Moderna raspeća (Globalna)

Piše: Slobodan Milić

Današnje stanje u svetu je direktna posledica Kolumbovih otkrića i osvajanja i svakih sledećih osvajanja. Njegovi moreplovci izmrcvareni dugom plovidbom i iznureni bolestima odmah pri stupanju na tle Amerike, započinju pljačke, ubistva, ruše gradove, siluju. Za sobom ostavljaju pustoš. Od tada zapadni svet – Evropljani sve narode druge boje kože smatraju za nižu rasu a one novootkrivene i za divljake. Kako su ti satrveni narodi gledali na nezajažljive, pohlepne, gladne i neiživljene narode. Naravno, kao na najgore moguće divljake.

Danas se svaki razumni čovek Evrope mora zapitati samo jedno: zar nam je belina kože garant da možemo da radimo šta hoćemo, svuda po svetu. Uvek je kroz istoriju bela rasa sprovodila dominaciju. Hitlerova viša rasa je iznikla iz beline kože. Bela raso, pitajte Dostojevskog šta se dešava sa onima kojima je sve dozvoljeno.

Zar kod toliko ispoljenog varvarstva da ostanemo nedodirljivi? Malo morgen. Kao kad se desi kao dva puta za godinu dana u Parizu to je dvostruko korisno za vladajuće krugove velikih sila. Prvo, neemotivna nacija za tren oka se tobože rasplače a sa njima i vladajuća vrhuška. Majstorski se napravi takvo stanje u narodu koje će neminovno dovesti do osvete. S druge strane, ista vrhuška radosno trlja ruke, koje će biti slobodne da sa žestokim varvarizmom udare po državi i narodu iz kojih potiču teroristi. Te države su uglavnom bogate naftom i gasom. I eto prilike da se pokaže varvarizam sa početka otkrivanja Novoga sveta. Izgleda da danas početkom XXI veka varvarstvo ponovo postaje od velike životne važnosti velikim državama – krupnom kapitalu, antiljudskim i anticivilizacijskim kapitalistima, koji u ime profita seju smrt svuda gde ima interesa.

Drugo je bilo pre tridesetak godina i više, kada nisu mnoge informacije, iz raznih osvajačkih ratova, puštane u svet. Danas na njihovu veliku žalost, ništa se ne može sakriti. Varvarstva su ogoljena ali varvari se ne stide. Ponavljaju otrcane fraze da pokušaji zavođenja mira i demokratije u bogatim državama je u interesu tih naroda a u stvari je jedna teška prevara i uvertira za kolonizaciju. Sve ovo rade u ime svetle budućnosti tih naroda. Oni isti su kritikovali i smejali se komunistima kad su govorili o svetloj budućnosti. Komunisti su bili u pravu. Radili su to u svojoj državi i da će svaki čovek živeti od svoga rada. Oni su bliži istini i pravdi. Komunisti su upozoravali na pogubnost kapitalizma. Praksa je to pokazala.

Sada se nameće ili sledi pitanje: da li smo se osvestili ili pali u još dublju nesvest, u neznanje i siromaštvo.

Čovek i civilizacija dovedeni su do fizičkog kraja, zahvaljujući svetskim Zapadnim planerima, kojima je zaliha bogatstva iščilela u nezajažljivosti bogataške filozofije, bogataškog poimanja života i bogataškog prezrenja naroda i država, same civilizacije, cinizma, sebičnosti i gledanja na svet kao jedinog i isključivog prava vlasništva.

Današnji Zapadni čovek nije u mogućnosti da sputava i zadržava istinu samo za sebe, da je zamagljuje i servira onako kako mu odgovara narodima sveta. Ali tu su kao prva pomoć plaćeni dvorski novinari, književnici i dobar deo filozofa. Dobro plaćeni moraju da brane neiživljenost i nezajažljivost Zapadnih vlada, i da su spremni da napadnu svakoga u ime Zapadne demokratije. Mora da se pronađe i ukaže na krivca, da se stvori slika o velikoj krivici i o tome kako su oni velika pretnja, interesima velikih, o katastrofi koju pripremaju takođe velikima. Sve se svodi na tome, da mediji koji su pod dubokom kontrolom krupnog kapitala, stvore pogodnu klimu da se opasni krivac što pre napadne, eliminiše, porobi. Kod naroda se stvori užas pretnje pa narod i ako je samo površno upoznat sa pravim problemom preko noći se složi sa svim onim šta od njega zahtevaju vlade. Odobri i intervenciju. U polupraznoj i bolesnoj duši lako je izazvati strah i pretnju, odnosno bes na nekoga. Duša zapadnog čoveka odavno je obolela i umesto da je država leči ona je samo zalečuje. Izlečena duša mu nije potrebna. To mi je u interesu. Na zdravu dušu i zdrav duh gledaju kao na protivnike. Mediji su ti koji vladaju svim bolestima duše i duha. Uvek ih drže u pat poziciji.

Današnje poimanje smrti u svetu ne izaziva nikakve strahote, u duši ne stvara užase. Javi se samo instinktivno i nakon dan-dva nestane. Smrt se posmatra i prima hladnokrvno sve do trenutka kada se ne desi nama. Ona tek tu počinje da uznemirava, da kopka, postaje nepodnošljiva. Civilizacija je došla do takvog stadijuma razvijenosti na kojem čovek oseća samo svoj bol. Tuđe stradanje mu je strano i ono ga gotovo ne interesuje. Da je Raskoljnikov, ostao van domašaja prava roman bi bio petparački. Raskoljnikov je mogao da ostane nekažnjen. Duboko u duši osećao je staričinu bol. Ukorenjena bol teško se leči. Kazna je jedini lek.

Svi zločini velikih kroz istoriju ostali su nekažnjeni. Ko će da sudi velikome i silnome! Najteži zločini koji su izbegli kaznu kao po nekom zakonu i danas se ponavljaju. Zar nismo svedoci? Sve dok za zločine ne plati genocidi nad ljudima – smrt svakog čoveka biće za njih ništavna. Oni preziru čoveka. Sa smeškom gledaju na smrt.

Svaka velika sila odvodila je istoriju na pogrešan tok. I danas imamo to isto. Sve se to događa kad se misao ne pita i kada ona ne određuje istorijske tokove. Sila to majstorski radi. Iz velikih pogroma veliki se strašno lako izvlače i uspiju da se očiste kako-tako. Šta su doneli silnici svetu. Razaranja, smrt i pustoš. Samo Zlo koje nije nikada bilo proporcionalno Dobru, Zlo je uvek u većini. I donosilo je samo Zlo. Uništavano je Dobro i gde se nije moralo. Ništeno je sve u ime dobra. Narodima će biti bolja i svetlija budućnost. Ko je odgovoran za sva svetska zla? Ko je odgovarao. A mrtvi se ne mogu vratiti. A stalno se ide napred sejući smrt. Filosofija napretka ide kroz Zlo. Kroz samu smrt. Što je put grozniji napredak je uspešniji.

Kada se, dozvolite da opet ponovim, iz tih ranjenih, ubijenih, poniženih i uvređenih naroda desi da njihovi sunarodnici ili ljudi iste vere poseju i kod nas malo smrti, prospu kap krvi, krik se diže do neba. Naša kaplja krvi izgleda nam vrednija od njihove koja se može meriti na hiljadama litara. Kako napisa Montenj da smo ubijali za ćup začina ili mirisnih ulja. Zapadne vlade od radosti trljaju ruke. Kao što se desilo dva puta u Parizu. Prvo, vlada stvara lažno nacionalno jedinstvo. Svu su naoko u dubokoj žalosti. Po medijima samo jedan naslov: Zar ovo da nam se desi. I to velikoj francuskoj naciji. Bivšoj. Malo-malo i to narod brzo zaboravi, šta je urađeno prekjuče. Drugo, vlada trlja ruke jer je krvavo dobila celu naciju na svoju stranu. Sada će moži da udari na zemlju bogatoj naftom i gasom bez bojazni od bilo kakve kritike. Na Siriju. Sirija je nekadašnja kolonija. Valjda ima i otuda pravo. Vlada je odahnula. Smrt stotinak ljudi daje im legitimitet da obnovi varvarstvo, ubijanja i razaranja a možda i za ponovnu koloniju.

Kroz vekove jezdeći nekažnjeno, puni zločina desilo im se čudio. Izjednačene su filozofija smrti i filozofija života, odnosno življenja. Iz njihovih smrti cveta naš život. Na tome danas grade sve. Do kada će ne znamo. I njima će skas puknuti. Nema života bogatim bez smrti drugih. Tako je i bilo tako će i biti računaju bogati. Smrt je jedino nešto ako donosi bogatstvo. Raskoljnikovu babina smrt je donela bogatstvo. Ali mu je donela i prokletstvo. Grka mu je zapala. No, zapadni čovek nema vremena da čita ruske klasike. Ljudska svest je uvek zavisila od pročitanih knjiga. I zavisiće. Vlade Zapadnih sila čitali su slabe knjige. Knjiško znanje im je nula.

Lično smatram da Zapadni čovek ne preživljava ništa posebno smrt drugoga. Mislim da je malo dirnutih i fotografijom malog Sirijca kojega je voda izbacila na obalu, ili devojčice koja beži pred napalm bombama i vatrom. Kružila je davnih godina jedna još tragičnija fotografija, ako se ima kud, na kojoj američki vojnici pucaju u glavu mladom vijetkongovcu. Njihov je izgled miran kao da pucaju na glinene golubove. Šta je najstravičnije da su se narod i vojska dugo pripremali za svirepe smrti. Jedni da ih prihvate hladnokrvno a drugi, da hladnokrvno pucaju.

Moj otac je kupio radio i to je bio drugi u selu. Prvi je imao učitelj, i taj je kupila škola. Tada sam prvi put čuo vijesti, muziku, prenos utakmice iz Čilea. Svako veče u dvadeset časova slušao sam Glas Amerike, govori Grga Zlatopek. Iz tih davnih dana probija se i dolazi do ušiju strašne rečenice: danas je američke tvrđave B52 bombardovale sela i gradove u Severnom Vijetnamu. Sećam se da sam od majke tražio da mi objasni sve to. Majci je dosta trebalo riječi dok nisam shvatio da je tvrđava avion, i da na nebu verovatno izgleda kao neka srednjovekovna tvrđava. Jedno vreme je namerno vadila bateriju da ne bih slušao o tragičnom bombardovanju. Pričala je da sam noću u snu govorio o tome. Bila je prosto prinuđena kako ne bih slušao da neka svetska Imperija istresa smrtonosne tovare na nedužan narod i zemlju. Na malu nezavisnu državu koja je udaljena od Imperije desetine hiljada kilometara. Sećam se da je majka sve tumačila na najjednostavniji način. Istina je jednostavna i prosta. Ratuju kapitalizam i socijalizam. Bogati ratuje sa siromahom. Tako je odvajkada i tako će uvek biti. Ne činimo ništa da do ratova ne bi došlo.

I tu, dok ovo zapisujem, iskrsava davno izbledela fotografija na kojoj oficir hladnokrvno puca koltom u glavu nekog nesrećnog Vijenamca. Ruke su vezane i oslanjaju se na leđima. Na njemu je košulja kratkih rukava, šarena i šorts, i stoji preda mnom najnemoćnija osoba na svetu. Poluzatvorenih očiju, desni kapci stisnutiji i zastrašujuća grimasa na desnom delu lica, koja izražava svu tragičnost filozofske dubine smrti. Ako je ovaj jadnik – nesrećnik ubijen da kao pretnja Imperiji a naročito kao njen spas jasno mi je zbog čega je izgubila rat. Ovde da umetnem poznate reči koliko je sila nemoćna da nešto reši. U sećanju je ostalo još kako su jadnome vojniku sa oficirove leve strane iskočili beli zubi zbog grimase koju pravi u času streljanja.

Smrt sirijskog dečaka Ajlana Kurdila bila je samo opomena šta je Zapad uradio ležeći na lovorikama sile. U stvari uhvaćen je u raskoraku. Dok god zapljuskuje moć silnih ovoga sveta biće na plažama Ajlana Kurdi sa glavom u pesku i ručicama sa dlanovima okrenutim prema nebu. Svirepa i nasilna smrt mladog Vijetnamca snimljena i nameštena namerno pred kamerama bila je kazna u vidu opomene za sve koji se pobune protiv Imperije.

Dok mali Ajlan nije bio svestan nečega najtragičnijeg što je uspeo da doživi, mladi Vijetnamac je bio svestan šta ga čeka od hapšenja i vezivanja ruku do javnog streljanja an ulici vijetnamskog gradića. Ova fotografija je obišla svet. Namerno. Foptografija je i napravljena da se objavi sa porukom da svako može ovo da očekuje ako se digne za slobodu protivu sile.

Kada sam završio opisivanje fotografije, zamolih jednog poznanika da je potraži da slučajno nije na internetu. Nije prošlo ni deset sekundi pojavio se film o tom užasu. Onda nije bilo videa. Snimak je urađen kamerom. Obradovah se. Sećanje se gotovo poklopilo posebno sa kadrom streljanja. Jedino oficir je bio Vijetnamac – izdajnik. Vojnici su bili Amerikanci i Vijetnamci. Ovde moram da ubacim da je svako šurovanje sa okupatorom krzo vekove do danas čista izdaja. Svaki kontakt običnog građanina sa osobljem stranih ambasada podleže krivičnom gonjenju. Zato volim našu bivšu himnu HEJ SLOVENI zbog jednog veličanstvenog stiha kojio oslikava široku slovensku dušu:

„Proklet bio izdajica svoje domovine“.

Dante je svesno izdajnike svoje domovine survao u najcrnji krug Pakla. Da se razumemo, danas je krizno vreme i ovde i u svetu i da se ne bi zavaravali postoje samo patriote i izdajnici. Sredine nema.

Znači ništa se nije promenilo u Vladama Zapadnih zemalja prema smrti. Samo su se one kroz istoriju menjale a odnos je postojao sve svirepiji. Svedoci ovog napisa su milioni mrtvih ljudi.

Hiljade raspetih Spartakovih robova – ustanika, izgleda mi kao da se juče desilo na Zapadu, i čini niz sve do ovih modernih raspeća teškim bombarderima.

Zapadni čovek je zadojen mišlju da samo on treba da živi dobro, da uvek živi bolje. Smrt je potisnuo u pozadinu. On se seti smrti ako je izazvan nekim opštim žagorom. Tuđa smrt mu je strana. Kao smrt na primer male Milice u Beogradu.

Šta me više zaokuplja tema smrti, posebno smrt kao posledica jagme i otimačine, uglavnom nafte i gasa, od drugih nezavisnih i nemoćnih država sve više me zaokuplja pitanje morala, odnosno njegov potpuni nestanak. Kada bi Zapadni čovek poznavao moral Marka Miljanova mislim da bi imao drugačiji odnos prema smrti. Možda bi toj smrti ipak dao neku cenu. Ovako čak se i ne cenjka, dok ubija. Sada u svetu imamo jedan veliki i opšti razlomak, gde je smrt brojilac a bogatstvo imenilac. Taj razlomak je nedeljiv sa neznatnim moralom a kamoli sa moralom Marka Miljanova. A ako je duša prazna, ako je vekovima ispražnjena teško da se može ispuniti najsitnijim i najosnovnijim vrednostima. Kapitalista beži od morala i od pune duše kao đavo od krsta. Častan čovek i bogat ne idu zajedno. Mi u Crnoj gori to vidimo kao na dlanu. Ne moramo da pozivamo u pomoć čak ni sunčevo svetlo. Na sve ovo Marks je davno ukazao. Nije zaludu zakukao nad kapitalističkim svetom da svet ne treba tumačiti, svet treba menjati.

Jedno od najtežih pitanja u današnjem svetu jeste upravo to kako ga menjati. A ovaj svet je izgleda najgori od svih dosadašnjih svetova. Verovatno i jeste i ako ga mi nismo birali, da živimo u njemu. Na zemlji nikada više nije živelo ljudi i nikada više po broju nije bilo toliko stradanja i razaranja. To su radile visoko razvijene kapitalističke zemlje. Izgleda da jedno drugo prate. Moramo se složiti da je svet sa tehničkim napretkom daleko dogurao. Opšti je utisak da su sve pozitivne komponente upravo sve okrenute protivu čoveka, egzistencije i civilizacije.

Lično smatram da je globalizacija – globalizam, čitajte  k o l o n i z a c i j a, ili neokolonijalizam glavni i jedini uzor svemu što se dešava na zemlji. To se vidi na delu. Glavno je da ruši države i narode, ruši suverenitete stavljajući ih pod svoju upravu – vojnu čizmu. To je pokušaj stvaranja Novoga sveta. Sveta bez Boga. Otkrivači i osvajači onoga Novoga sveta i oni nisu imali Boga. Za svaki slučaj ostavili su ga kod kuće. Posle veka odvode sa sobom sveštenike i tada počinju neviđena preobraćanja, prekrštavanja. Današnji globalisti nemaju sveštenike. Jedini sveštenik je kardinal dolar.

Sada vidimo da je Dostojevski bio svestan zločina Zapadnog čoveka i kazne koju po svakoj ceni izbegava. Dostojevski je bio jasan: ne, gospodo, morate biti kažnjeni, kazna je vaše iskupljenje i izbavljenje. Zapadni diktatori i danas izbegavaju  k a z n u  za svoje veliko varvarstvo. Nikada kapitalizam nije vodio toliko ratova kao u HH veku i početkom XXI veka. Nikada nije bilo više satrvenih naroda i država širom sveta, a sve pod parolom da ih čeka svetla budućnost.

Jedino na zemlji čovek ne može bez kazne. Zar nije za sve svoje grehe platio padom. Tek kada budu kažnjeni prestupnici može da se očekuje početak novog života na zemlji. Do tada držimo šta smo uhvatili.

Da li će čovek biti u stanju da kazni samoga sebe? Dostojevski odgovara: biće. Raskoljnikov kažnjava samoga sebe. Da li je morao? J e s t e. Imao je dušu. Duši je tesno da živi sa prestupom bez kazne. Ako se vratimo tekstu videćemo da Zapadni čovek nema duše. Doduše ima iako je prazna. Kako će da je ispuni i oživi. Samo kažnjavanjem. S a m o k a ž nj a v a nj e m, kaznom, kaznom…

Danas smo došli do perioda u kojem su moralna propadanja dostigla svoj ponovni vrhunac. Današnjem propadanju čovečanstva svemu je uzrok moralno propadanje pojedinih istorijskih perioda koja nisu obnavljana i pored vapaja velikog dela mudrih ljudi.

Znači mora biti kazna. Do tada ratovi, pustošenja, pogromi u ime kapitalizma.