Mitrovdan u Severnoj Mitrovici: Spasa nam nema, propasti ne možemo!

Tmurno je mitrovdansko jutro u Severnoj Mitrovici. Čitave noći padala je kiša, bez prestanka, pada i jutros, pljušti povremeno. Pokisle ulice, pokisli ljudi, pokisle zastave Srbije na šetalištu, pokisao i spomenik knezu Lazaru u centru grada. Sa grana drveća pada pokislo lišće, najavljuje poznu jesen i dugu zimu. Dugo je do proleća i sunca u Severnoj Mitrovici.

Danas je Mitrovdan, gradska slava, jutros je u crkvi svetog Dimitrija u pristranku iznad grada a ispod Zvečana služena sveta liturgija. Bilo je mnogo ljudi. Kao i uvek kad je teško došli Mitrovčani da traže utehu u liturgiji i spas u molitvi. Da se mole svetom Dimitriju da spasi grad i narod u njemu.

Ljudi jutros i na ulicama Mitrovice i u crkvi kao i vreme. Teški i natmureni, ćutljivi. Svako sa sobom i svojim mislima. Svojim brigama.

Kažu, teže im je jutros nego za martovskog pogroma, kad je gorela crkva s one strane Ibra.

Čitave noći pljuštala kiša i po raskopanim grobovima na Suvodolskom groblju, blizu crkve svetog Dimitrija. Kroz groblje, po sred sredine, nema tome desetak dana prošli buldožeri, napravili put do kuće nekog Albanca, kosti pokojnika pojavile se na površini, polomljene i oskrnavljene. Ovde u Mitrovici ni večni mir nije mir.

Ispod grada teče jutros mutan Ibar. Nadošao. Preti.

Neki koji stanuju blizu groblja, pričali su mi jutros, budili se i noćas, danima iz glave ne mogu da oteraju slike preoranih grobova na koje pada kiša i kako se iz tame belasaju kosti pokojnika.

Grehota i od Boga sramota.

„Teško do Boga i do neba“, kaže mi jutros prijatelj iz Mitrovice.

Odavno se znamo i dobro razumemo. I on tmuran jutros iako je danas praznik. Slava. Trebalo bi da je jutros radost u duši.

Pričamo posle liturgije. Vratio se iz crkve, kaže, mirniji nego što je otišao. Kao i uvek. Bude čoveku lakše posle molitve. Barem na kratko.

„I ova jutrošnja liturgija najbolji je dokaz da je ovo ovde naša zemlja. Ne služi se ona ovde u ovom našem gradu ni od juče ni od prekjuče, nego vekovima“, kaže, više sam za sebe, nego što priča meni.

Retki su dani kad se moj prijatelj iz Mitrovice otvori, kad progovori koju reč više sem onog uobičajenog: „kako si, kako je porodica, kako su deca, kako se borite, možete li…“

Jutros priča dugo.

Drhti na liturgiji, kaže, kao jasikov list, bio čas radostan, čas na ivici suza.

„Razmišljam jutros u crkvi, dok sam se vraćao, imam li pravo na ovo malodušje koje me uhvatilo i drži danima. Verujem li zaista ako sam ovako maldušan i ako sam ovoliko pao? Zašto sam tužan kad je danas praznik i slava i kad sam na liturgiji, i kad su mi u kući svi živi i zdravi? Preispitujem se, a, kad je to ovde bilo lako? Je li to teže meni nego što je bilo mom ocu, mom đedu i prađedu koji su rasli od Prizrena do Vučitrna? Zašto sam ostao bez nade. Zašto se, ponekad, krijem po kući i plačem, da me žena i dete ne vide?“, pita me, a ja ni na jedno njegovo pitanje nemam odgovora, kao što ga nisam imao ni juče ni prekjuče ni prošle sedmice, ni na Vaskrs, proletos, kad smo pričali na istu temu.

Na praznik, na Mitrovdan u Mitrovici,  moj prijatelj, dok ja ćutim, priča o usudu Srbina na Kosovu i Metohiji, usudu čitavog naroda, o slobodi, o nadi…

„Često mi pada na pamet ono Pašićevo – `Spasa nam nema, propasti ne možemo` izgovoreno, valjda, ovde negde ovde, od Kosova do mora, u jesen ili u zimu1915. kad se činilo sve je propalo. Nikako da dokučim poruku te misli, i, važi li ona i danas, za nas, kad su oni pre nas, oni tadašnji bili tvrđi, jači, kad su ginuli, brate rođeni, a nisu kukali, nisu bili malodušni ko mi danas. Kako su mogli, odakle im hrabrost, a šta se sa nama desilo, zašto smo ovako bez vere, propali, zašto smo se pretvorili u kukavice, gde nam je čast, ponos, kako smo postali ovako slabi, tanki, ništavni“, pita me, i pita, i pita dok ja ćutim.

Priznaje, slomio se juče kad je video vest da su u Sočanici specijalci skinuli veliki pano koji je stajao preko puta i na kome je pisalo – „Ovo je Srbija“, i kad su poskidali srpske zastave koje su stajale na stubovima u centru sela.

„Bezbroj puta prošao sam ispod tog panoa i svaki put, tih nekoliko sekundi, vanvremenskih, osećao sam radost,  tih nekoliko sekundi bilo je beg iz stvarnosti, tih nekoliko sekundi trajala bi moja sloboda, moje srce zakucalo bi jače… Ne znam kako ću sledeći put kroz Sočanicu kad tamo više nema te poruke – `Ovo je Srbija`, kad nema moje zastave, zastave koju volim i ljubim kao decu moju“, pita me.

Neke misli, nastavlja, nedeljama i mesecima ne silaze mu sa uma.

„O slobodi najviše razmišljam. I o tome jesam li ja danas i ovde slobodan čovek i je li moje dete slobodan čovek? Je li moje dete slobodno kad svako jutro, kad krenemo u obdanište prođemo pored ljudi u  crnim ili sivim uniformama, pod šlemovima, sa dugim cevima, koji nas mrko gledaju? Je li moje dete slobodan čovek kad odrasta gledajući to? Jesam li ja slobodan čovek kad negde duboko u  grudima osećam tugu, pritisak, strah? Jesam li slobodan kad mi pod prozorom, na putu, kraj obdaništa u kome spava moje dete, sede neki nepoznati ljudi sa puškama kojih se bojim i kojima ne verujem“, pita i pita jutros, na Mitrovdan, a ja ćutim.

Posle takvih misli, priča, uvek ga uhati malodušnost, lomi se kao slamka, počne da razmišlja od odlasku, da digne ruke od svega. Nema dana, veli, da se u gradu ne čuje da je neko tokom noći, tiho, pokupio stvari, seo u kola sa porodicom i otišao. U jednom pravcu.

„Onda pomislim, ko mi je da pravo da odlučujem u ime mog deteta, od koga mi je pravo da predam, prodam, ostavim ono što  nije moje, nego, mog deteta i moje unučadi sutra. Kako da odem kad grobove predaka ne mogu da ponesem, kome da ostavimo ovu crkvu u kojoj sam jutros bio i groblje, i ono prekopano ako svi odemo? Razmislim, je li našima kad su se kroz ovaj grad povlačili bilo lakše, je li mojima bilo lakše kad su nas pljačkali, silovali i palili, ubijali, nema tome ni neka decenija? Sve preživeli a nadu nisu gubili, jer da su je izgubili ne bi danas ovde ni ovo malo nas što je ostalo, bilo“, kaže mi.

Teški su razgovori na Mitrovdan ujutru u Severnoj Mitrovici. I težak je dan. Svu noć pljuštala je kiša, mrak iznad grada bio neproziran. Pljušti i jutros, ni zrake Sunca da se promoli dok ispod grada teče mutan i nadošao Ibar.

I ja sam, priznajem, evo, noćas, uoči Mitrovdana sanjao Mitrovicu. Moje prijatelje. Greje sunce, puni radosti sedimo pored spomenika knezu Lazaru a oni pevaju – „Kosovo oči moje“. Kad sam se probudio, i to priznajem, slomila me tuga. Ona koja se ne da lako odagnati.

Izvor: RT Balkan