Minut za Dobricu

Piše: Milan Ružić

Napustio nas je Dobrica Erić. Na taj dan zanemela je srpska poezija, Šumadija se obukla u crninu, a Srbija je plakala za jednim od svojih najvećih sinova. Međutim, kad kažem Srbija, ne mislim na narod, već na državu.

Što se tiče nas koji smo na ovom svetu ostali i posle Dobričinog odlaska, mi nismo vredni ni pet para, niti jednog jedinog slova iz Dobričinih stihova, a kamoli tolikih pesama koje nam je ostavio i koje nije mogao poneti u grob. Mi smo od njega nasledili sebe, a šta je on dobio od nas?

Dobio je bedni minut na nacionalnim televizijama. Dodelili smo mu mrve svoje pažnje i zahvalnosti. Nisu nam oči presušile od plača kao što su za pojedinim pevačima, pevačicama, biznismenima, zabavljačicama, političarima i ostalima koji su, barem u kulturno-istorijskom i prosvetiteljskom smislu patuljci u poređenju sa velikim Dobricom Erićem.

Izgleda da su u ovoj zemlji oni koji umeju dugo da ispevavaju trilere mnogo važniji od onoga ko je opevao čitavu dramu srpskog naroda. Ne poredim smrti, jer smrt bilo kog čoveka je gubitak čitavog čovečanstva, ali Dobričina smrt i njena nedovoljna primećenost je smrt Srbije i srpskog naroda kojima je Dobričino srce oduvek celo pripadalo.

Mnogo smo puta dokazivali, a sada opet potvrdili, da naš narod nije dostojan veličina koje je imao. Mi nismo dostojni Dobrice Erića, kao što nismo bili dostojni ni Vladete Jerotića, čoveka čiju je smrt prevazišao događaj u rijalitiju. Dok za nas svi budu važniji od onih koji su nas rodili i koji su nam jedini od svih ostavili nešto u nasledstvo, do tada mi nećemo biti važni nikome.

Pljunuli smo na stihove u kojima jedino još živimo. Ogluveli smo na veličinu jednog pesnika i čestitog srpskog domaćina i seljaka. Njegovu smrt smo otplakali i prebrinuli za minut.

Dobrica, gore na nebu, i dalje plače, ali ne zbog toga što se njemu nismo odužili, nego zbog toga što odozgo bolje vidi kakva je Srbija. Njegova Srbija o kojoj je pevao kao o najlepšem mestu na svetu, kao o majci koja svoj narod njiše u svojim krilima večno i doji poezijom.

Ta Srbija o kojoj je on pevao danas ne postoji. Postoji ova nova Srbija – Srbija političara, Srbija rijalitija, Srbija prostitutki, Srbija koristi, Srbija beščašća, Srbija nemara, Srbija bez Srbije.

Srbijo, promakoše ti najbolji… Izgubila si i Grozdanu Olujić, pa se niko nije setio da kaže išta značajno i da joj posveti više od minuta.

Dobrica će ostati da počiva u lektiri i u glavama ljudi, a naročito nas koji smo imali sreću da ga nazivamo prijateljem. I niko nema pravo da odredi broj minuta koji će televizija posvetiti čoveku koji je nama poklonio čitav svoj život. Kada se priča o Dobrici, ne sme se pričati o minutima, već o decenijama i vekovima.

Kome ja pričam kad smo svi kao bez ušiju i bez očiju. Samo idemo okolo i udaramo u stubove, saplićemo se o spomenike svojih velikana o kojima i ne znamo ništa, njihove knjige menjamo knjigama onih koji su nepismeni, one koji vire iz ovog naroda svojim delom – njih vučemo za noge i kratimo za glavu kako ne bi štrčali iznad mediokriteta, a onda se čudimo zašto nam deca odlaze i zbog čega nas nema.

Nema nas, jer ubijamo sami sebe svojim nemarom i zaboravom.

Odavno za mene nije bilo tužnijeg dana, ali mi je danas nekako i lakše što je Dobrica gore i što će imati ko odozgo da voli i čuva zemlju koja mu nije posvetila ni minut, a on će njoj, ako zatreba, posvetiti i tri večnosti.

Mi nismo, a siguran sam da je i Gospod plakao što je morao odvojiti od majke Srbije njeno najmilije čedo.