Ministarstvo istine 1984.

Piše: Jelena Petrović

„Ako li neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božije.“ (1 Kor. 11, 16)

Često razmišljam da li je Isus u svojim delovanjima ikada ikoga inspirisao na javno vređanje, sramoćenje, razjedinjenje? Naravno da nije. Zašto? Imao je odgovornost prema javnoj misiji koju sprovodi. U svom javnom delovanju je tražio da ne bude licemerja, ali da se svako ispoštuje. Na koji način to činimo danas, tačnije, koliko smo odgovorni u javnoj misiji, kada zbog sve labavijeg odnosa prema fenomenima stvarnosti, medijskog privida koji uspeva da nas nadmudri i dovede u zabludu o svojoj stvarnoj prirodi, gde zaboravljamo da se svaki stav ili tvrdnja moraju, bilo teoretski, bilo eksperimentalno, dokazati?

Mi posedujemo veoma prikladno oruđe uz pomoć koga možemo da se lakše izborimo sa iluzijama, gde se i od naizgled gotovo serviranog može pobeći pomoću zakonskih i etičkih postulata, a ta oruđa upravo i jesu zakoni, bilo državni, bilo božanski.

Sve je potrebnije braniti ideju kolektivne odgovornosti. Postavlja se pitanje kako se postaviti u vezi sa osećajem krivice ili kolektivne odgovornosti za nešto što sami nismo učinili, a što nas ipak opterećuje? Da li ukazujemo ili primećujemo greške odgovornih, ili pristajemo na njih jer nam je vlastiti položaj uhlebljenja važniji, pa žmureći, ili još gore braneći iste te odluke uvežbano ulazimo u simfoniju foliranja, u kojoj je instinkt, oblikovan potrebom za preživljavanjem, jedino što vodi naše postojanje. A u zavisnosti od prirode tog instinkta, te navike koja tako uspešno menja potrebu da se razmišlja ili oseća, ljude delimo na njihove i naše, ređajući ih po policama u kutije koje smo osmislili za njih, umesto da budemo oni koji bi trebalo da uviđaju i pokušavaju nešto da promene.

U arhaičnim društvima drevnih naroda postojalo je prvobitno jedinstvo celokupne normativne regulacije – religije, običaja, prava, morala, na šta ukazuju svi stari zakonici i sve svete knjige, koje su istovremeno bile običajni, pravni i moralni kodeksi. U evropskoj kulturi se razbijanje tog prvobitnog jedinstva odvija tek u kasnoj fazi razvoja Rimskog carstva. Tada se sveta zapovest odvaja od prava, dok običaj i moral imaju zajednički termin – mores. Pravo je počelo da služi za rešavanje sukoba koji nisu verski relevantni, a dalje se razvijalo kao relativno samostalni korpus znanja autonomnog, racionalnog, formalnog, logičkog i empirijskog karaktera. [1]

Sve do Milanskog edikta 313. godine, u Crkvi je isključivo važilo božansko pravo, a hrišćanstvo je u grčko – rimskoj imperiji bilo collegium illicitum. [2] U tom periodu Crkva nije mogla da ignoriše državnu volju, jer nema svoje teritorije, već postoji na teritoriji gde suverenu građansku vlast ima država. Ona uzima u obzir i prihvata odredbe državne volje i organizacije i tako reguliše svoj položaj kao jednog od postojećih društava. [3]

Danas, kada Crkva samostalno dela u odnosu na državu, sa svim svojim kanonima koji bi trebali da budu značajniji od dnevne politike, sa Ustavom koji jeste izvanredna kodifikacija svih tih kanona, stvari stoje drugačije. „Stranstvovanje“ Crkve u bogoslovskom poimanju ne može da se odnosi na njenu istorijsku prisutnost, tako da ona ne može biti izuzeta od pravila kojima mora i treba da se rukovodi. Ovde ne mislim da sama pravila moraju ostati intaktna, ali ukoliko su važeća, moraju biti poštovana. O Crkvi kao pravnoj instituciji govori sam Isus Hristos, i to na više mesta.

Na našoj političkoj i medijskoj sceni, kao i na svim društvenim platformama poslednjih godina iskristalisala se i postala uspešna jedna specifična pojava posezanja za cinizmom. Ceo sistem podstiče stvaranje suprotstavljenih klanova izvan kojih nezavisni pojedinac teško opstaje. Gde se izgubilo meritokratsko vrednovanje kao objektivan način vrednovanja? Umesto zatvaranja u interesne grupe, umesto politike uplitanja u odbranu nepoštovanja pravila, kao i traženja obrazloženja istih, osim kada je ugrožen zajednički interes, dužni smo da prepoznajemo da u središte zajedničkih interesa moramo vratiti istinu i zakone. Pored zvaničnih medija, pojedinci, svako u svojoj struci, plasiraju informacije koje se podudaraju s njihovim političkim svetonazorima ili njihovih poslodavaca.

Na kraju bih navela primer iz filma “American hustle”, u kom nas režiser stalno opominje da sve je maska. Jedna od junakinja filma kaže: „Bila sam slomljena, neustrašiva, ni sa čim što bih mogla izgubuti, i moj jedini san, više od bilo čega, bio je da postanem neko drugi, ma ko drugi osim one osobe koja sam bila“. Ali za to sve potrebna je ogromna snaga volje. Dok drugi junak panično trčeći izgovara: „Želim da budem stvaran!“, pomenuta junakunja Sidni vrišti gledajući u kameru, nakon čega se kamera udaljava i dolazi pred raspevane ljude koji pijanče uz „Dilajlu“ Toma Džonsa.

U toj sceni prolazimo kroz kontrast života koje biramo – promene ili ostajanja na porivima svakodnevnih zadovoljstava u hedonističkom maniru, suprotnom hrišćanskom, božanskom, ljudskom načelu. Pri kraju filma rečenica koja vodi u kulminaciju razumevanja odnosa i potrage: „Moramo da se ratosiljamo svih ovih ljudi“, jeste i ispunjenje promene. Da, svih onih mišljenja, onih cirkuzanata koji se povlače po nacionalnim frekvencijama i društvenim mrežama. Svih onih iz dnevnih novina, jeftinog mišljenja, toksičnog kruga ljudi, uvežbanog bacanja prašine u oči. Jer na kraju ostaje poslednja rečenica filma: „Umetnost prevare je priča koja se nikad ne završava.“ Treba naučiti prepoznavati prevaru.

[1] D. Babić, Pravo i moral, Osijek, 1987, s. 15 -18; D. Vrban, Sociologija prava, Zagreb,

2006, s. 181; J. Goričar, Sociologija, Beograd, 1977, s. 281.

[2] S. Troicki. Crkveno pravo, I, str.77

[3] D. Perić, Crkveno pravo, Beograd, 1997, str. 46

Izvor: Mitropolija