Миодраг Перуновић: Моћ бисера

Пише ми једна госпођа прије неки дан: „Никада нисам пратила бокс, ни сада не могу да схватим ту врсту спорта, шта ту има лијепо? Али сам прочитала вашу књигу, у њој ми се посебно допада ваше виђење спортисте, његове тежње да достигне свој циљ уз сва могућа жртвовања и одрицања… Но, и даље не могу да схватим: шта у тој борби има племенито?“

Одговорио сам јој да потпуно разумијем њен став о боксу, и да сам свјестан да за њега има пуно аргумената. Али, да ја мислим да је истина о свим нашим „гледањима“ најбоље садржана у ријечима блаженопочившег Патријарха Павла, када је једног љета, на упозорење свог пратиоца да не би требало да прођу поред плаже на Ади (куда их је пут водио), јер би се могла појавити каква неприкладно одјевена особа, одговорио:„Свако види оно што хоће!“

Да, Више пута сам размишљао од када сам објавио ту књигу (Штит и мач), да ли сам у праву? Да ли ја глорификујем бокс? Да ли ја у ствари причам бајку, занесен маштањима из дјетињства: о витезовима, борбама, јунаштвима, подвизима? Да ли ја лажем, кад у нечему што је тако очигледно, јасно – сурово, ружно, нечовјечно… тражим, налазим, и вадим из те ружне шкољке: човјечност и племенитост, као најљепше бисере, показујући свима њихову љепоту? Ријеших да у мислима наставим разговор на ову тему са поменутом госпођом:

– Заиста ми није јасно, како неко у тој размјени тешких, опасних удараца, од којих се не ријетко један од супарника нађе на поду у несвијести, или у бољем случају бива „само” пребијен, обливен крвљу, сломљеног носа, пукле аркаде, а о модрицама и отеклинама да не говорим, може наћи љепоту и племенитост? Извините молим вас, али мени је то несхватљиво! – рече она.

– Да, да, потпуно сте у праву – одговарам – ту се ништа не може оспорити. Заиста је и мени страшно гледати када се рецимо, снажнији, надмоћнији боксер просто изживљава над слабијим боксером, засипајући га ударцима. Или, када се борба заврши тешким нокаутом… Ужасно је посматрати човјека како пада као покошен, при паду лупи главом о под, лежи без свијести, не само побијеђен него и понижен, лишен достојанства, просто као да је у том часу поништен! А то је више него страшно! И, тачно је: нема ту ништа лијепо ни племенито. Слажем се потпуно са вама. Знате, пуно сам размишљао о овој теми, безброј је примјера да се у борби која се одвија у рингу, дешавају манифестације најнижих људских страсти: бескрупулозности, безосјећајности, суровости, чак крволочности! Да, страшно је шта све човјек носи у себи, а да тога можда није ни свјестан. У једном тренутку то избије из њега, а онда: брже – боље (по завршетку борбе) „облачи фино одијело”, бива насмијан, поздравља се љубазно са „прегаженим“ противником, тапше га, љуби, испраћа са ринга… Публика га бурно поздравља, слави… представа је завршена! Да, просто ми све то често изглада као театар апсурда – и ништа више!

Госпођа која је све то слушала полуотворених уста, дочека:

– Па, ето видите, и сами признајете да је то ипак, једна потпуно парадоксална ситуација: двојица момака се бесомучно туку, настоје свим силама да један другог онеспособе крвнички размењујући ударце, а када успију, при том најчешће ликују над обореним противником вриштећи, скачући и урлајући од среће! И, онда му још додјељују звање шампиона, мајстора племените вјештине, магичног четвороугла… Буди Бог с`нама! Па шта је ту магично, племенито… – Страшно! Поентира она.

– Хм, да! Много је тога ружног у боксу… – наставих. И сада, искрено да вам кажем, помишљам на још једну чињеницу: много је лоших људи у боксу – људи са маргине живота, простих, примитивних, необразованих… Људи који су чак кадри да у самом рингу, у борби која би требало да је приказ витештва, и која се на крају крајева одвија по одређеним, строгим правилима, покушавају да до побједе дођу служећи се нечасним, прљавим поступцима и забрањеним ударцима.
– Ја сам се једном приликом у Нишу, на лигашком мечу, боксујући против једног бившег шампиона, напросто шокирао, нисам могао да вјерујем да се то дешава. Наиме, пошто му није ишло баш најбоље, и није успијевао да нађе решење – како да пласира своје ударце, у једном тренутку, док смо били у клинчу, ударио ме је главом, покушавајући да ми разбије аркаду… Помислио сам у невјерици (иако је било очигледно) да је ипак, можда то било случајно. Али, одмах потом се ситуација поновила, одвојио сам се од њега, горко се осмијехнуо, и погледом га упитао: шта то радиш? Борбу сам без проблема привео крају. По проглашељу побједника, он ми је пришао („обучен у фино одијело”), пружио руку и рекао:
– Извини за оно, није било намјерно!

Опет сам се осмијехнуо и рекао:

– У реду је… А био сам тужан, што је један шампион, репрезентативац, то себи дозволио, и доживио много тежи пораз од оног у рингу. Дакле, госпођо вјерујте, ја најбоље знам колико бокс може бити грозан, суров, прљав… и свјестан сам да је та прљавост у ствари оно блато на дну језера у коме се налазе устајали, распадајући отпаци, крхотине стакла, оштро камење…

– Ето видите! – ускочи госпођа – Али, сада ми тек ништа није јасно! То јест, нијесу ми јасне двије ствари: како је неко ко тако говори о боксу, могао да се бави тим спортом? И, како сте уопште могли да напишете онакву књигу, са оним причама, у којима бокс уздижете и представљате као најбољи и најсигурнији начин, да се од неког нејаког, бојажљивог, или проблематичног дјечака, изгради здрава личност, мал` те не – витез? А знали сте све ово, и мислите овако о боксу!

Извините, али, да ли сте ви свјесно, нама читаоцима, покушали да шарену лажу пласирате као сакривену истину?

– Ех, поштована госпођо, није све тако једноставно, и сами знате да није све у животу црно – бијело! Дозволите да се послужим оном метафором о језеру. Дакле, језеро је – бокс! У њему, ми који у њега улазимо, пливамо – свако на свој начин, и својим стилом! На такмичењима која се организују, трудимо се да остваримо што боље резултате, да будемо најбољи, досегнемо сам врх и да на њему што дуже трајемо и опстајемо. У паузама између такмичења има и оних који воле да роне, да истражују: шта то крију дубине језера? Најчешће проналазе густу, високу траву и пипајући по њој, посјеку се на неку од оних крхотина стакла. Или, стану на оштар камен, болно јаукну, па повријеђени и разочарани, крварећи излазе из језера и иду да лијече ране. Али, има и оних вјештијих трагача, са већим дахом, који знају гдје и како у оном блату да нађу шкољке и њихове бисере! Е,они знају да су пронашли прави циљ и смисао такмичења, и да су добили богатство које само ти бисери у себи крију. То је врста бисера посебног сјаја, вриједности и љепоте,јер садрже истину о ономе ко их је пронашао. О, та истина најчешће није уопште лијепа, чак насупрот! Али, гледајући се у том огледалу истине, добија прилику да мијења свој изглед (садржај). Та прилика, ако човјек хоће да је искористи и крене у процес преображења, је оно што му душу испуњава посебним задовољством и милином. Јер, тада се дешавају чудесне промјене:тврдо срце омекша…онда добијате потребу да са свима будете пријатељ, и имате моћ да „љубите непријатеље своје”– постајете човјечнији! Сјај тих бисера вам прича причу о пролазности славе и побједа; о томе, да су сви врхови, висине и вриједности овога свијета, врло често мамци који вас маме у мишоловку.

Ето, зато је (по мени) бокс племенита вјештина! Јер, у својим дубинама крије те бисере који својим дејством могу да оплемене човјека. Ја знам да је мало врхунских пливача у том језеру, још мање вјештих ронилаца, али, то не поништава истину: да се у језеру налазе ријетко вриједни бисери… Ко зна да тражи – наћи ће их!

(Удружење спортских новинара Србије)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: