Mišo Vujović: Gospodin iz Gospodske ulice – Vlada Kanić

“Miran sam Mišo, i nije mi žao što ću umreti. Žao mi je što se rastajem od moje divne Zlate i dragih ljudi ”, rekao je setno, moj prijatelj Vlada Kanić, zagledan u fotografiju jastreba raširenih krila iznad kreveta.

“Ovde je telefon moje Zlate da je pozovu kada ja odletim”, rekao mi je tiho – svestan da peščanik života lagano curi.

Želeo je da ode bez bola pomiren sa sobom i svetom.

Obradovao se doktoru Lalu Stankoviću, mađioničaru za eliminaciju bola, kako ga je oslovio boreći se da prikrije tremor u levoj strani tela.

“Ostavio sam neko delo, nisam uzalud živeo. Iz mnogih samo ostaje ljigava slina kao trag od puža”, reći će tiho u smiraju života, moj prijatelj Vlada sa kojim sam drugovao od njegovog povratka iz Norveške u koju nije želeo da se leči, rešen da sklopi oči tamo gde ih je i otvorio.

Vlada Kanić – svestrani autor setnih i emotivnih pesama uvek je oko sebe širio optimizam koji je lagano gasio u sebi.

Pričali smo o smislu i apsurdima života, uvereni da duša kao ptica samo odleti u nepregledna prostranstva večnosti. “Pozdravi doktora Đokovića”, dobacio je na odlasku.

Rastali smo se ćuteći nepun sat pred njegov odlazak.

Vlada je znao, a ja sam naslućivao da se opraštamo.

Pre samo par dana entuzijazam nije popuštao – pričali smo kako da upakujemo i objavimo novu zbirku poezije, ovog gospodstvenog pesnika, inženjera, kompozitora i autora kultnih pesama “Kućerak u Sremu”.

Danas nije moja nedelja”, “Pustite me iz ćelije”. Vlada je voleo ljude. Zato je bio ranjiv. Ponosan i otmen, skroman i nenametljiv bio je gadljiv na licemere i skorojeviće:

“Samo glupi ljudi streme za glamurom i crvenim tepisima. Mi drugi znamo da jednostavnost i pristupačnost izjednačuje sve na goste u ovom životu. A da ćemo svi ,do jednoga , jednoga postati „zvezde“, ali na nebu, vidi se golim pogledom u nebo”, govorio je kao da recituje.

“Meni je još Mika Antić govorio da treba da pišem, jer mi je davao nagrade za tekstove mojih pesama. Tek sada sam ga poslušao. Varaju i tebe i mene, onako samodopadljivi, kaćiperni, snobovski nadmeni, uveravaju nas da životinje nemaju dušu, a mi znamo da to nije tačno”, reče suznog oka moj putujući drug.

“Piši Mišo. Sve što mora da izađe iz tebe je vredno zapisati. Doći će vreme kada više nećemo držati olovku. Ali napisano će za nama ostati. Kao trag, da smo nekad i mi disali.”, ponovio je više puta.

Pišem, a slova ko od olova padaju pred moje noge ove noći kada moj drug obilazi nebeski lug, uz svirku tamburaša i vrisku dasaka starog salaša, i fijuk košave, huk sove njegava duša nebom plovi tamo gde pravda caruje, tamo gde nema nakita titula i odela, tamo gde duša stoluje. Seli se u Kućerak na nebu, moj prijatelj, Vlada Kanić Zemunac, Sremac, Srbin, Norvežanin, Čovek i Pesnik, tihi mudrac, otac, deda, drug i prijatelj.

Ode Vlada blagosloven, “bez bola nepostidan miran”!

Kod dolaska pred presto – doći će do izražaja Tvoja narativnost.

Borba sa opakom bolišću prikovala ga je za postelju, ali duh ga nije izdao:

“Želim da se ušuškam u štali da zagrlum kravu i spavam, želim sobu za plakanje iz Kućerka u Sremu, Pisaruku i Peru Sandokana da me prate basom i harmonikom…”

Hvala osoblju doma “Moja kuća”, na veoma visokim standardima u negovanju pacijenata. Hvala lekarima Pekiću, Stankoviću, Ljubi Miniću i dr Đokoviću!”Upravo tako moj Mišo. Trebalo bi da se jednom napijemo. Polako. Da nam ne bi koja reč promakla. Malo je sagovornika, koji su zaslužili da čuju pravu reč”, govorio je Vlada Kanić, rečit, stamen, poetičan, maštovit i talentovan da peva dušom i izmami suzu!