Mišo Vujović: Nikšićki asovi i Mažestik

Piše: Mišo Vujović

Subotnje prepodne  u Mažestiku ispunjeno žagorom raznih dijalekata iz one velike države. Po fizionomijama načinu odevanja i stilu većinom ostvarena umirovljena gospoda. Prepuna kafana u Mažestiku podeljena je gotovo bara – bar na stolove sa damama i stolove sa muškim društvom. Poneki astal je mešovit. Za našim stolom najredovniji i najrevnosniji je Ljubo. Lule je zadocnio zbog noćnog programa Radio Beograda. Brano, komesar bezbednosti srpskog fudbala danas je posebno nadahnut. Slobo skromni as Partizana stidljivo Paju čita poeziju. Pajo je došao kod prijatelja da proslavi Svetog Nikolu i u mesto na slavi završio je u bolnici gde su mu prokrčili začepljene saobraćajnice krvotoka. Umesto tim  zapušenim sokacima, zahvaljujući profesoru Bojiću i njegovom timu, sada krv teče bulevarima.

Od svih ovih dragih ljudi kao nekada na terenu, tako danas u životu, najupečatljiviji je Vojin Lazarević, Zvezdin golgeter, uz pokojnog Partizanovog asa  Gajicu Đurovića, koga smo tačno pre dve decenije ispratili na počinak pod Petrovu glavicu, najpoštovaniji je Nikšićanin u svetu fudbala.

Kao i vremešni asovi i Mažestik ima svoj šmek, nenametljivo gospodstveni kakav nedostaje modernim enterijerima savremenih hotela sa čijim se luksuznim sadržaj ovaj spomenik kulture ne može porediti ali ni oni sa njime.

Iako je zagazio u devetu deceniju života jedan od najprestižnijih beogradskih hotela, kultno sastajalište predratne ali i posleratne elite, bitiše  u duhu svoga imena Mažestik (veličanstven ili uzvišen).

Kao u vreme otvaranja  i danas se u Mažestiku, okupljaju novinari, pisci, privrednici, estradne zvezde, skupljači informacija dobro izoštrenog sluha otpornog na buku ali naštelovanog da selektuje bitno od nebitnog.

Dva  stola svakodnevno su rezervisana za  društvo nikšićana čije okupljanje počinje od deset i obično traje do ručka. Na pilemičkim meniju uz dnevnu politiku nezaobilazne su opservacije istorijskih događaja, poneko crkveno pitanje, kancer komunizma, doživljaji iz detinjstva i rane mladosti, okršaji na vrelom nikšićkom asvaltu i najvažnija sporedna stvar na svetu- fudbal, za koji su živele generacije mladih ljudi u gradu željeza, piva i boksita.

Upoznajem Zvezdinu legendu šesdesetih i sedamdesetih Vojina Lazarevića, beskompromisnog i razboritog u stavovima i kritičkim osvrtima na stanje u našem posrnulom fudbalu. Vojin je i u osamdeset trećoj godini života borben i srčan kakav je bio na terenu.

Voja Lazarević je šesdeset četvrte debitovao za reprezentaciju SFRJ. U dresu Crvene Zvezde odigrao je 161 utakmicu, osvojio 4 puta prvenstvo države i dva Kupa Jugoslavije, postigao 112 golova. U sezoni 1968/69 sa 22  gola postao najbolji strelac prvenstva, što je ponovio i u sezoni 1972/73 sa 25 datih golova.

Hroničari beleže da su uoči Drugog svetskog rata, Mažestik u to vreme opremljen najmodernijom kuhinjom sa prvim frižiderima u gradu, ribnjakom u podrumu, opsedali agenti stranih službi, formalno poslovan svet, čiji je zadatak bio prikupljanje raznih informacija za svoje države. U blizini hotela nalazilo se predstavništvo turističke zajednice Nemačke koje je predstavljalo paravan za obaveštajne poslove.

Mažestik je sagrađen burne 1937. koju će obeležiti epilog konkordatske krize, ratifikovanjem Konkordata u skupštini, krvave litije u Beogradu, misteriozna smrt patrijarha Varnave najvećeg protivnika Konkordata. Kreatori 27. marta 1941.godine sedeli su u Mažestiku. Milan Stojmirović Jovanović, novinar i državni cenzor beleži da je gospoda iz ambasade Engleske u Mažestiku proslavila progon kneza namesnika Pavla Karađorđevića. U vreme nemačke okupacije štab Vermahta nalazio se u Mažestiku.

Nakon Drugog svetskog rata hotel postaje stecište nove komunističke elite, omiljeno mesto pisaca, umetnika i drugih javnih ličnosti, ali ni nalik onom starom prestižnom hotelu kakav je bio pre rata. Miroslav Krleža uticajni književnik po nekima siva eminencija komunističkog režima prilikom boravka u Beogradu odsedao je u Mažestiku u čijem podrumu je otvorena prva posleratna diskoteka.

Ovaj prestižni velegradski kutak predstavljao je ratnih devedesetih neformalno sedište i regrutni centar raznih paravojnih formacija ali i mesto na kome su se sklapali mnogi poslovi i dogovarale akcije izvlačenja građana svih nacionalnosti zarobljenih u čeljustima surovog građanskog rata na prostorima rasporene Jugoslavije.