Mizofonija: Zašto određeni zvukovi toliko iritiraju

Ima zvukova koji bukvalno mogu da izlude mizofoničare: zvuk potpetica, disanja, a najgori je zvuk žvakanja. Osjećaj bijesa koji može da preraste u depresiju nastaje kada te zvuke proizvodi neko ko im je blizak.

Jele je imao deset godina kada je počeo da nervozno reaguje na razne zvukove. Prvo ga je izluđivao zvuk žvakanja njegove sestre, kaže njegov otac Andreas Zebek.

„Onda su mu odjednom bili strašni i zvukovi koje je majka proizvodila žvakanjem. Ponekad je bilo dovoljno da se naljuti kada bi samo vidio pomjeranje vilice svoje majke“, rekao je otac.

Zebek je alternativni psihoterapeut, kako bi mogao da pomogne sinu, prije tri godine se specijalizovao za mizofoniju. U početku je mislio da je u pitanju neka fobija, a one se obično liječe konfrontacijskim terapijama: pacijent mora da se suoči sa svojim strahovima, što je u slučaju sina značilo da intenzivno sluša zvuke žvakanja.

Zebek je takođe koristio terapije hipnoze i antiagresije, ali ništa nije pomoglo. Danas zna da je mizofonija zapravo stečeni refleks.

„Mišići aktiviraju područje mozga koje je odgovorno za bijes. U tome je razlika u odnosu na ljude koji jednostavno ne vole neki zvuk“, objašnjava Zebek.

Hemijska i žvakaća guma

Zebekovi su 12 godina išli od jednog do drugog terapeuta. Niko nije mogao da im pomogne. Sve se samo pogoršalo, kaže Zebek.

„Pored žvakanja, Jele je imao sve više zvučnih okidača za napade bijesa. U školi je postao autsajder“, kaže on.

O ponašanju svog sina u školi je saznao od nastavnika: Jele bi sjedio u ćošku sa kapuljačom preko lica, neprestano gledajući u pod.

„To je za nas bilo veoma šokantno“, navodi.

Mizofonija obično počinje u dobu od oko 10-12 godina. Postoje tipične situacije koje je mogu pokrenuti.

„Dijete se iz škole vraća kući pod stresom, porodica sjedi za stolom, i dijete iznenada čuje zvukove žvakanja. To može biti okidač“, priča Zebek i naglašava: „Ta osjećanja posebno pokreću ljudi koji su im posebno bliski i koje vole“.

U školi postoje mnogi zvukovi koji mogu postati okidači: tapkanje prstima po stolu, više puta ponovljeno pritiskanje dugmeta na hemijskoj olovci i iznad svega žvakanje žvakaćih guma. To pogađa skoro sve mizofoničare. Svi opisuju zvuke žvakanja kao prvi okidač.

Čips i šargarepa

Isto je bilo i sa Hajncom Funkeom. Vremenom je za njega bilo sve više okidača.

„Zvuci tokom ručka, žvakanje žvake, jedenje čipsa, krastavaca, šargarepe ili jabuke – to je pakao. A onda se to nastavlja sa zvukovima disanja drugih ljudi“, kaže 53-godišnji muškarac.

Kad čuje nešto od toga, puls mu se ubrza, i on samo želi da se skloni. Ali čak i zvuk cipela ili japanki ga je izluđivao.

„Kada sam bio mali, moja majka je često nosila sandale. Mrzio sam ih. Jednom, kada nije bila u kući uzeo sam nož i uništio ih. Kasnije sam rekao da je to uradio pas. Nisam htio da budem u situaciji da moram da objasnim zašto sam to zaista učinio“, priča on.

Hajnc Funke je imao problema u školi pa i kasnije, kada je radio u skladištu u logističkoj kompaniji. I tamo ima puno zvukova, koji su za njega nepodnošljivi.

Dugo je bio na bolovanju. Posle porodičnih problema i jedne iznenadne akutne gluvoće, odlazi je kod psihijatra. Ali ni tamo niko nije znao za mizofoniju.

Velika patnja

Depresija je uobičajena nuspojava mizofonije. I Jele je depresivan i uzima antidepresive i ljekove protiv bijesa koji u njemu izazivaju mnogi zvukovi.

Danas ima 27 godina, uspješno je završio obrazovanje, sada je vaspitač i ne želi da razmišlja o počecima svoje mizofonije.

S druge strane, Hajncu Funkeu je važno to što se mizofonija sada shvata ozbiljno i što se ovom oblašću bavi nauka.

Međutim, mizofonija se još uvijek ne smatra bolešću u klasičnom smislu.

Šta je tačno ovaj poremećaj i preosjetljivost na određene zvukove – još uvijek se ne zna. Ali međunarodne studije procjenjuju da svaka dvadeseta osoba pati od mizofonije u manje ili više izraženom obliku.

Pogođeno je otprilike 20 odsto žena, gotovo dvostruko više od muškaraca.

Neophodno je negde imati mir

Andreas Zebek je već stekao puno iskustva kako bi mogao da pomogne mizofoničarima. Jednu od metoda koju koristi razvili su naučnici na Univerzitetu u Amsterdamu: radi se manipulaciji zvukova koji pokreću mizofoniju.

Snimljeni zvuci puštaju se usporeno, ubrzano, ponekad sa visokim tonalitetom ili sa niskim.Takva vrsta odvraćanja pažnje pomaže da se dotična osoba ne koncentriše intenzivno na uznemirujući zvuk.

Hajnc Funke spava u posebnoj sobi: Zvuci disanja njegove žene bi ga izludjeli. Uglavnom ne večeraju zajedno.

Pomaže mu da bude u prirodi. Cvrkut ptica je za njega nešto najljepše što postoji.

Voli muziku i kada stavi slušalice koncentriše se na muziku, tada ne čuje ambijentalne zvuke i to mu pomaže da se osjeća dobro.

Izvor: DW