Milenković: Dedove je pokretalo osećanje, sinove pojmovi, unuke više ništa

Fond Svetozar Miletić ima posebno zadovoljstvo, da na važna goruća pitanja, koja se pre svega tiču nacionalnog opstanka, dobije odgovore od Milana Milenkovića, glavnog urednika na radiju Snaga Naroda, politikologa i kolumniste.

Kurcio Malaparte svojevremeno piše o okupiranoj posleratnoj Evorpi. Ono što posebno zaokuplja njegovu pažnju jeste unutrašnja okupacija muškaraca, odsustvo herojstva i njihovo pretvaranje u kukavice i slabiće. Vi na sličan način tumačite današnje stanje u Srbiji. Kada je kod nas počela ta vrsta transformacije? I kako ponovo probuditi naše autohtono junaštvo koje predstavlja sastavni deo naše etnopsihe?

– Ja mislim da je junaštvo, a s njim i muškost, povezano sa tradicionalnim načinom života. Gradski čovek više u sebi ne nalazi snage ni za jednu borbu, kojoj gomilanje novca i dobara nije cilj. Publije Sir, rimski filosof, kaže: „Stara slava bledi, ako nema nove“. U korenu muškosti leži nešto što doseže u sam praosnov postojanja, a to je da je na muškarcima briga za zajednicu, a na ženi briga za porodicu. Kada nema zajednice (osim praznog pojma, za koji se više nikakav sadržaj ne može naći) i kada nema višedetne porodice, u kojoj žena vodi računa o deci (umesto vrtića, škole i ulice), nema ni borbe za zajednicu, niti za porodicu. Muškarac je, dakle, tek najamni radnik, a ne više gospodar imanja i prirode. Naši su se preci, kad su ustajali da brane otadžbinu, u njoj branili i nešto svopje; pauperizovani radnik i gradska sirotinja ne nalaze motiv da ginu, da bi tajkuni i političari postajali sve bogatiji. Samo slobodan čovek, pre svega ekonomski slobodan i socijalno zbrinut, ima motiv da bude ratnik. Prema tome, nestajanje junaštva, kako vi to kažete, nije slučajan proces, već se odvija paralelno sa procesom građanizacije i osiromašenja. Robovi i kmetovi nikad i nigde nisu bili borbeni element, već su to, istorijski gledano, uvek bili slobodni seljaci (od koji je, vremenom, i nastalo plemstvo). Sinovi seljaka još mogu da budu borbeni i da nose otadžbinu kao simbol, dok unici više nemaju simbole, nego samo pojmove, osuđene na večito redefinisanje. Dedove je pokretalo osećanje, sinove pojmovi, unuke više ništa. Čak se i sam pojam slobode sveo na individualne slobode; on više nema nikakve veze sa slobodom od okupatora. Ropstvo je postalo prihvatljivo, i kao duševno stanje, i kao praksa. Jedini način da se oživi tradicija je da se život preseli tamo gde je ona nastala-u živu prirodu i u selo. Nikad ni jedan ep nije napisan u gradu i to nije slučajno, već je odraz promene duha, niti je i jedna drama nastala na selu. Ako hoćemo život na epskim visinama, onda moramo otići na izvor epa i mita.

U svom tekstu Zapadno od raja, pišete da Zapad neće odustati od gospodarenja svetom, jer time poriče svoju metafiziku, ali da bi mogao nastaviti mora zavesti diktatru na svom tlu. Na koji način Zapad može to uraditi? Ako uzmemo u obzir sadašnje faktore, poput migrantske krize, odnosa vitalnog islama i umirućeg hrišćanstva, krhkog nacionalnog identiteta i dominacije subidentitetskih pokreta. Gledano tako, kakva je sudbina Zapada?

– U sudbinu Zapada spadaju razorni građanski ratovi, koji su karakteristični za svaku postdemorkatiju. Mala analogija: Rim je, do prvog veka pre Nove ere, vodio (poput Amerike danas) neprestane ratove. Iz tih ratova, međutim, korist nije izvlačio rimski narod, već bogataši i monopolisti (nalik današnjim multinacionalnim kompanijama), što je izazvalo dramatične socijalne razlike u, samo vek pre toga, relativno egalitarističkom društvu. Onda su se pojavili populisti (braća Grah i Marije veoma podsećaju na Donalda Trampa), dok je za zaštitnika krupnog kapitala postavljen Sula. Više od pola veka se vodio rat između bogataša i sirotinje, pri čemu je privreda Rima devastirana. Na koncu se pojavio Cezar i dao narodu hleb u zamenu za političke slobode, što je značilo i neformalno, ali i konačno ukidanje demokratije. Sličan proces se odvija danas u svetu. Srednja klasa se topi u svim zapadnim zemljama, što ukazuje da se konflikt između bogatih i siromašnih ozbiljno približio. Represivni aparat, odnosno policija i tajne službe rastu do karikaturalnih razmera, što znači da bogati znaju šta se sprema. Za ne mnogo godina od danas, Evropa će ući u seriju urbanih ratova, koji će devastirati privredu i pojava zapadnog Cezara i carskog doba će postati izvesna. Okidač za to neće biti izbeglice (lično mislim da su migranti u Evropi samo zato što je nađen način da se ogromni državni fondovi, namenjeni njihovom zbrinjavanju, preliju u džepove oligarhije; vredno je pažnje da izdržavanje milion izbeglica u Nemačkoj košta više nego što iznosi budžet Srbije, a sigurno je da migranti ne žive na visokoj nozi), već urbani ratovi spadaju u sudbinu Evrope, kao što su spadali i u istoriju drugih civilizacija.

Da li će se ovakav proces na Zapadu odraziti i na Srbiju? U kojoj meri i na koji način mi možemo sprečiti ili ublažiti događaje koji nam predstoje?

-Proces se već odražava na Srbiju i to u dripačkim, balkanskim modusima. Mi, uostalom, i živomo onako i onoliko koliko naši zapadni prijatelji žele. Naravno, događaji mogu da se preduprede, a možda čak i izbegnu, bar u nekoj meri, ali je prvi uslov za to da se izvrši diferencijacija među Srbima, odnosno da se pomirimo s tim da je jedan (ne mali) broj Srba otpao od kulture i tradicije, od mita i narodne vere (namerno kažem „narodna“, jer je pojava „učenog pravoslavlja“, upravo označila i pojavu novih janjičara i građanera, koji ne prazaju da veru istaknu kao ideologiju, što potkazuje njihov savršeno građanski duh) i da probamo da shvatimo da se budućnost može graditi samo na onima koji nisu otpali. Kad se iz korpenj izvadi trula jabuka, ostale će ostati zdrave. Takozvana „sabornost“ je najveća podvala u poslednjih dvadesetak godina. Jedan religiozni pojam je ubačen u politiku, gde mu mesta nema i gde deluje razorno, zahevajući da se zajednica zasnuje na principu „ujedno su ovce i kurjaci“. Neka nova nacionalna politika mora svoj oslonac da traži ne „u svima“, po demokratskim načelima, već u probranima, odnosno onima koji nisu otpali od drevnih simbola. Broj tu ne igra nikakvu ulogu; građaneri mogu da se umnožavaju koliko hoće, njihova snaga time ne raste-to je i dalje zbir, kako kaže Niče, „onih koji hoće da umru u krevetu“.

Može se reći da živimo u vremenu „potrošenih“ ideologija. Jasno se uviđa da u politici (kako kod nas tako i u svetu) vlada svojevrsni ideološki „brlog“ , gde se više ne razlikuju pojmovi levice i desnice, kapitalizma i socijalizma, konzervativizma i liberalizma. Da li nam je potrebna jedna predefinisana i osavremenjena ideologija u cilju boljeg odgovora na zahteve današnjice? I koje elemente spojiti a da se isti poklapaju sa našom etnopsihologijom?

– Bojim se da će, za mnogo decenija od danas, za Srbe jedina ideologija biti-opstanak. Mislim da Srbi, etnopsihološki, naginju egalitarizmu i malim socijalnim razlikama, kao i da imaju odvratnost (čak i kad je ne otkrivaju) prema pacifikaciji i okupaciji. U tom smilsu, Srbi mogu da budu udžbenička definicija za komunizam. Opet, Srbi vole svoj posed, svoju među, svoj zabran po čemu bi se mogli nazvati mikrokapitalistima. U načinu na koji se spajaju ove dve oprečne težnje, treba tražiti put za budućnost. Praksa je pokazala, za vek i po građanskog društva, da se u deset bogatih Srba, kapitalista i tajkuna, ne može naći jedan koji je, suštinski, ostao Srbin. U svom tekstu, „Pruski model“, izložio sam, u grubim crtama, model društva za koji mislim da bi odgovarao Srbima. Posebno treba imati u vidu da teška vremena, koja slede Evropi, možemo da preživimo samo uz snažnu armiju. Isto tako, mora se, iz korena, menjati birokratski aparat, koji u Srbiji ne funkcioniše vek i po i koji je, iznutra, nagrizao svaku državu koju smo imali u ovom periodu. Birokratija, koja radi po nalozima vlasti, a ne po zakonu, razara društvo i proizvodi voluntaristički oblik vladanja.

Vi niste tipičan novinar, već pre, ako se dozvoli malo šale i slobodnog utiska, jedan spoj intelektualaca i narodnog guslara. Kako onda uspevate pronaći kompromis sa onim što se zove uređivačka politika? I, načelno govoreći, može li se svaka uređivačka politika, bez obzira na ograničenja koja postavlja, „zajahati“ i iskoristiti kao potisna sila?

– Nisam ograničen uređivačkom politikom, niti sam kome od kolega ikad solio pamet, govoreći im šta treba, šta ne treba, šta mogu, a šta ne mogu. Ako i postoji neka uređivačka politika, koju sam sebi namećem, to je politika izbegavanja jakih strasti u politici, jer kad strasti govore, razum ćuti. Masu je lako raspaliti, ali deovesti je u stanje da razmišlja, mnogo je teže. Iako sam siguran da bi uređivačka politika koja u svom centru ima seks, nasilje i čeprkanje po privatnim životima, uz nešto turbo-idiotske muzike, ostvarila daleko veću slušanost, ne pada mi napamet da je sledim, taman samo deset slušalaca imao. Po mom mišljenju, dobra je ona uređivačka politika koja odbija bagru, a privlači slobodne, kultivisane ljude. Do broja se stiže lako, ali do kvaliteta teško. Da li je takva politika potisna sila, to ne mogu da kažem, jer ne znam. Radim kako umem i znam i, iako sam zašao u ozbiljne godine, moram još da učim.

Neko vreme ste živeli na selu i reklo bi se da je u pitanju bio sasvim „pasivan kraj“. Šta su teškoće a šta prednosti kada se iz jedne takve sredine dolazi u redakciju (prvo radio Fokus, a posle Snaga naroda) koja je, mada u alternativnom ključu, ipak centar informativnih zbivanja? Usled čega vas je zadesila ta pomalo neobična biografija, sa prekidima i povracima?

– Nisam bio ni vešt, ni mnogo vredan seljak, ali sam nekako taljigao. Kad sam se vratio u Beograd, dugo nisam mogao da se adaptiram: naučio sam se na širinu, na to da vidim veliki komad neba, a ovde, u Beogradu toga baš i nema svakodnevno. Brzo sam počeo da radim na Fokusu, a dve i po godine zatim, i na Snazi naroda. Sve prednosti, i u pogledu ljudskog materijala, i u pogledu procesa rada, su vezane za selo. Grad samo ima „lake“ pare, uz malo rada, a nema socijalnu prismotru, što pogoduje raznim socijalnim boleštinama. Isto tako, seljaci su metafizičari, mada to i ne znaju, dok ovde, u gradu, svakog dana gledam manekene vere, čitaoce religiozne literature, koji misle da su, baš zbog toga što znaju napamet citate iz Biblije verni, a sasvim su metafizički ispražnjeni. Inače, na selo sam otišao posle rata 1999-te godine, zgađen beogradskom čaršijom, koja je samo malo manje antisrpska, nego Livno, recimo, ili Ljubuško. Tu čaršiju, naravno, čini možda desetak posto Beograđana, ali je u njihovim rukama sve i oni daju takt životu Beograda. Sa sela sam otišao 2010. i to iz privatnih razloga, zbog razvoda sa tadašnjom ženom, a ne zato što mi je seoskog života bilo dosta. Kako sada stvari stoje, nikad više neću zaraditi dovoljno para da kupim drugo imanje i doživotno ću kaldrmariti po ovom gradu, koji je još manje srpski, nego kad sam otišao. U gradu se, to je tačno, živi lakše, ali se to „lakše“ plaća obezljuđenjem. Novi pračovek raste u Beogradu, a ne na Kopaoniku. Na žalost, preko školskog sistema, a naročito zbog Pinka, došlo je do toga da seoska deca sve više liče na gradsku, što je pogubno po naš narod. Čitava naša kultura je rođena i stvarala se na selu, dok je naša gradska kultura samo kopija tuđih gradskih kultura, onih zapadnjačkih, naravno. Ime za tu gradsku kulturu je: rasbrljivanje.