Moguć je izlaz iz škripca

Velika zemlja. Misli se na Rusiju. Tako se zove nedavno objavljen izbor iz savremene ruske proze koji donosi dela pet izuzetnih pisaca u prevodu na srpski: Korneja Čukovskog, Natalije Baranskaje, Viktora Kuročkina, Romana Senčina i Aleksandra Kuznjecova Tuljanina. Knjigu je preveo naš poznati i nagrađivani prevodilac Vladimir Jagličić u izdanju Izdavačke knjižarnice Zorana Stojanovića.

Kod nas je poznatiji Senčin, zajedno sa svojim vršnjacima Varlamovim, Prilepinim, Volosom i drugima koje je Jagličić predstavio 2012. u „Antologiji ruske moderne priče”. Baranskaja je vesnica ženske proze koja je dala neke od istaknutih ruskih proslavljenih spisateljica.

– Njena junakinja u delu „Nedelju dana svagdašnjih” je mlada žena koja traži svoj duhovni prostor, stešnjena između radnih, kućnih i emotivnih obaveza. Kuročkin je u „Zakucanom domu” tražio odgovore za najteža pitanja konflikata na ruskom selu. Tuljanin se bavi ruskim Dalekim istokom. U sjajnom romanu „Paganin” opisuje banditizam modernog čoveka koji ranjava prirodu, pljačkajući je, zbog čega priroda odgovara osvetnim revanšizmom raznih svojih nezaustavljivih pošasti. I u takvim košmarima valja opstati. Dok sam prevodio, imao sam utisak da zaista radim jednu knjigu koja će biti lična karta naše civilizacije. Kao u filmovima Serđa Leonea, prisustvujemo borbi na život i smrt u besudnoj zemlji, gde zakoni ne vladaju i gde čovek mora da se opredeli i načini sudbinski izbor. Izbori koje on čini su, međutim, najčešće tragični, po njega samoga pogubni ‒ kaže Vladimir Jagličić.

Ciklus „Velika zemlja. Iz savremene ruske proze”, treći je projekat koji finansira moskovski Institut za prevode, u saradnji sa Izdavačkom knjižarnicom Zorana Stojanovića, u njegovom prevodu. Pre njega štampali su antologiju ruske poezije „Srebrnog veka” (2014) i prozni ciklus „Posle utopije” (2017). Sve ove obimne knjige rezultat su višedecenijskog prevodilačkog rada, koji nije unapred bio izdavački planiran.

‒ Ja sam oduvek prevodio „na svoju ruku” ono što sam držao važnim, a da li će šta biti štampano, smatrao sam drugorazrednim pitanjem. Trudio sam se da prevodim one pisce koje sam smatrao zapostavljenim. Tako radeći, sačinio sam jedan fond prevedenih dela za koje nisam znao kada i kako ću ih štampati: važno je bilo da ona zadovoljavaju moj umetnički kriterijum. Zapravo, stvarao sam jednu biblioteku knjiga koje sam želeo da čitam na maternjem jeziku, verujući u prvo i poslednje čovekovo pravo: da ono što voli proglasi velikim. Čak i da sve te brojne prevedene knjige nisu našle izdavače, ja bih u njih verovao, i to je sve ‒ navodi Jagličić, koji sledi svoju strast bez obzira na okolnosti.

Recimo, memoare Korneja Čukovskog preveo je još 1988, kada se vratio sa odsluženja vojnog roka, a objavio ih, evo, posle 30 godina. Već iz ovakvog pristupa prevođenju, kaže, vidi se da nema ambiciju otkrivanja aktuelnih dela onako, kako ih je, recimo, svojevremeno otkrivao Milivoje Jovanović, već skreće pažnju na rukopise koji nisu imali sreću da se probiju u prvi plan.

‒ S obzirom na veliki broj značajnih pisaca, kod Rusa je uobičajeno da se pisci hvale i ulaskom u šire izbore za nagradu, ako nagrade nisu dobili, i to se smatra velikim uspehom koji se obavezno uvodi u piščevu biografiju. Na ovaj, pomalo samoubistven način, kako su mi ne jednom prigovorile kolege, čudeći se takvoj mojoj introvertnosti, ja sam preveo jedan fond od šezdesetak knjiga koje sad, eto, privlače pažnju izdavača, zato što svi znaju da su u pitanju izuzetna dela ‒ ističe naš sagovornik.

Radeći ovako nakupio je petnaestak prevedenih dela koja, kako kaže, možda nikada neće ni biti objavljena, ali su njemu donosila čitalački užitak: Mark Aldanov: „Portreti Francuske revolucije”, Sigismund Kžižanovski: „Kvadraturin”, Arkadij Strugacki: „Đavo među ljudima”, Vasilina Orlova: „Ovdašnji”, Igor Saveljev: „Hamletova laž”, Boris Jekimov: „Holjušino dvorište”, Oleg Rjabov: „Truba”, Jurij Dombrovski: „Novele o Šekspiru”, Andrej Beli: „Moskva pod udarom”, Vladimir Makanjin: „Imena”, Andrej Platonov: „Povratak” (priče), Salomo Rapoport:  „Dibuk” (drama), Jurij Loščic: „Ćirilo i Metodije”, Boris Pasternak: „Izabrane pesme”, a dešavalo mu se da su neke knjige drugi prevodioci objavili pre njega. Uza sve ovo, ima i dve obimne knjige Antologije ruskog pesništva 20. veka (Novi zlatni vek i Gvozdeni vek), od Ahmatove do naših dana, za čije štampanje je konkurisao kod Instituta prevoda zajedno sa Knjižarnicom Zorana Stojanovića.

‒ Ovaj pristup zbog svega ovde iznetog nema ambiciju naturanja estetičkih kriterijuma, ali u njemu postoji nijansa odgovarajuće potrebe za pogledom „druge strane”. Ti prevodi govore o jednoj skrajnutoj snazi i nude čitaocu mogućnost da se upozna sa nečim na šta nije računao, a što postoji kao, možda, mogući izlaz iz škripca u koji je zapao savremeni čovek, rob estetičke krize u kojoj mu se kao umetnost nudi sve i svašta. Postoji tiha snaga koja nas održava, a koju često ne primećujemo ‒ kaže Jagličić, dodajući: „Velika je stvar što su to počeli da primećuju i drugi čitaoci.”