Митрополит

ПИШЕ: Драгутин Дашо Дурутовић, адвокат

Када је Мојсије сишао са Синаја гдје му се јавио Господ носећи таблице и завјетни ковчег као симбол савеза који је Господ склопио са избараним народом наишао је на своје стадо које је било пало.Од злата су саставили и излили златно теле, идола Египта од кога их је Господ избавио преко Црвеног мора. Мојсије се разљутио и поломио таблице и критиковао свој народ.

Епископ Банатски, Амфилохије је доласком из Баната у своју Црну Гору затекао слично стање. Наишао је на пустош у својој родној груди, духовну пустош и титоизам, опустошене храмове и људе који су се клањали новом идолу који је у свему наслиједио старог идола Тита. Затекао је остарелог, али честитог Митрополита Данила Дајковића, дива који се у најтежим временима изборио да сачува Митрополију од насртаја острашћених комуниста и надолазећих усташа, који су на сваки начин имали за циљ да униште Митрополију као стуб Црне Горе. Тај покушај је добио кулминацију рушењем завјетне капеле Петровића на Ловћену и постављањем оног маузолеја који подсјећа на фараонску гробницу, а не на гроб Митрополита Црногорског.

Захваљујући мојој мајци која је била учвршћена у вјери и живјела по Јеванђељу крштен сам и примио Печат Дара Дуга Светога у Доњем манастору Острогу од стране честитог игумана Серафима Кашића и научен сам шта значи владика у Црној Гори. Мајка је увијек говорила да је владика глава Црне Горе и да он мора да се слуша и поштује.

Владику Амфилохија сам први пут видио далеке 1986., у Никшићу на сахрани Радована Бећировића Требјешког,епског барда, али тада нијесам знао ко је.

Видио сам позлаћену Митру и још два епископа, а на сахрани барда присуствовала је елита пјесничка, гусларска и традиционалана, она која зна ко је и што је. Био сам мали, али отац ме је упутио на Радованову поезију, а и лично смо познавали Радована Бећировића. Био је ту Матија Бећковић, Комнен Бећировић, Ранко Јововић, Момир Војводић и многи други прваци, гуслари и пјесници из нашег народа.

Прошле су године и владика Банатски је добио послушање од тадашњег патријатрха да оде у Црну Гору и дошао је прво кад су пренијети земни остаци краља Николе и краљице Милене, а убрзо потом и постављен је за Митрополита Црногорско Примирског уз чинодејство Патријатрха Српског Павла и више архијереја СПЦ те гостију из других Православних сестринских цркава. Био сам тада са братијом из Бара на устоличењу Митрополита Амфилохија , а наш следећи сусрет је био немили догађај и трагедија пред манастиром на Цетињу кад су се браћа завадила и кидисала једни на друге .

Наиме 12. јула 1991. на Свете апостоле Петра и Павла отишли смо у манастир на литургију и причест којом је начелствовао Митрополит Амфилохије. Прије тога су биле пријетње од разних политичких и квазирелигијских покрета да ће упасти у манстир који је окупиран и случне празне приче које се и данас могу чути, и због тих пријетњи смо отишли тамо. И срећа је што смо отишли, јер би се десила брука за сва времена. Присталице идеологије титоизма и комунизма помијешане са новокомпнованом идејом о етногенези са примјесама учења Штедимлије и Дрљевића су покушале упад у мансастир и покушале да нападну Митропилита, што група из Бара није дозволила заједно са мањом групом из Подгорице Никшића и неколико људи са Цетиња.

Био је то језив призор, јер са једне и са друге стране су били браћа, рођаци, пријатељи кумови, јер сам ја био на страни која брани манастир и Митрополита, а на другој стани сам познао неке моје другове из војске, школе, фудбала , па и блиске рођаке са Цетиња.На жалост свих нас пала је и крв међу браћом, али жртава није било. Све је била режија озлоглашене Удбе.

Након тога догаћаја и одбране манастира и части свих нас, били смо примљени код Митрополита и он нас је све благословио и даривао. Од тада сам се везао за њега и био сам близак са њим све до његовог пресељења код Господа.

У Старом завјету Бог се јавио само неколицини људи, Авраму, Мојсију , Јакову … у старом завјету је сачињен завјет између Бога и људи кроз правила- таблице које симболизују завјетни ковчег, а у новом завјету се Бог јавио свима, дошо је међу људе и био са људима као човјек да би човјеку дао Божанску природу бесмртности коју је показао Васксењем.

Митрополит Амфилохије је дошао као Мојсије да на нас избави од зла, од комунизма, дошао је у пустош и подигао из рушевина цркву, подигао народ, обновио храмове, обновио је Богословију, замонашио на стотине монаха и монахиња, звона и литургија је почела да се чује у сваком мјесту гдје се некада налазила светиња и више од тога. Обновио је манастире на Скадарском језеру, Бешки, Старчево, Морачник, Ком, онда Космач, па у Паштровићима Дуљево, Рустово, Стањевиће, саборне храмове у Бару и Подгорици, и колико још, нема им броја. Подигао је народ и крстио земљу, људи су се вратили вјери и Црна Гора је оживјела духовно и почела да излази из мрака титоизма и комунизма из којега неки још нијесу изашли до дан данас.

Приликом доласка Митрополит Амфилохије је затекао тешко стање у Митрополији. Остарели и немоћни Митроплит Дајковић, те нешто монаха у Острогу по један у Морачи и Пиви, а једном је испричао да је путир у једном манастиру нашао на буњишту. Засукао је рукаве и учинио много више у свом свјетовном животу него било ко испред њега или иза њега. Његово дјело је немјерљиво, зато су се на њега окомили сви комунисти и титоисти и новокомпоновани Минтенегрини који немају историјско утемељење за своју идеологију. Никада му нијесу опростили долазак. Чак су и стари комунисти у њему препознали опасност. Још као младога су га врбовали да не иде у Богословију него да буде узоран члан Комитета. Није им се дао ни тада ни касније, и борио се као Мојсије да нас врати на пут који Господ заповиједа и тражи од нас.

Након свих искушења и свих препрека које су му стављали на пут, имао је и своје „Црвено море“ пред собом, онда када је повео литије за спас наше цркве и народа и светиња од помахниталог комунистичког вође и његових следбеника. То је био наш пут у слободу, као кад је Мојсије превео нерод преко мора и докопао се Синаја. Ми смо са њим прешли тај пут, али не до краја и имамо много задатака да извршимо посебно да вратимо завјетну капелу на Ловћен, да се помиримо међу собом, да помиримо Црну Гору, да разведри облак братомржње изнад ње и да се заиста види то плаво небо, а наравно и да повратимо наше светиње и нашу земљу у оквире наше државе на Косову и Метохији, великој рани Митрополита Амфилохија.

Уочи четврте годишњице предстваљења Митрополита Амфилохија.

Догодине на Ловћену!

Извор: Барски портал

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: