Miriše zemlja koja stalno raste, u grob i tišinu, moj daleki druže: Dis – Među svojima

Među svojima

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Mis’o da još živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurđevak i ruže.
I miriše zemlja koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče, ideš kući sporo
Ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: “Neka žive deca.”

Ulaziš u sobu. Suze te već guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suše:
“Mama zašto plačeš? Je l’ pisao tata?”

U velike patnje nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi…
Napolju je vidno, kao pred svitanje.
K’o da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.

*

Vladislav Petković Dis