Mišljenje visokog funkcionera DPS-a: Milo mora da ode, da bi se svi oslobodili
1 min read
Kako izgleda kad neko laže
DPS je zarobljen isto kao i građani Crne Gore. Oni su u rukama istog čovjeka i iste familije kao i svi u Crnoj Gori. Meni je sve smješnije kada čujem da napadaju DPS, krive ga i pozivaju na odgovornost… kao da se DPS uopšte pita, kao da o nečemu odlučuje osim što klima glavom kada ljut i opsjednut svojim problemima njen predsjednik nešto i stavi na odlučivanje, kazao je u iskrenoj ispovijesti za IN4S visoki funkcioner DPS-a koji je htio da ostane anoniman.
Ostatak njegove ispovijesti prenosimo u cjelosti:
DPS je igračka Prvog, njegov mehanizam preživljavljavanja i sredstvo odbrane formalne moći koja je više u milionima… bankama… novih porta, jahting turizma… satovima od milion eura… i velelepne vile… odmah pored Blažove (vile Blaža Jovanovića)… koja je inače državna… skrivenim računima i firmama za naplatu usluga – nego u tim bijednim i suvisnim glasovima koji ga sve više zamaraju, i muče… jer volja je masa nepredvidljiva i nevjerna a novac jedino siguran… još kada ga bolesno uvećavaš da možeš kupiti koga želiš… dobiti nagradu koju sanjaš… a onda imaš čak i one iz Kongresa iza tebe… sve u ime otvorenog društva i ostarjelog Soroša… koga i njegovi sunarodnici iz Hungarije odbacuju i zabranjuju da se miješa u njuhov život.
Dakle, najveća zabluda tekućih protesta u Crnoj Gori je da treba smijeniti, razvlastiti, poslati u istoriju nikog drugog nego DPS… kao da DPS-a uopšte ima, kako da ga može biti od kada je feudalac ljudskim sudbinama odlučio da iz vrha ukloni uz pomoć tajne policije… unajmljenog tužioca sa ratišta… i lažnih sporazuma kojima daruje svojim oponentima amb zvanja… neke diplomatske titule u izmišljenim regionalnim asocijacijama… sve njih, osnivače i kumove te partije …a sve njih ostale pretvorio u stado poslušnika koje je uvjerio da bez njega ni trave neće biti, niti sunce grijati… ni ljudi biti.
Iz straha… samo iz straha za status, za porodicu… straha od zatvora ili metka u mraku… Toliko je dobrih i pametnih i poštenih ljudi u DPSć-u koji vide kao i ja iz samog vrha da nije pošteno, niti prihvatljivo da prvi čovjek Crne Gore ima milijarde kao čitav budžet Crne Gore. Da ima hotele… banke… hidrocentrale… rudnike… firme po svijetu… skrivene račune… vilu sa dva bioskopa – jedan za djecu, drugi za odrasle… bazen… i stambenog prostora u koji bi se moglo komforno useliti više od dvadeset porodica… bez stana.
I tako bez kraja. Druge, i braću njihovu hapsi… a nemaju više od stana u kojemu žive, dok njegovom bratu vlada isplaćuje štetu u milionima za neku limenku… dok on drži svo planiranje prostora u svojim rukama… i energetski sistem Crne Gore… a njegova omiljena sestra eskuluzivno prodaje poslednje resurse Crne Gore kao Institut u Igalu… dok se sa svojim životnim partnerom komforno smjestila u Beogradu… nadajući se da će joj neko zaboraviti Telekom… i ostale privilegovane privatizacije po Crnoj Gori.
Ne, nije DPS nevin, ali nije ni kriv jer on je bio i ostao samo zamorče u njegovim suludim planovima… halapljivosti… mrziteljskoj politici prema Srbiji… i Srbima… i slijep za blud i orgije na dvoru uz pomoć ministarskih supruga… i životnih pratilaca njegovih vojnika za specijalne zadatke kao na primer iz „Mie“ za staranje o preciznom prelazu transporta cigareta…
Vjerujem da ovo danas zna čitava Crna Gora… i da ovo nije je ni neka tajna ni važna novost… ali jeste svjedočenje iz njegove blizine… iz istog grada… pored Bistrice i Rastoka… jedan od onih kojima nije baš on dao da se pomjere negdje više ili bolje… i koje je pustio da život odvede u penziju i zaborav. Da se zna da on mora da ode da bi svi oslobodili… On… i brat i sestra… DPS je lutka lažne moći… i igračka njegove moći… kao i svu u Crnoj Gori…
Iz Nikšića na dan 30.3. 2019.
Meni uopste nije jasno, koliko su Milo, Aco, Ana i Blazo sa Branom Micunovicem bili glupi da se toliko napljackaju. Kao da su se utrkivali da se opljackanim novcem popnu na sto vecu lestvicu na Forbsovoj listi svetskih bogatasa; Ni na kraj pameti im nije palo da ce se jednog dana naci pred pravim sudom, u Palati Pravde u CG (umesto u onoj Suzinoj uchionici). Oni su blentavo razmisljali da ce vecito vladati do svog 90-tog rodjendana.
Na ovaj način ne galjaš ti offšor račune, nego ih osumnjičeni dostavlja, ukoliko želi svoju imovinu koja je zamrznuta do okončanja postupka! Tačka!
Sve se po ubrzanom postupku riješi.
Anonimni, mnogo guslaš, kao i ovi ubuđali citati koje navodiš. Treba prilagoditi ovo što je Britanija nedavno uvela u svoje zakonodavstvo o porijeklu imovine (Unexplained Wealth Orders) i završena priča sa lopovima! Na njima je da dokažu da je sve legalno i oporezovano, umjesto na državi. Tačka!!! 🙂
Demagogija. Nikad i nikako ne bih oprostio nijednom dps-ovcu, pa makar se radilo i o poslednjoj kariki u lancu, koji je sebi „završio“ ništa bolje nego posao stražara ili kakvog portčka. Sve je to ista pašta, sve je to jednako nezasito, i sve bi to radilo isto što radi gospodar da dobiju i minut vlasti. Pranje neće pomoći.
K…c nijeste krivi. Krao ili držo vreću jedno je te isto. Što ste kao pizde (ne mislim na časni ženski polni organ već na karakternu osobinu čovjeka) 30 godina podržavali zlotvora a ugrožavali svoje najbliže. Prodavali ste dušu – glas za 50 evra na izborima a sad se pravite nevini.
More marš bagro jedna pokvarena i izgajnička! Sad bi ponovo da se pozicionirate i nastavite parazitski da živite dok vam uvijek gladne oči bulje.
Opasnosti koje dolaze od problema organizovanog kriminala treba
posmatrati u širem kontekstu, s obzirom na to da one nisu identifikovane samo u krivičnim delima koja se vrše, ni u poremećajima koji mogu
nastupiti na tržištu pod uticajem „prljavog kapitala“, već i u najneposrednijem napadu na temelje svakog demokratskog društva, pri čemu
su najranjivija ona društva u kojima je izgradnja demokratskih institucija još u toku, poput našeg. Pored toga, ne treba ignorisati ni društveni kontekst organizovanog kriminala, oličen kroz uticaj koji propagiranje lica iz kriminalnog miljea i njihovog životnog stila, koji
u različitim medijskim formatima može imati znatnog uticaja na mlađe članove populacije.
Prilikom izlaganja o oduzimanju imovine stečene kriminalom kao
sredstvu za borbu protiv organizovanog kriminala treba imati u vidu
da ne postoji jedinstven i uniforman pristup koji bezrezervno garantuje uspeh. Kao što se moglo videti u prethodnom tekstu, kreatori pravnog
okvira mogu nastupati u najboljoj nameri pri ispunjavanju svojih zada
nalna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala predviđa kao
jedan od osnovnih ciljeva povećanje efikasnosti u borbi protiv organizovanog kriminala odgovarajućim represivnim i preventivnim delovanjem, uz oduzimanje imovine proistekle iz vršenja krivičnih dela, pri
čemu se oduzimanje kriminalne dobiti prepoznaje kao jedan od osnovnih
principa za njenu uspešnu primenu [Vlada Republike Srbije 2009: 2].
Potreban je proaktivni pristup, zasnovan na obaveštajnim podacima,
koji bi doveo do otkrivanja i onemogućavanja aktivnosti pripadnika organizovanog kriminala, do hapšenja prestupnika, unišetenja kriminalnih mreža, kao i zaplene i konfiskovanja ilegalno stečenih sredstava
[EU 2000: 5].
Nemogućnost lakog rešavanja problema vezanog za primenu instituta oduzimanja kriminalne dobiti, u kontekstu borbe protiv organizovanog kriminala, vidljiva je i u domaćoj bliskoj pravnoj istoriji.
Naime, uočivši da je postojeći odgovor na problem organizovanog kriminala isuviše blag, zakonodavac je vrlo brzo intervenisao na ovom planu. Naime, godinu dana po stupanju na snagu novog procesnog zakonodavstva
iz 2001. godine, novelama su predviđene posebne odredbe za oduzimanje
predmeta i imovinske koristi za krivična dela organizovanog kriminala. Kako ove norme (ipak) nisu doživele adekvatnu primenu u praksi,
sedam godina kasnije donet je i poseban zakonski akt, lex specialis, kojim
se detaljno reguliše materija oduzimanja i raspolaganja imovinom proisteklom iz krivičnih dela5
, a prethodno pomenute odredbe Zakonika o
krivičnom postupku stavljene su van snage. Mera uspeha ovog poduhvata domaćeg zakonodavca pokazaće se u vremenu koje dolazi.
PRETHODNO STANJE U DOMAĆEM PRAVNOM OKVIRU
KAO UZROK KREIRANJA POSEBNOG POSTUPKA
ODUZIMANJA IMOVINE STEČENE KRIMINALOM
Kada se osvrnemo na stanje u domaćem pravu, možemo primetiti da
se većina autora uglavnom složila da stanje po pitanju sticanja imovine putem kriminala i oduzimanja kriminalnog bogatstva nije bilo na
635
zadovoljavajućem nivou do donošenja posebnog zakona kojim se uređuje
ova oblast. Očigledno da su izolacija zemlje i politika vođena tokom devedesetih godina prošlog veka doveli do ugrađivanja elemenata organizovanog kriminala u institucije države, pa je i Srbija u tom pogledu,
po opštoj oceni, veoma loše stajala [Savić 2007: 5]. Savić govori da su
podanička politička kultura, autoritarni sistem vladavine, prevlast
politike nad društvom i slabljenje državnih institucija uz opšte
osiromašenje stanovništva stvorili pogodno tle za nastanak i razvoj
korupcije i organizovanog kriminala [Savić 2007: 5].
Čini se da je domaća politička elita na početku novog milenijuma
uočila potrebu brzog i efikasnog delovanja na planu stvaranja organizacionih, kadrovskih i tehničkih preduslova za efikasnu borbu protiv
ovih zâla, uz stvaranje odgovarajućeg zakonskog miljea [Banović i Lajić
2008: 72], čiji je sastavni deo i normativno regulisanje oduzimanja kriminalom stečene imovine. Na žalost, proces stvaranja neophodnih preduslova praćen je, u vidu porođajnih muka mlade demokratije, brojnim
dilemama, osporavanjima i lutanjima, ali bi se, ipak, moglo reći da se
stvari kreću u pozitivnom smeru, te da je stanje na ovom planu danas mnogo bolje nego pre pet ili deset godina [Banović i Lajić 2008: 72].
Načelne kritike ranijeg normativnog okvira kretale su se od ocene
da je pravni osnov za oduzimanje imovinske koristi postojao i ranije
(uprkos određenim nedostacima), ali da su nedostatak znanja i iskustva
kod tužilaca, policajaca i sudija, kao i nepostojanje posebnih jedinica
ili istražitelja specijalizovanih za finansijske istrage predstavljali osnovne razloge za neefikasno oduzimanje imovinske koristi [Golobinek i sar. 2006: 12], do toga da su postojeće zakonske odredbe kvalifikovale nepodobnim za davanje dovoljno snažne mogućnosti da se u okviru
borbe protiv organizovanog kriminala vodi i borba za utvrđivanje i
oduzimanje imovinske koristi, te se stoga i nisu koristile dovoljno u
praksi [Dragičević-Dičić i Sepi 2008: 339]. Dalje, uočavalo se i odstupanje od međunarodnih standarda [Ilić i Banović 2007: 316], ukazivalo
na mogućnost oduzimanja imovine pribavljene krivičnim delom, ali ne
i one stečene u vezi s krivičnim delom, uprkos činjenici da savremena
iskustva ukazuju na to da organizovani kriminal pribavlja baš takvu
vrstu koristi [Sepi 2007: 35], uz nabrajanje niza sistemskih nedostataka
[Dragićević-Dičić i Sepi 2008: 340].
Postojala je i načelna saglasnost da se već pomenuto nesprovođenje
finansijskih istraga, kojima bi se precizno utvrdila vrsta i visina
pribavljene koristi, paralelno s krivičnim istragama, moglo označiti jednim od značajnijih problema. Njihov nedostatak u krajnjoj liniji
dovodio je do toga da se po okončanju krivičnog postupka od učinioca
nema šta oduzeti, a prethodna iskustva su jasno ukazivala na to da ako
već u početnim fazama postupka pribavljena imovinska korist nije identifikovana, te određene privremene mere obezbeđenja, tokom suđenja verovatno više neće postojati imovina na koju bi se navedene mere obezbeđenja kasnije primenile [Ilić i Banović 2007: 312]. Uostalom, i Nacio
ne vidljivog dela imovine (a u suštini manjeg dela njegovih dobara), ne
mora predstavljati veliki udarac za onoga kome je ta imovina oduzeta.
Posledično, on će pre pristati na takvo oduzimanje nego na kaznu koja
podrazumeva lišenje slobode jer bi to u konkretnom slučaju za njega predstavljalo manje od dva zla kojima je izložen.
U kritičkim izlaganjima ne treba zaboraviti ni moguće zloupotrebe koje se mogu javiti u postupcima istraživanja i privremenog i
trajnog oduzimanja imovine za koju se sumnja da je stečena kriminalom.
U domaćim okvirima mogli su se čuti pozivi na isključivo legalistički pristup u proceni ispunjenosti uslova za pokretanje postupka privremenog i trajnog oduzimanja imovine, što je relevantna tvrdnja bez
obzira na pravni sistem u kojem se primenjuje. Populistički pristup
u primeni odredaba o oduzimanju imovine stečene kriminalom, koji bi
bio zasnovan na dnevnopolitičkim, fiskalnim ili ličnopromotivnim
razlozima nosilaca pravosudnih i političkih funkcija, upozorava Nikolić, mogao bi lako odvesti ka obesmišljavanju suštine takvih zakonskih rešenja i, u krajnjoj liniji, izlaganju poreskih obveznika riziku
plaćanja visokih odštetnih zahteva u slučaju da se pred domaćim sudovima ili ESLJP (Evropski sud za ljudska prava) utvrdi postojanje povreda prava lica od kojih je imovina oduzeta [Nikolić 2009: 10].
No, u svakom slučaju uvažavajući prethodne kritičke tonove, stavove i upozorenja u vezi s primenom instituta oduzimanja imovine, moglo bi se braniti mišljenje da, primena ovog instituta može značajno
doprineti uklanjanju motiva za bavljenje organizovanim kriminalom i
doneti pozitivne efekte koji su prethodno pomenuti u tekstu. Ova činjenica je apostrofirana u ranije već pomenutoj Strategiji Evropske
unije za prevenciju i kontrolu organizovanog kriminala na početku
novog milenijuma [EU 2000: 18], a kako je konstatovano u jednom dokumentu Skupštine Severne Irske, nezaslužen uspeh koji ostvaruju kriminalci predstavlja uvredu po većinu koja se bavi poštenim radom,
pri čemu su ugroženi upravo slojevi društva kojima kriminal nanosi
najveću štetu [Northern Ireland Assembly 2001: 1]. Naravno, retko se u
naučnim i stručnim krugovima postiže konsenzus oko kompleksnijih
pitanja poput ovog, te i ovde izneta načelna neslaganja treba shvatiti
kao umesne, konstruktivne primedbe koje treba ozbiljno razmotriti, a
odgovarajućom izgradnjom elemenata sistema oduzimanja imovine stečene
kriminalom ne dozvoliti da se prethodno opisane negativnosti zaista
i ostvare.
strožih zakona, u očekivanju ili nadi da će oni biti efektivniji [Freiberg 1998: 67]. Kako navodi ovaj autor, istorija zakona o oduzimanju kriminalne dobiti do danas je vezana za neprekidne i nerešene tenzije između onih koji teže formulisanju i primeni efektivnih i efikasnih
zakona o konfiskaciji i onih koji prihvataju da je neophodno suočiti
se s organizovanim kriminalom i trgovinom drogama, ali ne po cenu
oduzimanja prava učiniocima krivičnih dela tokom takvog postupka.
Smili navodi da je globalno prihvaćen stav prema kojem borba protiv
trgovine drogama i organizovanog kriminala ne može biti uspešna ako
se ne konfiskuje dobit. Međutim, uprkos tome, smatra se da je na tom polju
postignut skroman uspeh [Smellie 2004: 3].
Takođe, moguće je čuti i primedbe poput onih koje iznosi Nelen,
prema kojima novija istraživanja organizovanog kriminala pokazuju da
pripadnici kriminalnih organizacija ne moraju po svaku cenu težiti
znatnom ekonomskom i političkom uticaju, kao i da se u nekoliko holandskih i inostranih slučajeva pokazalo da su kriminalci pre bili
spremni da plate veliki novčani iznos, nego da umesto toga idu u zatvor
[Nelen 2004: 525], što znatno umanjuje početnu pretpostavku o uspešnosti
oduzimanja kriminalne dobiti kao sredstvu za borbu protiv organizovanog kriminala. Ipak, u prvom slučaju moglo bi se reći da težnja ka ekonomskoj i političkoj moći umnogome zavisi od izgrađenosti institucija
sistema i integriteta nosilaca javnih funkcija, s jedne strane, i procena mogućih uticaja na ove sfere društvenog života, koju vrše šefovi
kriminalnih organizacija, s druge strane. Ukoliko svoje izglede procene kao manje potencijalno uspešne, to ne znači da će odustati od kriminalne delatnosti, već samo da će njihova pažnja više biti usmerena ka
mirnom uživanju u stečenom bogatstvu, umesto ka političko-ekonomskim
ciljevima. I Paoli i Fidžnot izražavaju skepsu u pogledu znatnog uticaja
organizovanog kriminala na privredu i politiku razvijenih zapadnih zemalja (izuzev Italije), pri čemu, ipak, realna opasnost postoji u zemljama
s nižim stepenom razvoja društvenih i pravosudnih institucija [Paoli
and Fijnaut 2006: 318–323]. U tom smislu, relevantno je i mišljenje Škulića, prema kojem tipična organizovana kriminalna grupa nema političke ciljeve, niti je motivisana ideološkim interesovanjima. Kako
navodi, njeni ciljevi su novac i moć, dok njeno uključivanje u politiku
može biti deo aktivnosti čiji je cilj da obezbedi protekciju ili imunitet za svoje nezakonite aktivnosti, što je ujedno i kriterijum po
kojem se one razlikuju od organizovanih kriminalnih grupa čija je kriminalna aktivnost politički motivisana [Škulić 2008: 23].
S druge strane, od Nelena ranije pomenuta spremnost na plaćanje
(ili oduzimanje kriminalnog bogatstva) umesto odlaska u zatvor ne
može se verodostojno tumačiti u odsustvu kompletne slike o imovini
onoga o čijoj je imovini reč, a koja većini ostaje nepoznata. Novčani iznos ili imovina koji se za većinu građana može činiti velikim može
predstavljati samo mali deo stečene „ušteđevine“ šefa kriminalne
organizacije, te u tom kontekstu, ni oduzimanje takvog, za državne orga
KRITIKE INSTITUTA ODUZIMANJA IMOVINE
STEČENE KRIMINALOM KAO POSEBNOG SREDSTVA
U BORBI PROTIV ORGANIZOVANOG KRIMINALA
Koliko god da se oduzimanje imovine stečene kriminalom nametalo kao nužnost u borbi protiv pošasti organizovanog kriminala, treba
pomenuti i da akademska zajednica, kao ni stručna javnost, nisu u potpunosti jedinstveni u opravdanju ovog sredstva. U radovima pojedinih
inostranih autora mogu se pronaći ozbiljne kritike prema kojima je sistem oduzimanja kriminalne dobiti izgrađen pre bilo kakve ozbiljnije
analize problema organizovanog kriminala, kao i kritike domašaja
primene pomenutog instituta u nacionalnim pravnim sistemima, odnosno kritika koje se odnose na stvarnu svrhu donetih propisa o konfiskaciji, kojima se pripisuje skriveni fiskalni karakter [Nelen 2004].
Takođe, na udaru su se našla i rešenja koja se odnose na uređenje
sistema za oduzimanje kriminalne dobiti. Jedna od takvih odnosi se na
raspodelu oduzetih sredstava vladinim agencijama koje učestvuju u postupku oduzimanja imovine (tzv. self-financing), koje, mora se priznati,
može baciti senku sumnje na objektivnost prilikom određivanja prioriteta delovanja pomenutih tela [Blumenson and Nilsen 1998; Stessens
2003: 56–60]. Bagiš primećuje da entuzijazam političara u pogledu uspešnosti primene instituta oduzimanja kriminalne dobiti raste proporcionalno količini oduzetih dobara, kao i da država uvek ima manje
para nego što joj je potrebno [Buggisch 2003: 5]. Otuda se, ocenjuje ovaj
autor, i oduzimanje kriminalne dobiti kao sredstvo može činiti principijelno prihvatljivim dokle god niko nije uključen u taj posao lično,
odnosno dokle god se ono koristi kao sredstvo za borbu protiv organizovanog kriminala, a ne kao sredstvo za „popunjavanje rupa u budžetu“.
Ne treba izgubiti iz vida ni misao koju iznosi Frajberg, da sofisticirani kriminal izaziva intenzivnije zakonske reakcije, a što
je još važnije, da neuspešne reakcije pokazuju tendenciju generisanja
Da ,pa sto ne izadjete na ulice ,pa vi ste kazete obicni glasaci sto vama to smeta i ko vam ista moze,ili je ovo kao Lockerbie ,pa mi smo javili, a kad se desi i mi smo bili za to.