Навршиле су се двије године од када је преминуо грађански активиста, борац за слободну и праведнију Црну Гору, истакнути активиста против НАТО окупације… велики човјек, Мирсад Мирза Кургаш.

Од државе заборављен, а од друштва недовољно схваћен, Мирза је последње године свога живота провео у борби против опаке болести која га је, на крају, савладала, али није, нити ће моћи икада, да избрише, не траг, него дубоку бразду коју је оставио иза себе – завјештање бескомпромисне личне борбе за слободу и правду.

Таквим је животом и живио…

Није Мирза једини човјек који је отишао у тишини. На неком другом, свакако љепшем и правичнијем мјесту, чекаће га сви они великани који су отишли тихо, а за живота су дизали таласе и покретали буре…

Лијепо је рекао српски књижевник Михаило Меденица, описујући Мирсадову храброст: „Ко да се сети његових јуриша, ови што су из дебеле позадине ко мишеви извиривали да виде докле је Мирсад стигао па да бојажљиво пођу пут његова трага..?“

И, заиста, било је и таквих његових сабораца, али далеко више било је оних који су га клеветали, нападали и покушавали да дискредитују… Али, како они који су своје животе провели у служби једног диктатора могу да клевећу онога који је стајао наспрам њега, не повлачећи му се ни за јоту. И кад је требало дизати глас против бушења и истраживања нафте и гаса у црногорском подморју, и када је на Цетињу Скупштина ратификовала Споразум о чланству Црне Горе у НАТО, и када је Јерусалим проглашен за главни град Израела, и када је, памтићемо Мирза, требало бранити светиње Српске православне цркве од истог тог непоменика… и толико пута када требало бити и на страшном мјесту постојати.

Колумнисти ИН4С о Мирзи

„Ваљам као Михаило колико ћу ваљати као Мирсад…

И свакоме је ваљао добри Мирсад без себи што је, но није живот колико себи ваљаш већ већему добру, а куд ћеш већег добра од борбе човека за човека, ономе у себи и ономе крај себе..?

Поболио је добри Мирсад, како и не би од оноликих јуриша за слободу Црне Горе, за човека, за право да је Мирсад најбоље у Михаилу и Михаило најбоље у Мирсаду, али…

Ко мари за Мирсада Кургаша? Коме треба витез на умору?

Ко да се сети његових јуриша, ови што су из дебеле позадине ко мишеви извиривали да виде докле је Мирсад стигао па да бојажљиво пођу пут његова трага..?

Ови што су се оковали фотељама док је Мирсад кидао ланце..?

Они што сад господаре Црном Гором уместо да јој служе у име Мирсадово, у име хиљада Мирсада како год се они звали“, записао је  Михаило Меденица.

Бунтовнику нема ко да пише

“Нисмо ми њега заборавили, већ је нас Бог сметнуо с’ума”, рекао би прост народ који је као евнух, записао је Мишо Вујовић. 

Понављам се, али Вибов афоризам “многи желе мој крај јер знам њихов почетак”, говори све. И више од тога!!!

Мирза Кургаш је доказ како се добро брзо заборавља.

Позвани су да помогну као грађанину и борцу за праведније друштво.

Једном од ретких неправославних грађана који је стао у заштиту православља. Дакле, у Црној Гори режим није насрнуо на СПЦ као, како веле, експонента велике Србије и импетијалистичке Русије, већ на изворну веру Христову. Ћутала је и Света столица и Исламска заједница.

Није Мирза и малено мирзино јато.

А могао је и Мирза комфорно да одћути. Није хтео, ушо је са истим жаром као за своје најрођеније. Показао је да је свој, да као верник верује у Божје право и право сваког да се слободно моли или клања.

Показао је да се верске предрасуде чистим срцем и вером у Бога, уз Божју помоћ могу превазићи.

Мирза је пружио руку нама. А ми окрећемо главу.

Мирза се понашао у духу свог имена. Мирза је на арапском принц.

Принчевски и витешки је стао уз своје пријатеље, бранећи право на једнакост и правду“, поручио је Мишо.

Украшавао је Мирза и странице нашег портала, повремено пишући за ИН4С, украшавао је живот своје породице, пријатеља, суграђана, свих грађана свијета који мисле својом главом, и живе слободарским духом.

Сада Мирза украшава Небо, и показајуе пут многима… Нек те овај помен не ремети, и нек ти је вјечна слава и хвала!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: