Milovančev: Vojvodina je Dinko Davidov, a ne Šakić – Gruhonjić

Analiza publiciste Nikole Milovančeva ogolila pravu istinu: Vojvođanin poštuje svog suseda i njegovu veru

Veliki deo javnosti su iznenadili objavljeni dubrovački istupi Dinka Gruhonjića, vanrednog profesora novosadskog univerziteta, koji su odisali neskrivenom mržnjom prema državi u kojoj se, došavši iz druge sredine, našao i nalazi svoje uhljebljenije, kao i patološkom mržnjom prema većinskom narodu u toj državi, i prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Možda toga iznenađenja ne bi bilo, da je naša javnost, na neke ranije izjave istog kreatora (ili zvučnika?), reagovala oštrije i kazala: dosta je sada, prešao si meru, ako ti ne valja ovde – put pod noge, tamo odakle si došao ili bilo gde drugde!

Gruhonjić po obrascu ponašanja ne spada u Vojvođane

D. Gruhonjić voli da se predstavlja kao „Vojvođanin“, a zatim svoje shvaćanje vojvođanstva projektuje kao nekakav antipod Srbiji i srpstvu. Ostavimo sada po strani pitanje da li npr. Gruzin naseljen u Bavarsku može da se smatra Bavarcem, a Sicilijanac dođoš u Brno Moravcem; prihvatimo dakle slobodu odlučivanja Banjalučanina Gruhonjića da on bude Vojvođanin (iako on to pravo drugim Banjalučanima odriče!). Problem je što on uopšte ne shvaća (ili neće da shvati) da je pojam Vojvođanin pre svega kulturološke prirode. I da on, po obrascu svoga ponašanja tu ne spada. Za to je svakako kriv sam, a ne mi Vojvođani. Nažalost, očito je i intelektualno nedorastao da bi shvatio, šta mi starinci u vojvođanskoj ravnici, pod tim pojmom podrazumevamo. Biću slobodan da to objasnim, kao potomak doseljenika u Bačku u 17. veku iz centralne Šumadije (Milovančevići), i iz Drenice na Kosovu u Srem (Zemun) oko 1750. (Ilići).

Vojvođanin poštuje običaje svojih suseda

Vojvođanin je dakle pre svega čovek koji poštuje neka pravila civilizacije i kulture tog dela panonske ravnice. Kada bi D. Gruhonjić odista bio Vojvođanin, on bi sebe identifikovao sa umnim i zaslužnim Dinkom Davidovim, a ne sa koljačkim zločincem Dinkom Šakićem! Išlo se u razne vojske i ratove, bilo je i u Vojvodini (posebno 1941-1945) ratnih zločinaca, ali umova takvog profila i stepena satanističke bolesti Vojvodina nije iznjedrila. Ni uzor D. Gruhonjića, ni sam čovek koji se sa ovim zlikovcem identifikuje i ponosi, ne spadaju dakle u Vojvođane!

Vojvođanin, osim toga, ne samo da toleriše običaje suseda, već ih i uvažava, a pogotovo u njih ne dira. U konkretnom slučaju, provokator Gruhonjić, i sam doseljenik iz Banjaluke, osporava pravo drugim ljudima iz Srpske da se dosele u Novi Sad!? Čak i ako bi se uvažilo da to proističe iz šovinističke mržnje prema njihovoj srpskoj nacionalnosti – previše je, Šakićev obožavaoče!

U našu pravoslavnu veru nam neće dirati ni Gruhonjić ni drugi

Najmanje Vojvođanin dira u veru. U porodici sam naučio da se druga vera poštuje; uostalom imam vojvođanske pretke ne samo pravoslavne, već i protestantske, i katoličke vere. Živeli su u toleranciji i uvažavanju – to je vekovna odlika ovog podneblja. Ali, i red se poštovao: kada se moja prabaka, koja me je vaspitavala u detinjstvu, udavala 1908. godine, znala je da treba da pređe u muževu, pravoslavnu veru. I istrpela je uskoro tako što je ona, kao „grkoistočna“ Srpkinja (a bila je mađarskog i šokačkog porekla), iseljena iz kuće u Zemunu, novembra 1914, zajedno sa trogodišnjim sinom i petogodišnjom kćerkom i deportovana u izgnanstvo u Rajić u Slavoniji, dok joj je muž bio mobilisan u vojsku u Galiciji. I vaspitala je svoju Ilinku i Stevana da, iako im je otac u ratu poginuo, budu pravoslavni Srbi (i pobeže dobri moj „deda uja“ Steva i iz Jasenovca, odmah u leto 1941, dok još logor žicom nije bio sasvim zaokružen). To su Vojvođani. Može li uopšte to da shvati D. Gruhonjić? On, koji Srbiji spočitava „fašizam“, a sam unosi nama stranu, fašistoidnu misao, u mirnu i tolerantnu vojvođansku ravnicu?

Vojvođanin poštuje svog suseda i njegovu veru, bez obzira da li je ovaj Bunjevac, Srbin, Mađar, Nemac, Rusin, Slovak, Rumun itd.

U našu pravoslavnu veru i crkvu nam neće dirati ni Gruhonjić, ni drugi koji to pokušaju. Previše se naših predaka, vekovima, za nju borilo. U mom Zemunu je 1849. bilo i sedište Vojvodine, i mesto boravka našeg patrijarha. Uostalom, i moj deda je zbog takvih kao Gruhonjić 1941. išao u ilegalni pokret, a otac na Sremski front, sa 17 godina, 1944. Može biti siguran, ima nas Srba Vojvođana, koji bi i danas onemogućili da se nacistoidne namere prema našem narodu i Crkvi ostvare. Prošli bi kao oni, koji su nam u porodice i svetinje dirali 1941-1945.

Izvor: Dnevnik.rs