Милица

Пише: Небојша Јеврић

Бежанија одавно није село. Али тада је била.

Отац и мајка су јој били богати бежанијски сељаци. Имали су двоје деце. Марка и њу – Милицу. Побожни људи. Сваке недеље су ишли у цркву св. Ђорђа. Постове постили. Славу славили. На црвено слово нису радили. Син се школовао, ћерка лепотица није. Удаће се – шта ће јој школа.

Удала се рано. За Ђорђија из Купинова. И Ђорђије је био из домаћинске куће. Надалеко чувене фамилије. Његов отац добио је прво две кћери и на крају сина јединца – Ђорђија.

Причало се месецима о свадби на којој су три циганске банде свирале. И свекрви се допадала снаха. А коме не би. Цела Бежанија је била у њу заљубљена.

Ђорђијев отац је школовао ћерке, сина Ђорђија не. Ђорђија је завршио само осам разреда школе. Шта ће му школа поред таквог имања које је морао неко да наследи.

Милица и Ђорђије су се волели. Био је то брак из љубави. На почетку све је било у реду. Време је пролазило а Милица никако да затрудни. Прво је почела да гунђа мајка а онда и отац. Придружиле су се и сестре. Зар да Ђорђије остане без наследника. Чему имање.

„Шта ће ти јаловица?“, говориле су.

Тражили су да је отера и да доведе другу. Оне ће га оженити. Оном која ће му пород подарити.

Ђорђије је волео Милицу. За другу није хтео да чује. Обилазили су манастире, лекаре, гатаре, бање за нероткиње, три тисе у дворишту засадили, ништа. До Хиландара и лозе светог Стефана стигли.

Али Милица никако да затрудни.

Умру једно за другим Милицини отац и мајка.

Кад је била оставинска расправа каже муж Ђорђије Милици: “Одрекни се свега у братову корист. Деце немамо а земље и стоке и прековише.“

Тако Милица и уради.

Ускоро јој умре свекар. Свекрва падне на постељу. Четири године јој је Милица пелене мењала док душу испустила није. Отворе тестамент.

Читаво имање су оставили ћеркама правницама које су се одавно у Београд преселиле. Које су тек понекад мајку непокретну обилазиле.

Поред два имања осташе Ђорђије и Милица без ичега.

Ђорђије треће ноћи оде у шталу и обеси се.

Заове, његове сестре, узму адвокате и Милицу уз неку бедну надокнаду избаце из куће.

Милица, куд би друго, пође ка брату, инжењеру. Велику кућу брат сазидао. Бежанија полако постаје град, а он хектаре на Лединама има. До неба скочила цена плацевима.

„Да ми даш да на дну дворшта направим једну собу и кухињу, купатило за себе.“

„Размислићу“ каже брат а њу пресече. “Дођи за недељу дана.“

Дође.

„Размислио сам, не могу да ти дам. Да си ваљала шта не би те из куће отерали.“

Куд се обестрвила нико није знао. Без иког у свету.

Виђали су је само о задушницама у цркви.

У међувремену се разболи брат. Од рака плућа. Сваки дан од фамилије једно иште.

Да му сестру пронађу. Да је за опрост замоли. Иначе не може душу да испусти.

Разговор између сестре и брата трајао је кратко.

„Опрашташ ли ми, Милице?“

„Опраштам.“

После недељу дана је душу испустио.

Милица је сваке недеље ишла у цркву и плакала. Чистила станове.

Отац Богдан се сети непокретне Вјере коју је кући причешћивао.

Он је знао читаву причу. Знао је и да је Милица непокретну свекрву четири године неговала.

Вјери син у Немачкој. Она сама. У дом неће. И прими је кућу Вјера. Неговала је Милица као род рођени.

Ништа им није фалило. Ни од тице млеко. Слао син из Немачке, вршњак Милицин.

Вјера је умрла али се из Немачке вратио њен син.

Није Милици дао никуд да оде. Она је била држећа жена. Нероткиња. Рад јој је здравље сачувао. Ветрови лепоту. Он девизни пензионер, нежења.

Венчао их је отац Богдан у храму Св. Ђорђа на Бежанији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: