Molitva za Aleksu

Piše: Mišo Vujović

Teško mi noćas kaplju uspomene. Prebiram po sećanju, tražeći smisao. Ne verujem u smrt kao u končinu života. Gledam je kao kapiju svetova i beskonačnosti.

Ipak, smrt bliskog bića nagna čoveka na preispitivanje života, čiji smisao bez te kapije beskonačnosti ne bi postojao.

Dočekao sam budan i drugi, kao i prvi dan Božića odevenog u svoje belo odelo, tražeći taj smisao, umivan molitvom za brata, koju sam sricao kao u bunilu dok se on borio da pobedi sebe, da ga opaka bolest koju je tukao do samih produžetaka, ignorišući pesemizam struke, ne ponizi.

I uspeo je da ode hrabro,nepostidno, mirno, pomiren sa sobom i svetom oko sebe.

“Došlo je vreme da se oprostimo”, rekao je sa setnim smeškom meni i Mišku, dok smo pokušavali da obuzdamo emocije.

U sebi je znao kolike su mu šanse, kao što je predviđao šanse svojim pacijentima.

Moj brat Aleksandar Đoković je bio redak čovek sa svetim trojstvom u sebi: ljudskost, etičnost i stručnost.

Takav je bio kao đak, student, lekar, odličan hirurg, uspešan vlasnik renomirane bolnice u glavnom gradu.

Bio je srećan i superioran i u polovnom pasatu i u skupocenom audiju. Voleo je život – živeći posvećen poslu, porodici i prijateljima.

Družili smo se dve decenije, putovali po svetu, osvitali pričešćujući se vinom na Fruškoj gori, lomeći kolač života na ravne časti – jedini nesporazum i prepiranje smo imali oko toga ko će da plati kafanski račun.

Moj brat Aleksa, nije me treznio samo infuzijom, već, svojim hirurški preciznim rezonima, razmagljivao je i moj mentalni mamurluk. Bio je iskren i otvoren prijatelj, obazriv i pažljiv da se ne bi očešao o nečiju sujetu.

Zajedno smo shvatili da prijateljstvo nije odnos bliskih ljudi već zadužbina života!

Rođen je pre 54 godine u Ivanju kod Prijepolja, u Beogradu je završio medicinu, oženio se svojom dičnom Lucijom, vratio se kao mlad lekar u Prijepolje, ali je svojom naočitošću i znanjem zaintrigirao provincijsku pakost, podržanu od partijske birokratije, te se ponovo vraća u Beograd, gde osniva svoju privatnu bolnicu.

Tog jutra sam pisao molitvu za njega.

Nazvao sam je molitva za brata, bez imena, ali pred Bogom imenovana.

Oprosti što mi se reči suše u grlu – neka tvoja velika duša putuje večnom svetlošću obasjana, a nama ostaje gluva praznina i golema rana.