Miroje Jovanović: Kad smo mogli 1916. na Krfu, možemo i 2020. u otadžbini da slavimo Vaskrs kao ljudi
Vaskrs na Krfu
Piše: Miroje Jovanović
Slušajmo lekare, ali samo kad prvo objasne kako su to supermarketi izvori blagočestija i antikorona centri, a hramovi prokuženi izvori zaraze.
22. aprila 1916. godine srpski vojnici, oni koji su preživeli i pegavi tifus, i povlačenje preko Albanije, proslavili su onako poluživi Vaskrs na Krfu.
Predaleko od otadžbine.
Kralj Aleksandar vojsci se obratio, i ovim rečima:
„Kao god sa verom u vaskrs Hrista spasitelja tako sa nadom u vaskrs Srbije, sa ubeđenjem da ćete junaci do poslednjeg daha istrajati na najtežim dužnostima koje nas očekuju u ponovnoj borbi, Ja vam junaci čestitam današnji svetli praznik Hristovog Vaskrsenja i pozdravljam:
Hristos voskrse moji dični junaci. Živela hrabra srpska vojska.“
Živeo zdrav razum. Živelo nam naše Pravoslvlje slatko!
https://youtu.be/ITIP-O0F9Tk
Mene zanima, da li će Patrijarh pozvati narod da ide u nedelju na liturgiju ?
Ja sumnjam, voleo bih da nisam u pravu…
Hvala ti, brate Miroje! Šta će sad naši državobojažljivi oci reći? Kakvo će sad opravdanje za svoj strah od bezumlja demonizovanih ljudi izsofisticirati učeno?
E gdje si, sveti vladiko Nikolaju, da na svima, ogrezlima u građansku svijest demonizovane Jevrope, podvikneš, kako si znao: Ko se boji Boga Istinoga, ne boji se ljudi i demona ni njihovog virusa korona!
Vera u epruvete, asepsole, deterdžente… Da li nam je došao kraj?
Izgleda da prisustvujemo najtežem padu vere kod hrišćana u celom svetu, a i kod nas Srba.
Nema nama više našeg Pavla, sićušnog mršavog pešaka, našeg malog, a velikog, patrijarha Pavla. Da nam je sada on živ, otvorio bi vrata na svim crkvama da može što više naroda da uđe i stane. Napunio bi i izneo što više Putira da se što više naroda pričesti. Naložio bi, kao što je to i radio, opštenarodne postove, organizovao bi molitve i molebane, litije kroz sela i gradove, na putevima i trgovima.
Da je nama sada naš Nikolaj živ, naš čudesni ognjenomolitveni Sveti Nikolaj Ohridski i Žički i Lelićki, sakupio bi sve iskrene pravoslavce, kojih još uvek ima, i to ih dosta ima, pa bi se po svu noć pevale Bogomoljačke pesme i besedile priče iz života o sili, čudima i lepotama Božijim, po crkvama, parohijskim domovima i kućama. Pa bi se išlo po školama, bolnicama, firmama i javnim ustanovama, po zatvorima, policijskim stanicama i kasarnama, i svuda bi se uznosile molitve i sve bi se kropilo Svetom Vodicom.
Da je nama sada naš Justin živ, naš mali, a veliki, prepodobni Justin Ćelijski, naš toplo suzeroneće molitveni Ava živ. Tada bi svi monasi i monahinje po svim manastirima upalili sveće i kandila, otvorili bogoslužbene knjige i izvadili i u ruke prihvatili brojanice, pa bi se bdenja i suzne molitve uznosile dan i noć. Podovi manastirskih crkava i monaških kelija rosili bi se od suza i znoja od kolenopreklonjenja i metanija, od Bogougodnih molitava za sve ljude, verne i neverne, dobre i loše, prijatelje i neprijatelje, za sav grešni rod ljudski.
Da je nama sada naš Sava živ, naš Bogočežnjivi, mladi, nežni i negovani princ živ, koji je svoje na dvorovima odnegovane noge gonio da idu bose i prolivaju krv po trnju, stenju i vrletima Svete Gore Atonske, dok je kao pčela sakupljao duhovni med po isposnicama i pećinama svetogorskim – on bi sada sa Svetim glavoposečenim knezom Lazarom i svim Svetim Srbima, odslužio Božanstvenu Liturgiju, na Vračaru u sred Beograda, da bi gromovi zatresli nebo nad Srbijom i otresli svakog neprijatelja i zlotvora.
Ali nema sada nama našeg Pavla, Nikolaja i Justina, nema ni Save ni Lazara, nema više proroka koji bi nam rekli dokle će trajati ova naša nevera.
A nama se umanjila vera u Boga i Njegova čuda, pa smo okrenuli svoja srca i nadanja u medicinu i nauku. Pa verujemo, i u spas se nadamo, u mašine, aparate i epruvete, u alkohole i asepsole, deterdžente i aerosole, verujemo da će da nas spasu rukavice od gume i maske od plastike i papira!
I premda je i dalje, i pored svega toga, glavna vest dana – broj obolelih raste! – mi i dalje verujemo u medije i pamflete.
I naravno, znamo, jer nismo fanatici, ludaci i jeretici, da je sve to Bog dao čoveku da bude živ i zdrav. Ali ako i dalje tako tužno budemo zaboravljali da je ono prvo neuporedivo važnije i najglavnije, a ovo drugo tek pribor u rukama Božijim, bolje nam neće biti.
Sveti Pavle, Justine i Nikolaje, Sveti Savo i Lazare i svi Sveti iz Nebeske Srbije, molite se Bogu za svoju grešnu, uneverenu i unezverenu, ali vašu decu iz zemaljske Srbije, da nam se povrate vera, pamet i odvažnost, i da pobedimo i ovu muku, kao što smo i sve muke do sada pobeđivali, sa verom u Krst Časni, Presvetu Bogorodicu i Svesvetu Trojicu!
Amin!
Izvor: Manastir Ribnica