Milutin Bojić- 128 godina od rođenja: Vatreni pjesnik stradalnog naroda

Piše: Milica Kralj

Na predugom spisku poginulih, umrlih i stradalih književnika u Prvom svetskom ratu našlo se i blistavo ime pesnika Milutina Bojića – kralja reči, najlepše nade naše književnosti, najvećeg strasnika srpske ljubavne lirike, pesnika „Plave grobnice“ , najvećeg metafizičkog opela u svetskoj lirici.

Milutin Bojić, liričar u čijem se kratkom životu nastanio i udes srpskog naroda, za života je objavio sledeća dela:Lanci(drama);Gospođa Olga(drama), Kraljeva jesen(drama u stihovima),Kain(poema), Pesme bola i ponosa(1917, neposredno pred smrt); posthumno:Uroševa ženidba(poetska drama), Soneti i Sabrana dela.

Principov vidovdanski hitac, čiji zaglušujući odjek i dandanji odjekuje nesmanjenom žestinom, poslužio je kao smer kojim će se u pravcu žrtvene mete – celog srpskog naroda krenuti svetsko zlo i svom silinom se obrušavajući na njega s ciljem potpunog uništenja i zatiranja.

Stradalnom reljefu nacionalne topografije vatreni pesnici srpskog naroda koji od vekova gine jer hoće slobodno da živi, u ljubavi za otadžbinu i ispunjenju otadžbinskog zaveta, nesebično su darovali i vlastiti život i posvetili svoje delo.

U dugoj izbegličkoj koloni sa izbeglim narodom i vojskom  iz  Srbije krenula je i srpska književna elita: Milutin Bojić sa mlađim bratom Radivojem, Vladislav Petković Dis, Stevan Jakovljević, Dragiša Vasić, Stanislav Krakov,  Todor Manojlović, Milutin Uskoković,  mladi Rastko Petrović, mladi Radoje Jovanović(Raka Drainac), Stanislav Vinaver, Dragoljub Filipović, Stevan P. Bešević, Vojislav Jovanović Marambo, hrvatski pisci Sibe Miličić, Vladimir Čerina, Ivo Ćipiko…

Te teške 1915.godine u Duševnoj bolnici u Beogradu gasi se život Petra Kočića, kao i mladog pesnika Dušana Srezojevića, učesnika Balkanskih ratova. U Gornjem Milanovcu umire grudobolni usamljenik, pesnik Velimir Rajić(praunuk Tanaska Rajića), odbijen kao dobrovoljac; u Nišu od pegavog tifusa umire Proka Jovkić(alias Nestor Žučni)koji je iz čikaških klanica, kao i koju godinu ranije u Balkanskim ratovima, ponovo stigao u odbranu otečestva.

U austrougarskom kazamatu zbog pesama“Boka“ i „Ribari“ zatočen je Aleksa Šantić, u valjevskom zatvoru Sima Pandurović, koga će ubrzo sačekati i nova tamnovanja u Bolgodasonju i Nežideru(i zato će Pandurovićevi stihovi biti uklesani na grobovima pomrlih interniraca u Nežideru).

Boru Stankovića takođe hapse, i to nakon što je uspeo da se mošti Stefana Prvovenčanog iz Studenice sklone i prenesu u Pećku patrijaršiju; zalaganjem Koste Hermana, urednika časopisa „Vreme“ Bora će se spasiti tamnovanja.

Momčilo Nastasijević zbog slabog zdravlja oslobođen vojnog roka, ali kao dobrovoljac radi u pozadinskoj službi.

U borbama kod Ćurpije te 1915. gine mladi invalid- dobrovoljac  Dragutin Mras(pripadnik Mlade Bosne).

Srpska ratna književnost

Solun, Bizerta, Francuska, Rusija, Alžir, Engleska, Amerika – mesta su gde su srpski izgnani pisci stvarali srpsku književnost. I ne samo srpski, već i hrvatski i slovenački koji su skupa sa srpskim objavljivali svoja dela.

Na Krfu, centralnom književnom središtu, gde su neko vreme boravile Vlada i Vrhovna komanda, aprila 1915. Obnovljene su zvanične Srpske novine, a već 1916.pokrenut je „Zabavnik“ , glavno književno glasilo za dve poslednje godine egzila.

Branko Lazarević, glavni urednik „Krfskog zabavnika“ piše u jednom od uvodnih  članaka:

`“Bačeni smo bili na način na koji još niko nije bio bačen, i evo gde se hitro kao tigrovi dočekasmo na noge. Po Evropi, Americi, Africi, razbacani kao slama vetrom, izražavamo smelo svoju umetničku misiju. Bibliografija tih radova već je čitava jedna knjiga. To su sjajni dokumenti jedne rase koja ne ume da poklekne.“

U tekstu“Jedno podušje“(u petom broju „Zabavnika“ koji je uredio Božidar Purić)objavljuje dugačak spisak poginulih  umetnika, književnika, naučnika i novinara; ali kaže se da je ta lista nepotpuna, „jer se borilo i padalo na sve strane, a malo ih je bilo da zapisuju. Ginulo se bez reklame, ginulo se i umiralo u buljucima koji su nam doneli hiljade studenata, oficira, činovnika, advokata i preko tri stotine hiljade vojnika.“

Apostol nade i prometej jada

Uz zvuke trube ispod stabala čempresa kovčeg sa telom 25.godišnjeg pesnika Milutina Bojića, spušten je pored mrtvih srpskih ratnika u groblje na Zejtinliku.

Od Bojića se oprostio Ivo Ćipiko:

« Ovde na ovome mrtvom polju naše tužne slave, meni, koga si maestro zvao, suđeno je da se oprostim s tobom, viteže naše raskalašne slikovite reči i naše bujne mladalačke fantazije. U ovoj oskudnoj, tuđoj, jeseni gde ne čujemo buku naših planina, ni šum reka, ni buktanje plamena dragih nam domaćih vatara, podlegao si, vatreni pesniče jednog stradalačkog naroda, koji od vekova gine, jer slobodno hoće da živi. «

Bila je jesen, 8. novembar 1917.

Pet godina kasnije, 1922. posmrtni ostaci Milutina Bojića, pesnika nacionalnog poleta, preneti su na beogradsko Novo groblje i sahranjeni u porodičnoj grobmnici (parcela 29, grobnica 39, 3.red).Pokraj slike na mermernoj ploči ostalo je zapisano :

« Mirnoće mi dajte, da svu snagu stečem,

 Da iz srca dadnem

Sav bol i sav ponos i, kad ih

Izrečem, Ko list sveo padnem.  

Milutin Bojić je rođen u Beogradu 1898. Otac mu je bio zanatlija a majka domaćica. Odrastao je u brojnoj porodici, imao je još četvoro braće i sestara. Njegova porodica provodila je mirne i srećne dane sve do 1911. kada je iznenada umro otac i ostavio samohranu majku da sama podiže decu.

Milutin je imao osamnaest godina kada mu je Jovan Skerlić otvorio vrata u Srpskom književnom glasniku.

Njegova poezija je zvučna, muzikalna, natopljena mladalačkom žestinom i erotikom i, nadasve, ispunjena silinom rodoljubivog osećanja, poezija koja peva tragiku u sudbini srpskog naroda i ima dimenziju istorijskog saznanja; svesto o dubokim uslovljenostima i korenima nedaća i stradanja, osećanja koje će Srbiju « Zemlju oluje» himnički ovekovečiti u tragici stradanja u grobnici morske plaveti.

Kada su  1914. Nemačka i Austorugarska napale Srbiju porodica Bojić napušta Beograd. Prvo su se kao izbeglička porodica nastanili u Aranđelovcu, a zatim u Nišu.

U Nišu je Milutin Bojić postavljen za vojnog cenzora. Istovremeno je uređivao čuveni niški dnevni list « Glasnik» gde je objavio zbirku svojih članaka i eseja. U Nišu je objavio i svoj poznait ep « Kain»(poema u tri dela), nastala u periodu maj – avgust 1915,  koji je, osim nekoliko primeraka, izgoreo u plamenu niške štamparije prilikom neprijateljskog napada.

Kada je epidemija tifusa počela harati gradom na Nišavi odnela je brojne žrtve. U vrtlogu epidemije našla je smrt i Sofija Bojić, pesnikova majka koja je sahranjena na niškom groblju. Sa samrtničkog odra majka se obratila svom  najstarijem sinu : « Čuvaj sine sebe ali ti ostavljam u amanet majčin  da čuvaš i da se staraš o našoj Jelici, našoj Danici, našem Radivoju i najmlađem Draganu»:

Rat je besneo. Srpska vojska, zajedno sa narodom, vodila je nadčovečansku borbu za odbranu svoje zemlje. Na svim ratištima ginula je mladost Srbije, ginuli su očevi zajedno sa sinovima. Cer, Kolubara, Mačva, Jadar, Beograd i druga razna poprišta ostala su zapisana po velikim pobedama srpske vojske ali i po dugim spiskovima poginulih vojnika i oficira koji su pali za čast, slobodu, i budućnost Srbije.

Zatim sledi novo povlačenje, Kosovska Mitrovica, Čakor, prelazak Skadarskog jezera  čamcem u kome su bili Bojić, njegova verenica – gospođica R. i Rastko Petrović. Rastavili su ih u San Đovaniju, pred lađom Molfeta».

„Ja sam sa porodicom ušla u lađu, a Milutina su sa prelaznog mosta vratili na obalu. To je naredio jedan potpukovnik kome se Milutin ranije zamerio, nazivajući ga « kuvarom Vrhovne komande». Tako smo se odvojili. Ja sam odplovila u Brindizi, a Milutin, onako namučen i gladan, krenuo je pešice preko Albanije. Da se ukrcao u lađu, da je pošao sa mnom, ostao bi živ. Sigurno bi ostao živ. «

Plava grobnica

Sa vojskom i izbeglim srpskim narodom prešao je celokupni put smrti i put časti – put stradanja. Zajedno sa mlađim bratem Radivojem i Rastkom Petrovićem sišao je niz Čakor i preko Crne Gore i Albanije stigao do Skadra i Drača.

U tekstu „Srbija u povlačenju“ između ostalog piše:

“Ceo jedan narod našao se na širokoj pučini, ceo jedan narod se navezao na galijama na more i krenuo da traži sklonište za svoje umorno telo i da pod toplim suncem Krfa, Alžira i Južne Francuske traži isceljenje, vere i nade.“

«U pocepanom zimskom kaputu, izmršaveo i prljav – zabeležio je književni krtičar Branko Lazarević – nabasao sam ga u varoši, nasmejanog i očajnog, sa rečima: « Dajte hleba i duvana! Dobro je!»

Neko vreme na Krfu radi u telegrafskoj jedinici i Obaveštajnoj službi Vrhovne komande, a zatim je prekomandovan u Solun. U Solunu objavljuje zbirku Pesme bola i ponosa, sa  34 pesama napisanih na Krfu i Solunu. Piše užurbano i mnogo, a radi i na novoj verziji drame Uroševa ženidba.

U zimu 1916. sa prozorčeta teskobne « štabne barake» na obali plavičastozelenog Krfa Bojić je danima neteremice gledao stravičan prozor: hekatombe leševa koje je francuska ukopna lađa prevozila sa ostrva Vida prema južnom delu krfskog kanala da ih tamo spusti u uzburkani jaz, u modru dubinu mora.

U vrtložnu valovima i penom okićenu grobnicu, u krugove koji će se umnožavati i svakim novim telom koje u sebe prihvate, u grobnicu koja će se u plaveti morskoj pretvoriti u nadnebesni pravoslavni krst, Bojić nad podvodnim „hramom tajanstva“ zida još jedan hram, hram od krvavih suza, hram od onog grumena otadžbine koji se poput najveće svetinje čuvao pri grudima…U tom neprebolnom snoviđenju napisaće vrhunsku patriotsku pesmu, do današnjih dana, neprevaziđenu „Plavu grobnicu“

Stojte galije carske!  Na groblju braće moje

Zavite crnim trube!

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!»

/ Ali ovo groblje, gde je pogrebena

/ Ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

gde će duh da traži svoje korifeje,

Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda

Stojte, galije  carske!U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom

Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte

/ nad ovom svetom vodom. «

U celokupnoj svetskoj književnosti ne postoji pesma u kojoj se na ovakav, jedinstven način sabralo celokupno iskustvo umiranja jednog naroda, njegova nepokolebljiva vera u sunce slobode koje izgreva iz najtvrđe, najčvršće osnove – one smrti koja se i ne shvata kao umiranje već kao ishodišni smisao zavetne žrtve.

Plava grobnica je metafizički venac opela sinovima stradalnicima stradalnog naroda koji je ne jednom u svom bivanju prelazio put mučeništva, put kojim i dandanji hodi, sejući kosti, kao i u Bojićevoj pesmi Sejači:

I Vaseljena njiva naša posta

Za seme časti – koje suncu stiže.

Gospode, kazne zar ne beše dosta?

Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže,

Vreme da ploča s grobova se diže.

Pogoršanje bolesti i smrt

– Jedne večeri došao je oznojen u kafanu – pisao je u « Srpskim novinama» Bojićev prijatelj potpisan inicijalima S. LJ. M. – Večerali smo u bašti. Vetar je bio jači, hladniji i opominjao da su solunske vrućine prošle. Bojić je skinuo kaput i prsluk, i, ostavši u košulji, sav zagrejan, seo da večera. Svi su ga opominjali da se obuče. On je na to odgovarao vicevima. Posle dva dana dobio je zapaljenje plućne maramice. 

Preneli su ga u vojnu bolnicu u staru drvenu baraku koja je bila označena brojem 15. lekari su našli da je organizam nežan, a bolest teška. Iz dana u dan njegovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Njegova pluća je osvajala milijarna tuberkuloza.

Verenici, gospođici R. piše:

«Teško sama oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću sutra samo da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je blesna i ponos, umorni su kao telo. Da, ja vrlo dobor vidim svoj kraj: nema mi možda još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da više nikada neću videti svoju zemlju, ni tebe. Ostaću ovde daleko od svega, pokopan ispod jednog čempresa, zaboravljen od svih. Molim te, ne piši nikom o ovome. Grlim te, grlim draga, mada mi smrt kuca na vratima.

Sa tegobnim osećanjem nepovratnog rastanka od sveg i svih dragih piše:

Bol nas jedna zorom kao truba budi,

bolom jednim svaka nalita je čaša

Bolom jednim krišom plaču naše grudi:

/ gde su deca naša?// …

Samo jedan put će odgovora dati:

preko reke krvi i mostom lešina/

Domu svome stžeš, gde izgleda mati

S nevericom sina. ( Bez domovine)

U mračnom i memljivom sobičku, pri škiljavoj svetlosti petrolejke, u predahu između iscrpljujućeg kašlja i grozničave vatruštine Bojić je pripremao poslednju zbirku svojih pesama u vreme kada su i do njegove bolesničke postelje počele da stižu radosne vesti sa visova kajmakčalanskih.

U tim trenucima Bojić je satima razgovarao sa svojim drugom Dragoljubom Filipovićem, pesnikom « Kosovskih božura». I pored toga što se loše osećao gotovo do poslednjeg dana verovao je da će ozdraviti. U varljivoj nadi stalno je od bolničara tražio lek.

« Ljubav prema otadžbini rasla je s bolovima podnesenim za nju.»

Trgnut iz polusna iznenadnim kašljem koji je pokidao i poslednje tkivo njegovog izlomljenog, isušenog organizma umro je. Oči mu je sklopila mlada francuska bolničarka koja mu je tog jutra donela poslednju šolju mleka.

Na stočiću pokraj uzglavlja našla je « Antologiju» Bogdana Popovića i u njoj sliku Jovana Skerlića sa posvetom M.. Bojiću, «pesniku od talenata koji proključaju i u silnim mlazevima izbiju u jednom biću.»

Kada joj je stigao telegram Bojićeva verenica nalazila se u Nici. U njemu je pisalo :

„Milutinu, našem Milutinu nije bilo spasa. Milutin je umro.“

Uzela je njegova pisma i Sonete koje joj je posvetio i prigrlila ih.

Poslednja oproštajna pesma i:

Kao mrtvo telo bez volje i snage

ne osećam ništa i ne čujem više

Iznad mene zvone crne kapi kiše

i strašan bol bola za trenutke drage

i da se nasmejem ja ne umem više.

I rođene reči, muče me i grizu.

Vaj, proleće moje, smrt je, smrt je blizu

Oko mene tamnjan i smirna miriše.

I svojom i našom „Plavom grobnicom“, Pesmama bola i ponosa, srpski neprežalni lirik Milutin Bojić, opevavši tragizam našeg roda, održao je duhovno opelo koje i danas, posle čitavog jednog veka, treperi nad dušama neumrlih ratnika, u slavu vekovne srpske Žrtve. 

(Otuda i  ovo moje pesmovno prinošenje zanavek mladom liriku).

OD PONOSA OD BOLA

Milutinu Bojiću

Ti što si zidao pesmu

Od pučine od mora

Ti što sazida crkvu

Od valova od pene

Ti što si srpsku vojsku

Kroz oko Vaseljene

Freskom obasjao plavom

Ti što si galebovim krilom

Po sprudu od kostiju

U ljubičici mora

Od tamne krvi korala

Od ponosa od bola

Sazidao pesmu – crkvu

Nebeskom morskom svilom

I galijama carskih vozara

Zapoved izgrcao: Stojte!

Skupiv u nisku bola

Ognjene štitove grudi

Spevavši zlatnu pesmu:

Rajskim natpevom: Utrojte!

I zlatousne žrtve probudi!

Pročitajte JOŠ:

Samo nebo je granica za Balet Srpskog narodnog pozorišta