Миловић: На прољеће Никшић добија мјесто које му је одувијек припадало

Никшић, град пива и челика је стара, надалеко позната синтагма, којом је овај град дуги низ година карактерисан као јак индустријски центар и привредни потенцијал наше државе. Пиво је већ одавно приватизацијом прешло у иностране руке. Овај бренд је само утопљен у мору других звучних имена, истакао је данас Бојан Миловић, члан ГО ДЕМОС-а и члан ОО ДЕМОС-а у Никшићу.

Челик је, како истиче Миловић, био окосница развоја града, што у економском погледу, кроз Жељезару, гдје су бројне и бројне, не само никшићке породице нашле посао и тако ријешиле стамбена и материјална питања. Са друге стране Челик је и кроз своју спортску страну представљао својеврстан младалачки бунт. Бројна никшићка омладина је имала могуцност да бодри свој клуб, који је био реално са ограниченим капацитетима и дометима, али са ништа мањом жељом за побједом и успјехом. Као што је угушена привреда, гуши се и никшићки спорт.

„Борбена, навијачка атмосфера, која је красила никшићке стадионе и спортске дворане полако јењава, постаје све тиша, зато што и сам град полако, али „сигурним“ кораком постаје оно што већина нас није жељела“, наглашава Миловић и додаје:

Постаје претежно старачки град, гдје омладина проналази начин како да преживи и обезбиједи себи неку бољу будућност, великим бројем бјежећи из града. Свједоци смо да су аутобуске линије у јутарњим терминима препуне радника, који свакодневно путују у Подгорицу на посао. Такође смо свједоци да је велики број наших познаника и пријатеља промијенио мјесто боравка, било да су отишли у Подгорицу, на приморје или напустили границе државе.
Свему овоме нас је довела централизација и сепарација црногорског друштва. Све кључне државне институције су пресељене у Подгорицу, што је повукло и миграцију становништва ка центру.

У суштини, како оцјењује, нама ништа није ‘крива’ Подгорица, криви су људи, који су овдје рођени, живјели одређени дио живота или још увијек живе, али су окренули леђа свом граду. Никшић се гаси нестручношћу руководећих кадрова, малом жељомм државне управе и недостатком локал патриотизма људи који су могли свих ових година то да промијене. Свједоци смо да је све већи број младих без посла, не само оног за који су се школовали, већ било каквог. Живот се своди на ‘од данас до сјутра’. Све је мање сигурности за никшићку омладину да стварају породицу и да живот заснивају овдје. Томе у прилог иду и подаци о стопи наталитета, који су све лошији и лошији. Никшић плански нестаје.
Бројни медији показују да локална власт и поред овако поразних резултата и животнох стандарда, уопште нема проблем да свој нерад добро наплати. Плате локалних функционера не заостају за платама функционера неких већих, богатијих и успјешнијих градова.
Никшићу се никад није могло замјерити на недостатку људског потенцијала, било да је то у спортском, радничком или научном смислу. Већина тих кадрова стагнира и чека неко боље сјутра, да би показали шта могу, знају и умију.

Већина њих је превалила половину свог радног вијека, чекајући, надајући се да ће неко бити паметан у извршној власти овог града или државе и омогућити им да имају нормалан живот, по мјери човјека, оцјењује Миловић и закључује:

Стицајем околности, локални избори су заказани за период изласка из дубоког зимског сна и рађања прољећа. Нека вјесник прољећа коначно дође у никшићку привреду и врати овај посрнули град на мјесто које му је одувијек припадало.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: