Миодраг Перуновић: Остварен сан

У годинама по завршетку каријере сам се веома занимао  одгонетањем загонетке: како и зашто сам постао ово што јесам и какав јесам? Бавио сам се тражењем одговора и откривањем разлога одређеним дешавањима и ситуацијама кроз које сам пролазио и последицама које су оне остављале на мене. Посебно су ме занимале промјене у мојем сазријевању, тј. формирању и надоградњи мог карактера и личности; како су се дешавале, што их је производило и условљавало? И тако сам се увјерио у истинитост Дучићевих ријечи: „Ко смисао живота није тражио тај као да није живио, а ко га је тражио, тај никада није био довољно срећан!“

Једна од најупечатљивијих промјена, коју сам осјећао и био је свјестан, дешавала ми се на БАПС-у. Од талентованог младића, коме је највећи успјех био, што је у домаћем првенству и на турнирима показао да може да побјеђује наше најбоље боксере, па је чак освојио и титулу шампиона Југославије – овдје сам се претворио у „планинара“ који је кренуо, грабећи корацима од „седам миља“ ка врху највеће планине, који освајају само изузетни – најбољи!

Послије прва два корака, двије велике побједе, двије тешке, рововске борбе, у којима сам пребродио највећа искушења, и научио лекцију: да свака „миља“, тј. минут и секунд, који испуњавају тај корак, крију у себи опасност коначног краја, као и да сваки успјешан доноси већу сигурност, стабилност, зрелост, самопоуздање… Уморан, задовољан и забринут, осјећајући своју нову вриједност и могућности, мислио сам о следећем задатку: чекало ме је могуће остварење сна – борба за освајање медаље!

Противник ми је Грк Атанасиос Илијадис, двоструки првак Балкана. И ево, долазим у за већину спортиста веома деликатну, често преломну ситуацију: објективно сам фаворит, сви очекују моју побједу, а управо у таквој позицији се крије много замки. Знам да мој противник није нимало лак залогај, уосталом, прије десетак мјесеци ме је побиједио у полуфиналу првенства Балкана у Бурси. Додуше, изгубио сам у (у најмању руку) равноправној борби, одлуком судија 3:2 но, у сваком случају, у том мечу је показао да је веома неугодан противник: снажан, чврст, изузетно физички спреман, јаког ударца, стално напада – тражећи отворену борбу… Осим тога, једном је побиједио и нашег Марјана Бенеша (првака Европе) а ево, и овдје је савладао двојицу противника…

Та околност, да знам како ме сви већ виде као побједника, ме је веома оптерећивала. Посебно чињеница да сам тако близу остваривања успјеха, о коме ме је уочи почетка БАПС-а било стид и да маштам! У мени су се бориле: чежња, хтјење и жеља, против зебње и страха од пораза. Стално сам себи говорио да ћу да побиједим, да сам ја ипак напредовао, да сам сада много бољи и снажнији него у Бурси, а он сигурно није, јер је одавно формиран боксер… – Па да, бољи сам од њега и побиједићу… морам побиједити! Завршавао бих тако своје честе монологе, а ипак, негдје иза тога се крила нека бојазан и стрепња… Е, ту се крила одгонетка – да ли сам за подножје или за врх! А, одговор се налазио, и чекао ме у рингу…

На загријавању прије меча сам се трудио да сакријем колико сам нервозан… Уто, у свлачионицу уђе он – Илијадис! У руци је носио сувенир – мали ћуп са насликаним Грчким орнаментима, пружи ми га поздрављајући се са мном и љубазно се смијешећи. Његова посјета ме изненади и обрадова, заиста лијеп – пријатељски гест! – Можда ми овиме узвраћа за ону моју прошлогодишњу посјету његовој свлачионици, послије финалне борбе у Бурси, када сам ушао да му честитам на освојеној титули? – помислих.

Када сам ушао у салу крећући се ка рингу, и дочекале ме овације публике којој сам постао највећи љубимац, знао сам да ме ништа не може зауставити на путу ка побједи!

Борба је почела, био сам као запета струна, нестало је оног умора и зебње… Илијадис је био контраш – лијева рука му је позади у гарду (што је мени одговарало), био је снажнији, али као и сви моји противници – спорији од мене. Он је насртао, покушавао да ме „загради“, да ме натјера на дужу размјену удараца изблиза; међутим, ја сам успијевао да мојим брзим десним директом пресретнем његове нападе, или их вјештим кретањем и манервисањем осујетим. Но, пред крај првог минута прве рунде, у једном од његових прилично несмотрених напада, блокирајући му широке крошее којима је покушавао да ме погоди, лице ми је остало отворено… и у том моменту осјетих страховит бол! Ношен инерцијом свог напада, он ме је главом (челом) свом снагом ударио посред носа! Јаукнуо сам, судија је на трен прекинуо борбу и раздвојио нас, Илијадис ми је пружио руку у знак извињења и – настависмо даље. Сада сам се носио и са болом – свог сломљеног носа!

Публика је била у трансу, овације нијесу престајале… Ја сам у потпуности био ношен и вођен навијањем и скандирањем: „Ју-го-славија, Ју-го-славија, Ми-јо, Ми-јо!“ боксовао сам у складу са том атмосфером – изванредно! Никада више у мојој 22 године дугој каријери, нијесам у навијању публике осјетио ту количину емоција и хтјења које ме попут моћног таласа носе преко свих препрека до побједе, као на том првенству. То су биле побједе заједничког духа, и изузетне жеље да се дође до циља и заједничке радости… и сада – медаља!

А ја сам био пресрећан, доказао сам, и постао свјестан, да ћу од сада припадати друштву најбољих!

Удружење спортских новинара Србије

Прочитајте ЈОШ:

Подгоричанка израђује каширане иконе: Важно имати љубав према вјери, светитељима и молитви

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: