Misija Novaka Đokovića: Djeca ponosna što su Srbi

„Politika“ je danas prenijela pismo njenog čitaoca iz Melburna, Predraga Vučinića, o tome šta je Novak Đoković učinio za Srbe na tom kontinentu, a njegove riječi mogu slobodno potpisati i svi ostali Srbi na sve četiri strane svijeta. Uspjesi Novaka Đokovića su takvog obima da čovjek treba dobro da razmisli šta da o njima piše, ali jednostavno pismo jednostavnog Srbina iz Australije na jednostavan način opisuje kakvu misiju, pored one sportske, ima Novak Đoković. Izgleda jednostavno i pitko, ali poruka je duboka i valja je pročitati.

–Subotom uveče Australijanci, oni uglavnom nešto mlađi, provode vreme u omiljenom pabu, uz priču, druženje i dosta alkohola. Ranih devedesetih, kad sam došao u Melburn, u jednom takvom pabu i veselom društvu upita me neko odakle sam. Kad sam rekao da dolazim iz Srbije, pokušao je da bude duhovit pa mi je postavio i potpitanje:„ A gde ti je kalašnjikov?”

Kasnije, jedan drugi, onako pijan, govorio je da Srbe treba ograditi zidom visine tri metra da ne poubijaju okolne narode.

Ne treba mnogo zameriti ovim mladim ljudima skromne opšte kulture kojima celokupno znanje potiče od odgledanih TV programa.

Ovdašnji mediji krvnički su nas satanizovali i to redovno po stereotipu o Srbima kao ubicama, silovateljima, osvajačima i zločincima. U dalekoj Australiji ovo je bilo dominantno mišljenje, a u takvoj sredini živeli smo mi Srbi i odgajali svoju decu.

Trudio se ti koliko hoćeš, ali asimilacija je neumoljiva. Normalno je da nam deca zavole svoju lepu zemlju u kojoj su rođeni i u kojoj srećno i spokojno provode detinjstvo. Oni su tako Australijanci, a otac im je Srbin koji psuje dok vozi. Koji čak i brani zločince Karadžića i Mladića, a Srbija je zemlja ratova u kojoj se jedu sarma i ćevapi.

A onda se pojavio Nole.

Dan posle prve pobede Novaka Đokovića na australijskom otvorenom prvenstvu, dolazim na posao a tamo me dočekuju aplauzom. Vrlo brzo zove me sekretarica, kaže da gazda hoće da me vidi, a to nikada ne sluti na dobro…

Bojažljivo odlazim u njegovu kancelariju, a on me onako uzbuđen ispituje, ko je taj Đoković. Ja na brzinu slagah da mi Srbi imamo takvih kao on koliko hoćeš.

Na sledećem prvenstvu Australije, moje dvoje male dece, mladih Australijanaca netremice gledaju prenos.

Vidim da je Bog ugodio da igraju Đoković i Hjuit, legenda australijanskog tenisa, nekadašnji broj jedan, pobednik Vimbldona, obožavan među lokalnim stanovništvom.

Pravim se lud, pa pitam ko igra, a kćerkica me oštro pogleda i kaže: „Đoković i Hjuit”. Udahnem duboko, skupim hrabrost, i upitam za koga navijaju. Sinčić mi odmah reče:„ Pa za Đokovića”! Posle kraćeg potajnog oduševljenja, sada ohrabren upitam a zašto, a ćerka mi kratko kaže:„Zato što je Srbin“!

Da sam ja netko, što bi rekli sarajevski „Indeksi” umesto one kineske muzičke fontane na mojoj Slaviji podigao bih veliki spomenik Novaku Đokoviću jer je on za svoju otadžbinu uradio mnogo više nego svi drugi kada se saberu zajedno, piše Predrag Vučinić iz Melburna.