Ким Филби: Највећи двоструки свјетски агент – МИ-6, истовремено и агент КГБ!

О животу Кима Филбија, „шпијуну који је уздрмао темеље британске империје“ и који је „промијенио Велику Британију из корjена“ приjе пребјега у Русију, мање-више све се зна, али су његови „московски дани“ и данас обавијени велом тајни, преноси Спутњик.

Зато у наставку преносимо у цјелини текст „Московски живот Кима Филбија“, историчара и новинара Вјачеслава Лашкула, који је објављен крајем јануара 2004. године.

Јуриј Модин, који се бавио петорком из Кембриџа, и сада је члан Удружења руских спољних обавјештајних ветерана, сјећа се како је Филби, суочен са очигледном опасношћу да буде разоткривен, у тајности доведен у Совјетски Савез. Он је безбједно стигао у Москву 28. јануара 1963. године. „Коначно сам дошао кући“, изјавио је касније. Од тог тренутка је славио овај датум као дан свог првог сусрета са СССР-ом.

Међутим, мало тога се зна о последњој трећини његовог живота (између 1963. и 1988. године), зато што су његове обавјештајне активности биле тајна. А сам Филби никада није подстицао заинтересованост људи за себе. То је новинарима омогућило да користе машту када су писали текстове о њему. Један од њих је тврдио да је Филби живео у екстремном сиромаштву.

У другом тексту је наведено да га је шофер сваког дана возио у седиште КГБ-а у Лубјанки, гдје је био на високом положају и имао своју сопствену канцеларију. Али истина је да је Филби био у КГБ-у само једном и то тек 1977. године, 14 година после доласка у Москву.

Он је тада био гост и у обраћању колегама се нашалио да има званичне пропуснице за седам водећих обавјештајних центара: четири у Великој Британији (Тајна обавештајна служба, Управа за специјалне операције, МИ-5 и Владина школа за код и шифру) и три у САД: ЦИА, ФБИ и Национална агенција за безбједност. „Сада могу да кажем да сам се убацио у осам обавјештајних организација.“

Због недостатка доступних информација, о супершпијуну кружиле су најразноврсније спекулације о његовој улози у московским завјерама против Велике Британије. Оне су доживјеле кулминацију у књизи Фредерика Форсајта „Четврти протокол“, према којој је Филби учествовао у демонском плану којим је било предвиђено извођење нуклеарне експлозије у Великој Британији. Када је књига објављена, Филби је тражио примјерак и имао је обичај да је повремено чита са ироничним осмјехом на лицу.

У стварности је његов живот био обичнији. Док је живео у Москви, радио је као консултант КГБ-а за активности западних обавјештајних служби. За вријеме својих путовања по Совјетском Савезу, радо је држао говоре припадницима локалних безбедносних агенција, присјећајући се свог рада у британским обавјештајним службама.

Имао је велико искуство које је дијелио са својим совјетским колегама. Бивши обавештајац и признати аутор Грејем Грин рекао је да је свакој западној обавјештајној иницијативи пријетио ризик од откривања док је Филби био на врхунцу каријере.

Током првих година проведених у совјетској престоници, Филбију је издат пасош на измишљено име Андреј Фјодоров, док је његово право име писало у његовој совјетској боравишној дозволи. Он је касније изабрао друго презиме, које је изгледало прикладније и неутралније — Мартинс. Добио је нови пасош на име „Андреј Фјодорович Мартинс, Летонац рођен у Њујорку“.

Имао је извјесних проблема да се навикне на свој нови живот. Да би надокнадио недостатак људи који говоре енглески, претплатио се на „Тајмс“ и „Хералд трибјун“, које је подизао у Главној пошти. Без проблема је пренео своју библиотеку из Лондона, док је „Опадање и пропаст Римског царства“, дјела Херодота и Плутарха и књиге британских романописаца затекао у свом московском стану. Редовно је слушао Би-Би-Си и „Глас Америке“ и читао романе Џона ле Кареа.

Филбијеви мемоари, који су објављени у Русији и другим земљама, насловљени су „Мој тихи рат“. А 1967. године је „Известија“, најутицајнији лист у то вријеме у Русији, објавила први текст о легендарном обавјештајцу. Наслов тог текста је био „Здраво, камараде Филби“.

Током седамдесетих је имао честе сусрете са обавјештајцима који су проучавали Велику Британију. Млади обавјештајни официри чекали су легендарног супершпијуна у тајном КГБ-овом стану у центру Москве.

После неколико уводних ријечи, он би смањио напетост у говору и прешао на повјерљиви, професионални начин причања. Обавјештајни официр Михаил Богданов, који је познавао Филбија, сјећа се тих састанака.

„Филбијеви семинари су, уз мање прекиде, одржавани од 1976. године скоро до његове смрти. Око 15 младих људи специјализованих за проучавање Велике Британије присуствовало је семинарима. Два или три сата би прошло зачас.

После кратког увода, Филби, који је инсистирао да га ученици зову по имену — Ким или бар камарад Ким, започињао је живу дискусију. Наравно, говорили су енглески. А затим је почињала најзанимљивија ствар. Филби је представљао различите обавјештајне ситуације, после чега је следила детаљна анализа. У једној од тих ситуација, британски контраобавјештајни агент је покушавао да сазна од совјетског дипломате, који је тек стигао из СССР-а, који је његов прави посао. У другој ситуацији, учитељ је постао званични агент за комуникације, који би током разговора насумично давао драгоцене информације које је обавештајни агент морао да уочи и анализира.

На крају сваке сесије, ученици су били окупани знојем. Вредност Филбијевих семинара за ученике је била непроцјењива. Он није показивао само ’интуицију ловца‘, већ и велику мудрост и основе слободне комуникације са различитим типовима Енглеза.

То је била јединствена прилика да се ослободи језик и да се стекне навика разговарања са ’правим Енглезом‘. За разлику од широко распрострањеног стереотипа о Киму Филбију на Западу, он их је учио, не како да раде против Велике Британије и САД, већ како да их проучавају.“

У Совјетском Савезу Ким Филби се заљубио у Руфину Пухову, која је радила у Московском институту за истраживања, и они су се вјенчали. Ваш дописник је имао прилику да је посјети у пратњи Клода Моника, аутора бестселера „Светска историја шпијунаже“.

Када смо стигли у њен стан, дочекала нас је прелијепа жена плавих очију, која нам је лежерно испричала како је упознала Кима, причала нам је о њиховим јавним појављивањима у московском свијету уметности и спорта, о њиховим турама по СССР-у и путовањима у Бугарску, Источну Њемачку, Чехословачку и на Кубу.

Филби је једном приликом признао овој храброј жени и брижној супрузи: „Овде имам веома срећан живот, исто као и раније. Чак срећнији од оног који сам имао прије него што сам те упознао.“

Он је 1977. године позван да одржи говор руководиоцима Совјетске обавјештајне службе. Текст тог говора више није тајна. Говорећи о разлозима због којих је донио одређене одлуке, Филби је рекао да је, у емоционалном смислу, још од млађих дана био на страни сиромашних, слабих и разбаштињених у њиховој борби против богатих, јаких и непринципијелних и да је у Совјетском Савезу видео праведну друштвену и политичку силу.