Minsk – ko je zapravo pobednik!?

Multilateralni sastanak u Minsku je urodio plodom i potpisan je sporazum koji je bar jednim delom spustio tenzije, međutim još uvek nije izvesno da li je sporazum održiv i da li će biti uspešno realizovan, obzirom da samoproklamovane republike ovim sporazumom ne dobijaju ono što su htele, dok sa druge strane Kijev mora prihvatiti poseban status regiona Donbas, odnosno, teritorija DNR i LNR. Ili stvari možda treba posmatrati potpuno drugačije…

Vladimir Putin je medijima rekao da su postignuti dogovori o suštinskim pitanjima, ali i da je cela stvar išla teško, jer Kijev neće da prihvati realnost samoproglašenih republika, ističući da će taj stav Kijev „u budućnosti morati da se menja“.

Ono što je Kijev prihvatio za sada je specijalni status Donbasa, odnosno, određeni stepen autonomije, ali sasvim je izvesno da se lideri Novorusije neće zaustaviti na tome i samo je pitanje trenutka kada će otcepljenje dela ukrajinske teritorije opet biti na stolu.

Politika novoruskih lidera će verovatno ići u pravcu referenduma kojim će tražiti otcepljenje od Ukrajine, međutim veliko je pitanje da li će Rusija podržati lidere DNR i LNR posle krvavog rata i obezbeđivanja ruskom stanovništvu da imaju poseban status regiona Donbas.

Evroazijski pravac razvoja Rusije će diktirati integraciju Ukrajine i na tom nivou, sudeći prema raspodeli karata, Rusija se može proglasiti pobednikom u celoj igri. Rusiji odgovara mirna Ukrajina koja se postepeno integriše sve više u evroazijske procese kroz snažniju saradnju sa Rusijom i to je razlog zbog kojeg će novoruski lideri morati da spuste loptu.

Sa druge strane, obzirom da su vodeće EU članice javno saopštile Ukrajini da ne treba da računaju na članstvo u EU u sledećih nekoliko decenija, format geopolitičkog pravca koji je uspostavljen još za vreme vladavine svrgnutog Viktora Janukoviča je najrealniji i gotovo se sa sigurnošću može reći da će biti realizovan. A taj format znači Ukrajinu koja će sarađivati i sa Rusijom i sa Evropskom Unijom, bez članstva u EU.

Ono što je tužno je da su hiljade ljudi poginule upravo zbog odbijanja Ukrajinaca da prihvate ovakav Janukovičev format i to pod parolom „Ukrajina u Evropskoj Uniji“. Za vreme rata i posle prolivene krvi, Kijevu je saopšteno da vodeće članice EU nikako ne vide Ukrajinu kao članicu EU, bar ne u sledećim decenijama, čime je ceo ukrajinski narod slobodno možemo reći „namagarčen“.

Međutim, Rusija nije jedini pobednik. Novoruski lideri su izvojevali slobodu upravljanja i nezavisnost od Kijeva, Kijev je na određeni način dobio celovitost svoje zemlje uz deo teritorije sa posebnim statusom, a pobedila je i Evropa, odnosno, Evropska Unija.

Ono što je pobeda Evrope u lekciji zvanoj „Ukrajina“ je to da su uspeli da se otrgnu od kandži Sjedinjenih Američkih Država i problem na teritoriji Evrope reše bez posredovanja i učešća SAD-a. Možda je baš zbog toga u Minsku i postignut uspeh, za početak bar na papiru, ali je taj papir po mnogome od vrhunskog istorijskog značaja i to najpre zbog toga što je Evropa napokon uradila nešto van uloge marionete Bele kuće.

Sporazum u Minsku je definisan tako da pruža veliku nadu. Granice su utvrđene i region Donbasa će biti razgraničen kao posebna teritorija u državi Ukrajini, a Kijev će, prema sporazumu, moći da preuzme kontrolu nad granicama sa Rusijom, čim regionu Donbasa obezbedi sigurnost i podigne taj region na nivo autonomije.

Potpisani dokument takođe propisuje da će ustavne reforme morati biti donešene do kraja ove godine, kao i razmenu zarobljenika po principu „svi za sve“.

Pored čišćenja Ukrajine od svih ilegalnih vojnih formacija, dogovoreno je da Ukrajinu napuste i sve međunarodne institucije poput OEBS-a koji će biti prisutan još dok bude trajao proces razoružavanja i primene osnovnih tačaka procesa.

Donbas svoj specijalni status treba da dobije u roku od 30 dana, a Francuska i Nemačka će rukovoditi projektom obnove bankarskog sistema na istoku zemlje.