Milovan Danojlić: Ćirilica je naša sudbina

Knjige Milovana Danojlića dočekivane su kao pravi kulturni događaj. Kritika i publika slažu se da je reč o piscu koji je visoka mera književne kulture i odgovornosti, koji hrabro dotiče ono o čemu još nismo progovorili.

Jedan je od naših najplodnijih autora: i kao pesnik, i kao prozni pisac, esejista ili prevodilac. Za vrhunsko jezičko umeće i ono što je postigao tokom šest decenija pisanja i verovanja u reč i jezik, nagrađen je „Izviiskrom Njegoševom“ za celokupno književno delo.

Danojlić, za „Novosti“, govori o književnim počecima, slobodi mišljenja u nekadašnjem i sadašnjem svetu, tradiciji i novom vremenu, srpskim duhovnim i društvenim neprilikama i trajnom značaju pisane reči.

Kada se osvrnete unazad, šta vam je u književnom poslu davalo snagu da idete dalje, šta je bilo mučno?

– Osnovno je, čini mi se, bilo osećanje da je bavljenje ovom rabotom vredno truda. Pisanje je neprestano obećanje lepote i smisla, izazov kome je teško odoleti. Na književnu scenu sam izašao pre punih šezdeset godina, kao đak šestog razreda gimnazije, sa ciklusom pesama objavljenim u prvom broju časopisa „Delo“. Nisam bio svestan težine i ozbiljnosti pustolovine u koju se upuštam. Sva sreća. Kad bi čovek ozbiljno promislio o svakom koraku u životu, malo šta bi preduzeo. Vukla me je sloboda mišljenja i disanja imanentna književnosti, a mučne su bile okolnosti u kojima smo tu slobodu ostvarivali. Bila su dopuštena sva moguća formalna istraživanja, jedino je komandant parade, šef države, bio nedodirljiv. To je izazivalo gađenje i tegobe nečiste savesti. S druge strane, situacija je bila podsticajna, razvijala inventivnost i domišljatost, nije nam dopuštala da se opustimo…

Ima li razlike između sveta u kome danas živimo i onoga u kome ste počinjali kao pisac?

– Ulazeći u književnost, dočekan sam sa blagonaklonošću koju je danas teško zamisliti. Svaka zbirka pesama, roman ili pripovetka prihvatani su sa živim zanimanjem, pozdravljani kao znak dobrog zdravlja društvene zajednice i oporavka od ratnih potresa. Književni rad je i materijalno nagrađivan, skromno, ali uredno. Od honorara za prvu zbirku stihova hranio sam se, punih deset meseci, u restoranu „Bosna“, u ulici Majke Jevrosime…

Svesno ili nesvesno, učestvovali smo u širenju prostora slobode. Zatvor, u kome smo pevali, imao je vrlo liberalan režim. Mogli ste ga i napustiti, i ponovo se u nj vratiti, što sam ja često činio, da godine 1984. konačno odem u dobrovoljno izgnanstvo. Odonda živim kao vodozemac: malo u tuđini, malo kod kuće, u Šumadiji.

Šta biste savetovali mladom piscu?

– Ne volim da dajem savete, ali znam: mladima je danas i teže i lakše nego što je nekad nama bilo. Sve im je dopušteno, ali im nije sve od koristi, da se poslužim rečima apostola Pavla. Da bi se dobro pisalo i mislilo, treba živeti istinito, izbegavati lake puteve i širom otvorena vrata, opirati se zahtevima politički korektnog mišljenja. Odricanje od lakoće nije po ukusu potrošačke civilizacije, ali i u njoj ima mesta za one koji se odupiru, koji traže svoj put kroz prašumu.

Čini li vam se da smo mogli dostojnije obeležiti dva veka od rođenja Njegoša?

– I mogli smo, i nismo mogli. Ovo je prava slika pesnikove, i naše situacije. Zarobili smo sebe u tuđinstvu. Vladika Danilo i iguman Stefan ne bi se u našem društvu dobro osećali. A tek vojvoda Draško, sa svojim iskustvom Evrope… Naš najveći pesnik je gajio organski otpor prema stranim zavojevačima, dok smo mi prema njima mnogo popustljiviji. Njegoš je, u svakom pogledu, nezgodan sagovornik. Njegova jaka nacionalna opredeljenost ne odgovara duhovnim težnjama ni užeg mu zavičaja, ni šireg narodnog prostora. Kako da, u atmosferi ćutanja, zataškavanja i krivotvorenja, nekoga „dostojno slavimo“? Rodoljubivi pesnik među mondijalistima i globalistima je nepoželjan uljez. Još je i dobro prošao…

Mislite li da još nismo utvrdili temelje i oslonce naše duhovnosti i kulture?

– Temelji se utvrđuju punih dvesta godina, a u našem vremenu se razgrađuju, odbacuju se kao prevaziđeni. U tome ima zrno istine. Nameće se potreba obnove tih temelja, njihovog prilagođavanja novom vremenu, njihovog formulisanja savremenim izražajnim sredstvima. Tradicija je vrednost koja se stalno obnavlja i modernizuje. Ona se danas našla u procepu između nihilista i konzervativnih lenština. Prvi je ubijaju na nepromišljen način, drugi je dave kao zakonitu suprugu, na koju polažu isključivo bračno pravo. I opet, temelji se, kako-tako, održavaju. Ako ih ne obnovimo i ne dogradimo, urušiće se.

Šta je, po vašem mišljenju, dobra književnost?

– Do vrhunca dovedene izražajne mogućnosti maternjeg jezika. Dobro napisan tekst, bez obzira na žanr, utvrđuje veru u život i usrećuje duh. To važi za sve grane umetnosti, a posebno za književnost, pošto je jezik zajedničko dobro živih i mrtvih članova narodne zajednice. Moć vaskrsavanja života pomoću reči jedno je od čuda ljudske kreativnosti.

Znači li književna umetnost nešto današnjem čoveku?

– Onome kome zatreba, svakako znači. Tu je, stoji mu na raspolaganju, spremna da uteši, prosvetli pamet, zabavi, nasmeje ili rastuži. Kako god stanje bilo loše, niko za nju nije trajno izgubljen.

Kako sada stoje savremena srpska proza i poezija u odnosu na one pisane na velikim jezicima?

– Stanje u velikom svetu nije naročito privlačno, koliko stižem da ga pratim. Poezija je potisnuta na marginu, a u prozi se odustalo od istraživanja i izražajnih avantura. Preovladava neki tupavi, upristojeni, školski realizam, sitna privatnost. Oseća se zamor materijala. Slično je i kod nas. Pod mediokritetskim vođama, koji danas upravljaju planetom, ne može nastajati velika književnost. Nadajmo se da je sve to privremeno, prolazno, predah pred sutrašnji zalet. Razvoj teče u ciklusima, u uzletima i padovima. Biće da prolazimo kroz negativnu amplitudu, ako se tako može reći.

Brinemo li dovoljno o kulturi jezika i našem pismu?

– O jeziku malo, o pismu nimalo. Za očajan položaj ćirilice sami smo krivi. Vođeni osećanjem niže vrednosti i pokondirenošću, dajemo prednost latinici. Državna administracija je, bogu hvala, vratila u upotrebu ćiriličke pisaće mašine, ali nije u stanju da nam vrati ćirilicu u srca i duše, tamo gde joj je mesto. Ćirilica je naša sudbina. Naši neprijatelji to shvataju mnogo bolje od nas, zato je i progone. A mi im, iz gluposti i nepromišljenosti, pomažemo.

Dobro je znati latinicu, kao i goticu, klinasto, kinesko i japansko pismo, arapska slova, hijeroglife, ne zaboravljajući, pritom, ko smo i gde smo, i šta je naše.

Rekli ste jednom da je narod izdržljiva raga, navikao na svašta. Kako ocenjujete sadašnje prilike i neprilike u društvu i kulturi?

– Na sve strane vlada zbrka, voda se uzmutila, isplivava svakojaki krš. Opijamo se samoobmanama i ludim nadama. Uz to, život je vrlo težak, neki slojevi stanovništva jedva sastavljaju kraj s krajem. Preživećemo, valjda, i ovo. Treba se nadati u dolazak mladih. Kad krene u svetu, krenuće i kod nas…

Da li su mnogobrojni potresi koje smo pretrpeli uticali i na naša shvatanja moralnih vrednosti, na izbor načina života?

– Uticali su, još kako, u negativnom smislu. Samo, moral ne postoji zbog morala, nego zbog očuvanja života. Sadašnje rasulo će samo sebe uništiti. Čovek je stara i jaka životinja, ume da se zaustavi pred ponorom i da krene iz početka. Sama nužnost će nas privesti pameti…

Imate li još neki neispunjen san?

– O snovima je nepristojno pričati. U život sam krenuo bez velikih i jasnih planova, sa željom da opstanem. I uspeo sam, u tome. Sreo sam mnogo plemenitih ljudi, u Srbiji i u Francuskoj, koji su mi u tome pomogli. Umem da se zadovoljim malim stvarima, da uživam u njima. Bog mi je dao dobru ženu i pametnu decu. Šta je od toga važnije?

Crnogorci

Moj otac, običan seljak, malo neobičnih sklonosti i zanimanja, čitao je „Gorski vijenac“ kao da je to zbornik njegovih ličnih misli i zapažanja koje je tvorac speva tamo negde sročio verno i ubedljivo onako kako on, ipak, ne bi znao. Dok je na sav glas iščitavao neke odeljke, činilo se kao da je on, ta najjača mesta, izdiktirao pesniku, da bi onaj to uobličio. Tada, sredinom prošlog veka, od mog roditelja, oduševljenog čitaoca „Vijenca“, čuo sam i prva važna obaveštenja o Crnogorcima. „Mi ovde u Srbiji – govorio je otac – mi smo ti ajde de Srbi, možemo da poslužimo, ali da znaš, pravi Srbi žive u Crnoj Gori“. Kao mobilisani partizan prisustvovao je pogubljenju nekog crnogorskog četnika i divio se njegovom držanju u smrtnom času. „I još jedno znaj: kad je Crnogorac dobar, onda nema boljeg čoveka na svetu, a kad je rđav – nema goreg“. Prve Crnogorce sreo sam godine 1954. u Beogradu. Bio sam uzbuđen i počastvovan kao da se upoznajem sa sinovima visokorodnog plemstva. Jedan od njih, neću da mu pominjem ime, danas je istaknuti Dukljanac. Hoćete li ga svrstati u red najboljih ili najgorih, zavisi od vašeg trenutnog raspoloženja, te od moći razumevanja i praštanja – rekao je Danojlić na svečanosti proglašenja dobitnika nagrade „Izviiskra Njegoševa“.