan zvučni prostor koji ima moć i osetljivost čovečjih grudi pri pevanju.

Kao i Bodler i Rakić je pisac jedne knjige pesama koja je u stvari lirski dnevnik, ispovest jednog života, autobiografija jedne duše. Kao i Bodler i Rakić je celoga života pisao samo jednu knjigu pesama. Ali ono što ih naročito čini sličnima, jeste jedno lirsko stanje u kome se ne zna gde počinje misao, a gde prestaje osećanje. Stalno u mislima na smrt, jednako u osećanju umiranja ne samo svoga, nego i bića i stvari oko sebe, Bodler i Rakić su veliki pesnici prolaznosti i sete koja se javlja usred zaborava i raspadanja zanosa, osećanja, misli i svega ljudskog življenja. Ni kod Rakića ni kod Bodlera, to nije poza niti manir, već iskreni izraz njihove duše.

Tri su vrste Rakićeve poezije: pesme ljubavne, misaone i rodoljubive. Naglašen ritmički sklad, uzdržana emocionalnost i gorka lirska misao obeležavaju pesništvo Milana Rakića i njegovu knjigu Pesme ( 1903).

Njegovu pojavu na književnoj sceni oduševljeno je pozdravio Jovan Skerlić:

„ Iz njegove prve zbirke izišla je cela jedna pesnička škola, a jedna pesma iz ove nove knjige vredi koliko cele zbirke pesnika koji stihove sipaju kao iz rukava. Kad je pre deset godina počeo pevati, Rakić – jedini od pesnika svoga vremena koji nije pretrpeo uticaj Vojislava Ilića,- imao je svoju određenu fizionomiju, i u srpsku poeziju unosio je nešto novo i više. Danas u doba svoje pune zrelosti, pošto je sredio svoj unutrašnji život, i dovršio se kao čovek, postao je duhovno razvijen i skroz samostalan pesnik, on daje punu svoju meru. I ta mera je vrlo visoka. (… ) danas se vidi i zna, i to će ostati u našoj književnosti: da je Rakić bio jedan od prvih i najkrupnijih među onim a koji su oblagorodili srpski književni jezik i u lepoti proširili i podigli srpsku dušu.“

Isidora Sekulić koja je lično poznavala Rakića, tvrdi da su njegove ljubavne pesme „lična drama ovog strasnog poklonika ljubavi“. Rakićev pesimizam je delimično orijentalni pesimizam fizičkog bića koje po nagonu želi sreću iako svakog trenutka zna da je sreća ona reč u kojoj ima najmanje smisao.

A delimično je Rakićev pesimizam pesimizam inteligencije, pesimizam pronicanja u stvari, svirepog predviđanja, superiorno mirnog znanja.

U svojim ljubavnim erotskim pesmama Rakić peva o paradoksu ljubavi: najveća vrednost ljubavnog trenutka je telesna strast: Iskrena pesma, ali trenutak strasti je prolazan: Očajna pesma. U ovoj pesmi Rakić se užasava pomisli da će doći vreme kad za njega „više neće postojati žena“ i kada će njegova čula „ redom da zaneme“.

„ Da je samo ovu pesmu napisao, u ovakvom tonu, već bi postalo jasno da imamo posla sa pesnikom kome život i njegove radosti predstavljaju motiv za sva raspoloženja“ – kaže Zoran Gavrilović .

Dragi moj Božure

Milan Rakić rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu. Njegov otac bio je Mita Rakić, ministar finansija, i prvi prevodilac „ Jadnika“ Viktora Igoa na srpski jezik; majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića, predsednika Srpske kraljevske akademije. Sestra Ljubica bila je udata za Milana Grola, političara.

Rakić je studije pravnih nauka završio je na Sorboni u Parizu.

Bio je oženjen Milicom Kovačević, ćerkom istoričara Ljubomira Kovačevića. Prvu službu je započeo u Izvoznoj banci, zatim je otišao u Ministarstvo finansija, a odatle u Ministarstvo inostranih dela. Prve pesme objavljuje 1902. u Srpskom književnom glasniku pod pseudonimom „ Z“. Od 1905. do 1909. bio je vicekonzul u Prištini, Skoplju i Solunu. Na mestu šefa konzulata u Prištini proveo je dve godine kada prelazi u Beograd u Ministarstvo inostranih poslova.

Diplomatskim poslovima bavio se sve do penzionisanja 1933. godine.

Rakić je jedan od najcenjenijih pisaca diplomata, koga su stranci opisivali kao mirnog, staloženog, izuzetno obrazovanog gospodina. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabran je 1922.a za redovnog 1934. godine. Predsednik PEN centra postao je 1936. godine.
Umro je 30.juna 1938. godine u Zagrebu.

O godina provedenim na Kosovu ostavio je potresna svedočanstva, brižno beležeći turske i arnautske zločine.Tadašnja teritorija Kosova na kojoj je službovao pripadala je Turskoj. Rakić stalno šalje izveštaje o stradanju srpskog stanovništva koje živi kao između čekića i nakovnja – s jedne strane Turci, s druge Arnauti i njihovim zulumima. Tom periodu pripada i četovanje u Makedoniji, kad balkanske države upadaju na njeno područje i prebacuju oružje svojim ljudima. I diplomata Rakić učestvuje u tome: iz Vranja prenosi tajno preko granice 49 revolvera i 1570 revolverskih i puščanih metaka u Skoplje i Bitolj.

O tome piše: „ Ubuduće ne prenostiti ovolike količine jer pada u oči. „

Ministru inostranih dela Srbije , 26. avgusta 1911. šalje sledeći izveštaj o pljačkama, ubistvima, silovanju i turčenju srpskog življa:

„1. juna poginuo je u Limljanu Milan Nedeljković. Ubio ga je motikom Sali Mujić iz istog sela. ( Izveštaj PP Br. 378). Dan ranije Amet Mukat iz Slivova ubio je Filju Savića iz istog sela. Nijedan od krivaca nije uhvaćen, niti su vlasti što ozbiljno preduzimale da ih nađu. Istog dana hteli su Arnauti iz Batuse da poturče jednu devojčicu iz istog sela, koja je spasena samo tom srećnom okolnošću što po nufuzu još nije imala četrnaest godina.  26. juna je ubijena u Donjoj Brnjici Živka, žena Stojana Vitkovića. Nju je na pragu njene kuće ubila jedna arnautska četa, koja je došla da otme od njenog muža pušku koju je ovaj kao poljak dobio od ućumata. U četi su bili Sali Plana iz Prugovca zajedno sa bratom, obojica pušteni iz zatvora povodom Sultanovog dolaska .( Reč je o turskom sultanu Muhamedu Rešadu V, koji je tokom 1911. obišao kosovski vilajet. )

Krajem jula Arnauti su ugrabili Stanojku, kćer Milivoja Miletića iz Donje Brnjice. Koristeći se kratkim postupkom, oni je brzo poturče i odmah udadu za čuvara šume u istom selu, Alita Biljana, pre nego što je ućumat mogao intervenisati.

U pećkoj nahiji, pored mnogih svakodnevnih krađa za koje se niko nikome ne žali, 18. juna nepoznati Rugovci napali su Petra Božića, iz Goraždevca, i tojagama ga isprebijali. Došao je sav krvav u Peć da se žali, ali vlasti nisu htele ništa da preduzimaju, zato što nije mogao da se pozove na svedoke.

24. juna nepoznati zlikovci ubili su Radonju Tomića, iz sela Župe. 29. juna, na Petrovdan, Arnauti Kovačani rasterali su sabor kod M(anastira) Crne Reke u Kolašinu…
I tako u nedogled Rakić je popisivao arnautske i turske zločine nad srpskim narodom i izveštavao svoju vladu.
Prijatelji iz Beograda šalju mu pisma ohrabrenja i oslovljavaju ga sa „ Dragi konsulos efendi“ ili „ Dragi moj Božure“.

Lirski tragičar -dobrovoljac u Balkanskim ratovima

Početak Balkanskih ratova započeo je 4. oktobra 1912. godine, objavom rata Turskoj. Pet vekova pod turskim osvajačem, naš narod je živeo željom za oslobođenje „ za krst časni i slobodu zlatnu“. Čitavi naraštaji našeg naroda vaspitavani su etikom kosovskog zaveta.

Najveći deo mesta naše nemanjićke prošlosti, kao Ras, Prizren, Peć, Skoplje, Prilep i Kosovo, najslavniji spomenici naše kulture, kao Gračanica, Sopoćani, Lesnovo, Nagoričino, Kratovo i drugi manstiri nalazili su se pod Turcima. Ujedinjene snage balkanskih saveznika ( Crna Gora, Srbija, Grčka , Bugarska) krenule su protiv turskog neprijatelja. Balkanski ratovi okončali su tursku dominaciju na Balkanu.

I pesnik Milan Rakić, iako ga vojska zbog neke fizičke falinke, nije htela, javio se kao dobrovoljac. Obratio se vojvodi Vojinu Popoviću Vuku i, doslovno rekao:

„ Ako me ne primiš u tvoj komitski odred, meni život više ne treba!“ Kada je vojska bila na Gazimestanu, jedan mladi oficir govorio je stihove Milana Rakića: „ Silni oklopnici, bez mane i straha…“

Oficir iz komitskog odreda trči prema komandiru i raportira: „ Gospodine pukovniče, pesnik Milan Rakić, čije stihove govori ovaj mladi oficir nalazi se u odredu“.
Pukovnik zapoveda: „ Milan Rakić tri koraka napred!“
Milan Rakić od silnog uzbuđenja ne može ni da korakne.
Zatim se čuje nova komanda: „ Odred tri koraka nazad, osim vojnika Milana Rakića!“

Zatim još jedna komanda: „ Tri puta ura za pesnika Milana Rakića!“

Dok se orio Gazimestan, Rakiću su tekle suze.

O ulasku na Kosovo 1912.godine Rakić piše:“
„Juče na utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu.Još sad ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se za ovih nekoliko dana dogodilo. Glavno je da je Kosovo osvećeno“. Na osvećeno Kosovo ušao je sa redenicima prekrštenim preko kožuha i sa šubarom na glavi.
Za učešće u ratu odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost.

Na Gazimestanu

Rakićeve pesme snažnih i toplih rodoljubivih osećanja svoj izvor su pronašle u srpskoj istorijskoj prošlosti i kosovskom zavetu( Božur, Jefimija, Simonida, Na Gazi Mestanu, Napuštena crkva, Minare ).

„ Noćno“ viđenje srpske stvarnosti, prošlosti i budućnosti, u Napuštenoj crkvi jeste metafizičko, duhovno, i fizičko : Hrist je na podu pustog hrama, tama pada sa neba i „ jato se noćnih ptica na plen sprema“, a nema Srba u desetkovanim srpskim zemljama da se mole svom Bogu u tvrdnim manastirima i crkvama koje im sagradiše slavni peci, ni d abrane svoje temeljne zemlje i svetosavsku veru i slobodu.

U Jefimiji ( inspiracija proistekla iz Jefimijine zavese u Hilandaru) Crna Gospa je zagledana u obostrane refleksije narodnog i svog stradanja, u monaškom, metafizičkom i pesničkom tkanju mogla je mirno utkati i izvesti „ strašne boli otmene joj duše“ i u haotičnom, istorijskom vremenu u kome se narodi krve i propadaju carstva. Prva srpska obrazovana knjeginja- pesnikinja, a potonja monahinja sa stvaralačkom religijskom osećajnošću i kontemplativni lirski tragičar Rakić razgovaraju preko vekova, bliskošću metafizičke osećajnosti stvarnosnog i doživljenog bola, u stihovima – vizijama zlatnim koncima izvezenim po širokom platnu narodne duše.

Obraćanje kosovskim junacima, opšta slika vremena u kome pesma nastaje, lični pesnikov stav proizišao iz široke istorijske freske i svest o smislu lične žrtve u pesmi Na Gazi Mestanu, gde otadžbina, ta „dobra zemlja“, „mati“ postaje osnovni smisao vere u istinsko postojanje koje se začelo na mestu gde Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.

U okretanju slavnoj nacionalnoj prošlosti otkriva se iznova i iznova ono što je neprolazno i što traje. I neprestana borba za ugroženi i poljuljani identitet, jer „nas zahvatila zapadnjačka reka,/i da nam se duše opasnosti plaše…“

I gospodin Milan Rakić, kao i mnogi drugi pesnici rodoljubivog usmerenja, do današnjih dana, ukazuju da ono što je neprolazno i što još traje i jeste mera dubokog bola naše egzistencije, naše ikone Simonide čije „ davno iskopane oči“ upiru pogled nebesima, i vape pravdu i mir.

I danas iz nezaceljenih duhovnih rana, iz Rakićeve poezije u saglasju sa ovim vremenom, kaplju krv i suze Srpstva koje pod kosovski nebom neprestano strada.

I nad plemenom koje obuhvata tama Rakićeva Crna Gospa zapeva i plače.