Može li se zatrti Njegoševo srpstvo?
1 min read
Ilustracija: Njegoš i Cetinjski manastir
Piše: Prof. dr Duško Babić
Njegošev(sk)o crnogorsko srpstvo, sa pečatom kosovskog zaveta i obilićevskog kulta, živelo je u narodu vekovima pre nego što je ,,poetski ozakonjeno“ u Gorskom vijencu. Tako je bilo i nakon pesnikove smrti, sve do kraja Velikog rata, kada se javljaju prvi znaci osipanja srpskog nacionalnog monolita u Crnoj Gori. Crna Gora je, veli Jovan Cvijić, bila ,,čuvar srpskoga slobodarskog života i zemlja kosovskih osvetnika“. To se najjasnije vidi u periodu dinastije Petrović Njegoš (1697–1918), kada su srpsko nacionalno osećanje i oslanjanje na Rusiju postali određujući faktori u vođenju državnih poslova crnogorskih vladara.
Mnogo je direktnih primera koji to potvrđuju: krajem XVIII veka, vladika Danilo se potpisuje kao „vojevodič srpskoj zemlji“; u Zakoniku kneza Danila Petrovića, Njegoševog naslednika, iz 1855. godine, stoji da „u ovoj zemlji nema nikakve druge narodnosti do jedine srpske“. Poslednji vladar dinastije Petrovića, kralj Nikola, u svom ratnom proglasu iz 1912, ovako poziva Crnogorce u rat za oslobođenje Metohije: „Crnogorci! Tužan vapaj koji dopire iz Stare Srbije, od tamošnje naše potlačene braće, ne može se dalje podnositi!… Neka se blagoslovom Božjim i Svetoga Petra ostvare snovi iz moje mladosti, kada sam pjesmom… zagrijavao srpske grudi vjerom da oružani moramo poć: Onam, onamo za brda ona!“
Ovakvi primeri mogli bi se ređati u nedogled i svi bi nedvosmisleno ukazivali „na srpsko nacionalno utemeljenje stare Crne Gore“, kako je govorio Cetinjanin Predrag Vukić. To je svet u kojem je odrastao Njegoš, pesnik ,,narodne snage i narodne duše“ (Skerlić), „tragični junak kosovske misli“ (Andrić). Iz tog sveta nikao je Gorski vijenac i pesnik koji je celinom svog dela i bića klicao: „srpski pišem i zborim, / svima gromko govorim: / narodnost mi srbinska, / um i duša slovenska“. Bez patosa srpstva nemoguće je zamisliti pesnika Gorskog vijenca, kao što je bez Gorskog vijenca nemoguće razumeti srpsku kulturu i srpski identitet uopšte.
Crnogorska posebnost
U celom Njegoševom delu, uključujući i njegovu prepisku, nema nijednog mesta gde bi pominjanje crnogorskog imena imalo značenje etnonima. Crnogorstvo je kod njega isključivo regionalna odrednica srpskog nacionalnog prostora. Na isti način pojam „Crnogorac“ upotrebljavali su i drugi srpski pisci njegovog vremena: S. Milutinović, Vuk, Branko, Zmaj, L. Kostić… Kod Njegoša ne postoji crnogorstvo kao nacionalno određenje, kao što ne postoji ni kroz celu istoriju stare Crne Gore. Posebnost Crne Gore i crnogorstva kod Njegoša postoji samo u okviru srpske nacionalne svesti – gde joj je providencijalno naznačen zadatak čuvanja sakralne, zavetne dimenzije srpstva kao duhovne zajednice. Promisao i sudbina odredili su da Crna Gora čuva iskru srpske slobode, koja čeka trenutak da se „izvije“, da postane svetlost koja će narod ,,dozvati“ iz mrtvila robovanja tuđinu. U toj iskri je biće naroda, njegova zarobljena snaga, večna supstanca ‒ ,,prekaljena iskra božestvena“ koja „hrani dušu ognjem elektrizma“.
Njegoševa Crna Gora je čuvar svetosti nacije, onoga što je u njoj večno, što u istoriji i egzistenciji nosi i čuva njenu metafizičku određenost. Posebnost Crne Gore i crnogorstva za Njegoša je u važnosti i težini nacionalnog zadatka, a ne u etničkoj drugosti. Takva Crna Gora je „herojsko poslušanje“, „služenje krstu“, pri čemu reč „krst“ ne asocira samo na čuvanje ugrožene hrišćanske vere, nego i na prihvatanje žrtvenog puta, vaskrsnog razumevanja istorije, predaka, čoveka i čoveštva.
To je suština njegoševske, „poetske istine“ o Crnoj Gori i crnogorstvu, kanonizovane u Gorskom vijencu. Na prvi pogled, to je idealizovana, iznad realnog života sazdana slika u skladu sa romantičarskim idejama o „antejskoj snazi naroda“ (M. Ekmečić). Ali, samo na prvi pogled, jer Njegoševo narodnosno osećanje u svojoj suštini nije romantično nego tragično (Ž. Vidović), nije idealizacija nego hristijanizacija, nije odziv modi (istorijskog) trenutka, nego izraz zavetnog zajedništva živih i mrtvih. Njegoševu misao o narodu ne vodi ugađanje nečemu spoljašnjem, jer stoji iznad merila dopadljivosti. Vladika je, kako reče Isidora Sekulić, ,,bio indiferentan prema svemu sitnom“ ‒ zato čovek kod njega nikad ne živi samo svoj život, nego i život svojih predaka, čuvajući tako „svetu svojost“, kroz koju se izlazi iz sitnog u veliko, iz prolaznog u večno, iz profanog u sveto.
Iz egzistencijalnog u esencijalno. Samo u narodnoj zajednici, samo u žrtvenom delu za narod, Njegošev čovek nalazi važnost vlastitog ega. Ko ne misli i ne radi tako, on „đetinja“, zapliće se u banalnosti i sitnice, tone u ,,ništožnost“.
Sve ovo bilo je potrebno reći da bi se „iznutra“, iz imanentne logike Njegoševe filozofije i antropologije – koje objedinjuje njegova religija ‒ pokazalo koliko su nacionalna ideja, i „patos srpstva“, određivali njegovu sliku Crne Gore – njene istorije, mentaliteta, narodnog života. Svaka ideja crnogorstva kao zasebnog etniciteta, sagledana sa „njegoševskog visa“, pokazuje se kao apsurdna, nemoguća.
Crnogorstvo bez srpstva ne bi dezavuisalo samo Njegošev pojam narodnosti, nego i njegov pojam čoveka. Pa i više od toga: to bi značilo ,,popiranje“ božjih zakona, jer je za njega narodnosno osećanje (rodoljublje) „prekaljena iskra božestvena“ – znak ,,života duševnog“.
Novo crnogorstvo
„Zasadi crnogorskog nacionalizma“ koje su u narod bacili glavni ideolozi ‒ Sekula Drljević i Savić Marković Štedimlija, u komunizmu su proklijali i pustili vidne izdanke, a puni procvat i obilne plodove dali su u poslednjih 25 godina, posebno nakon osamostaljenja Crne Gore. To je vreme kada ideologija otklona od srpstva prerasta u ogoljenu mržnju prema srpstvu. Identitet Crnogoraca gradi se isključivo na dokazivanju da oni nisu Srbi i da su sve veze Crne Gore sa srpskom istorijom rezultat vekovnog nasilja i velikosrpskog državnog projekta. Crnogorska politička elita pokrenula je sve raspoložive mehanizme državne moći za stvaranje novog nacionalnog identiteta Crnogoraca, uverena da se za nekoliko godina može stvoriti ono što se u istoriji stvara vekovima. Tako je započelo bezobzirno „pranje“ i „peglanje“ istorije, u kojoj je srpski predznak neutralisan i uklanjan raznim dovijanjima i falsifikatima.
U prostorima tog kulturološkog inženjeringa, ideolozi novocrnogorstva setili su se „Crvene Hrvatske“ i započeli neskrivenu latinizaciju i hrvatizaciju Crne Gore. Sa tim je bio komplementaran proces evroatlantskih integracija, u kojima je tradicionalna Crna Gora gurana u kulturološki obrazac stran njenom biću i istorijskim stremljenjima, a sve pod plaštom progresivnih, demokratskih promena. Time se menjao njen geopolitički položaj, ali je proizvedeno i nešto mnogo važnije i dalekosežnije od toga: kolektivno preumljenje koje je kod jednog dela naroda stvorilo svest da je moguće svoju budućnost graditi na amneziji i samoporicanju. Kulminativna tačka tog sveobuhvatnog, apsurdnog samozaborava jeste odluka vlade Crne Gore da prizna nezavisnost Kosova (2008). To nije bila obična politička odluka: to je trenutak moralnog i identitetskog sloma ‒ odvajanje od „centralnog mesta svekolikog srpskog narodnog predanja“ (D. Bogdanović).
Crna Gora bez ,,kosovskog središta“ poništava i zatamnjuje vlastitu istoriju, odriče se svega što je u njoj supstancijalno i uzvišeno. Takva Crna Gora, htela ne htela, odrekla se i Njegoša, koji je na „kosovskoj misli“ izgradio svoju koncepciju srpske istorije i nacije i narodne zajednice uopšte. Odrekla se i Crne Gore, čija je istorija, poetski sakralizovana u Gorskom vijencu, postala večno „ogledalo srpsko“.
„U današnjoj Crnoj Gori Njegoš je nezvan gost“ (M. Mićović). Njegovo delo stoji na putu nastojanjima političke i kulturne elite da konstituišu novi nacionalni identitet i novi kulturni obrazac Crne Gore, na matrici ogoljenog antisrpstva.
Duhovni i sekularni koncept nacije
Ovde dolazimo do neizbežnih pitanja o tome kakav će biti tok ovog sukoba u budućnosti i kakav ishod se može očekivati? Nije teško zapaziti da autor ovog rada smatra da su na strani njegoševskog nasleđa argumenti istorije, etike i istine. Ali, to ne znači da u ovoj borbi ta strana mora biti pobednik. „Prednosti“ njegoševskog srpskog crnogorstva nad novocrnogorskim antisrpstvom po svojoj prirodi jesu duhovne, a ova borba se vodi (i vodiće se) „na protivničkom terenu“, u prostoru svetovnosti, u vreme „posle istine“ i „posle religije“, kad je „sve dozvoljeno“.
U tom kontekstu, nacionalno i identitetsko pitanje u Crnoj Gori javlja se kao kulturološko i civilizacijsko, jer nas dovodi pred niz opštijih pitanja, kao što su: Može li duhovni, religiozni koncept nacije, kakav zastupa Njegoš, preživeti dominaciju (možda, bolje: torturu) humanističkog kosmopolitizma i internacionalizma? Može li njegoševska „narodna svetinja“ da se odupre agresivnom nametanju dogmi građanskog i civilnog društva ‒ jedinom poželjnom kulturnom obrascu u našem vremenu? Zato je, u najmanju ruku, lakomisleno tvrditi da je crnogorski nacionalizam projekat bez budućnosti i da treba ignorisati crnogorstvo kao novi nacionalni identitet. Naprotiv, Srbi kao celina, a posebno Srbi u Crnoj Gori, ovom pitanju moraju pristupiti trezveno i odgovorno, uvažavajući stvarnost.
Uzimajući u obzir napred rečeno, po našem mišljenju, nije pravo pitanje: može li crnogorstvo postojati kao nacija? (jer je očigledno da može), nego: može li crnogorska nacija biti konstituisana u skladu sa Njegoševom narodnosnom idejom? Ako prvo pitanje podrazumeva odgovor – da; na drugo se mora kategorički odgovoriti sa – ne. Crnogorstvo bez srpstva može biti politički projekat, ideologija, program, ali ne može biti narodnost u njegoševskom smislu. Crnogorstvo odvojeno od srpstva nema dubljeg, sakralnog smisla, gubi dimenziju vere, zavetnog vezivanja za moralni imperativ.
U nauci je prisutno mnogo teorija o tome šta je nacija i kako ona nastaje. Da bi se to mnoštvo učenja i pristupa lakše sagledalo i sistematizovalo, građene su različite tipologije, u kojima su nacije grupisane po sličnosti nastanka i održavanja u vremenu. Ali, ni tako nije bilo moguće ovu stvar pojednostaviti i uopštiti tako da mali broj tipova obuhvata sve pojedinačne slučajeve. U poznatim tipologijama nacije nama se najobuhvatnijom čini ona koja nacije deli u dve grupe: „zavetne“ i „republikanske“, pri čemu se prvi tip odnosi na nacije ujedinjene i održane verom, kultnim ličnostima i događajima, zavetnim shvatanjem istorije; a drugi tip, na nacije ujedinjene građanskim, liberalnim i demokratskim načelima. Prvi tip se oslanja na tradiciju, „veru otaca“, na istorijsku svest koja čuva i ovekovečuje moralne vrednosti, a drugi se „sukobljava sa tradicionalnom hijerarhijom“ (M. Ković), a istoriju doživljava kao racionalizovani hronološki niz zbivanja. Kolevka zavetne nacije je istok, a republikanske zapad. Zavetna nacija je, po svojoj suštini, duhovna, religijska zajednica, a republikanska sekularna. Ovo razgraničenje, naravno, ne treba shvatiti kruto i isključivo, jer se tipovi nacionaliteta, u stvarnosti, mešaju i prelivaju jedan u drugi, ali ovaj tipološki dualizam neporeciv je kao paradigma za sagledavanje istorijske, kulturološke i duhovne različitosti naroda sveta. Utičući jedan na drugi u nekim perifernim manifestacijama, ova dva tipa nacionalizma su ontološki suprotstavljena.
Lako je zaključiti da je Njegošev(sk)i nacionalizam zavetni (religiozni), a novocrnogorski republikanski (sekularni). Prvi je istorijski kristalizovan u sećanju na kosovski zavet i nasleđe svetorodne loze Nemanjića, a drugi svoja uporišta traži u vrednostima demokratije, građanskog i civilnog društva. To nije ništa novo u svetu. Pitanje je samo mogu li takav tip nacionalnog identiteta prihvatiti Crnogorci, tradicionalno vezani za svoju prošlost i ugled predaka. Uprkos istoriji, „refleksu kosovske krvi u pogledu“ i – Njegošu.
Šta će biti „na pošljetku“? To niko ne zna. Od toga su „u grobu ključevi“
… Na Cetinje dođoše na pustu LEDINU!!!
Pametnom dosta!
Liše svake arhivske građe, koja nije srpska, no tuđa, prevashodno mljetačka.
I znaš li ti uopšte što je katun?
Nije valjda da ne znaš da su to samo sezonska prebivališta stočara.
I ko je lud da živi u krše, već ako mu nužda nije!
… Kad su okolni Srbi utekli u pusto, u vascijelu pustu potonju Katunsku nahiju, izvan je svakoga moga i tvoga spora! Svi znamo đe su nam pređe stizale, među nikoga živa. Morali su da daleko ode u „tuđe“ neke da traže odivu!
Ako ih je ponešto i bilo domicilnih Srba, onda se to može odnositi isključivo na Riječku nahiju, u ostale još dvije izvrše rijetko, u Katunsku nikako! NIĐE NIKOGA ŽIVA!
U prazno i pusto dođoše okolni Srbi.
To su fakti, sve su drugo samo naša ubjeđenja!
Male, ne i naivne i nevine, lične, intimne (h(istorije!
Nauka Kljosova priječi svaku laž! Izvrgnuta ruglu, sada joj se možemo smijati u lice!
Baš onako kako je, bez da pojmi tu nauku, svojevremeno pisao akademik Čubrilović, pored toliko dokumenata i artefakata sve i da je htio, nije mogao da pogriješi : Stanovništvo Crne Gore je mješavina srpskoga, dinarskog varijeteta Srbina, hercegovačkog podvarijeteta većinom i vlaškog staroshedelačkog elementa!!! Izvan Katunske nahije, dabome! Koja bijaše cip pusta!
Egzaktno ga potvrdio Kljosov, njegovi učenici!
Osvrni se oko sebe, ako oči imaš …
Mali, sitne građe, crnupurasti … Još i oni bijele puti, glavom pod oblake! Na jednome mjestu. U jednoj kući, čak! Tako, kako smo se međusob orođavali! Danas Srbi, Crnogorci.
Mješavina Dinaraca i Vlaha, na zdravlje nam bilo!
… I ne brukaj se više!
I jednoj genotipskoj složenoj analizi kombinacije sa muške i sa ženske strane paralelno, vidljive su sekundarne primjese i drugijeh haplogrupa, logično
A u onoj najdaljoj alijenacijiji Dinarac nosi negde blizu 46 odsto PAŠTUNSKE krvi!!! Ali zato nema u nama ni traga te kulture, kamoli tradicije i jezika, samo krvi paštunske, odavna smo zaboravili sebe najstarije ispod Himalaja, čak naše nešto mlađe tračke praroditelje sa podbrežja dunavskog!
I moj ti savjet, ne paćaj se u nauku i faktografiju, nije to što i poljem proć!
Živi u svojim laičkim ubjeđenima, niko ti ne preči, i svako je tvoje pravo da vjeruješ da si sami Marsovac!
Man se gluposti, dobro ti činjelo!
…E pa sad…Ako su tebe rekli da su odje dolazili na ničije, onda tije i lasno i jasno.
Samo nama, koji smo odje jedno daće i 1000 godina, a ima tijek odje dosta, znamo kako su i KAD su dolazili odje nesretnici, i dhje smo ik upućivali da oforme familije.
Nijesu ove gore bili ničije, nidali Bogovi. To se dobro zna dhje sve to bilo čije . Nijesmo Njegoše uputili pod planinu Njegoš I ispod Planinice tek pošto tamo nije bilo nikoga, no smo ik tamo uputili da bi se mogli miješat sa nama i pomiješat.
A ovi neki koji su bježali i pobjegli i došli odje to dobro znaju.
Kodnas znanje nezastarijeva. Kod nekijek, onijek nas stárijeh koji smo sve ovo izvojevali na grbači.
A ovi novi što su bježali, i što bježe, i oće da nose ovo malo odolo tamo onijema oklen su došli I dje se broje, è to nemože I neće moći.
Lasno je sad reć “ Vlaški Katuni”, na ničije…. nije tako Djiko, nije!
No se dobro razmisli što navijaš na tudje vodenice pošlje 300 godina onijek koji su se borili za odje, da ostanu odje dje su pobjegli kodnas, a sad oće da otimaju nesamo ono što smo izgradili sami bez pomoći, no oće da nam lupežaju one što smo iznjedrili odje. I podigli u ovi krš.
Zanam ja dobro koje pomoga Njegošima odje da zasnuju svoje živote prije 400 i kusur godina.
Ako znaš dosta, onda ito mora da znaš. Nije Knez Djiko doša odje na ničije. Koje kako dolazijo Tako je pobija kolac u ograde, a od Danah Voislavljevića Ovo je bilo nečije, taman ka i naši neprijatelji izviše Rasa i Raške, koji su nas napadali… I njijovi je bilo prazno, ali njijovi!!
Ako ćemo pravo nesmeta mi da se zoveš Crnogorac Srbin, jer ako Ako je Knez Djikan pobjega i doša odje, To ti je porijeklo I od toga se nemože bježat, ama nemogu ja sad pobjeć u Srbiju ili Grčku i reć Ovo je Crna Gora. Samo sam se valjda neozbiljno nada, da jedan Potomak ljudi koji su bili pošteno privaćeni, da radi za Crnu Goru i sve crnogorsko, a be za druge, pa I one od kojijeh je pobjega..
Dugo sam mislijo koji te djavo nagnava da dodaješ čvor na pravu mladiku, I srbsko ime dje mu nepristoji, ama sad mije jasnije no dan, I nema te čime kritikovat uvezi toga.
Ali Duklja je odje odavno postavila kiljene naokolo dhje danas reziduje Crna Gora i ovo nije na otkup, I na prodaju. Ovo je naše Crnogorsko, a ovi koji su dolazili, prolazili, bježali, selili, doselili, odselili….iskoristili, okoristili, očešali, ogrebali, pogrebali…oni koji oće sad da nalegu kukavičije jaje na ovo gnijezdo slobode i ljuckosti, zanjik imam samo jednu molbu. Da smanje doživljaj I da se ponašaju ka što su ste naši pradjedovi ponašali kad smo ik primili u naše skute…
Niko ik negogoni nazad, ali zna se red.
To bi bilo ljucki!
… Ne znam zašto, i vrijedi li uopšte da ti rečem: KAD SU NAM OĐE PRISTIZALE PREĐE, STIZALI SU NIŠTA I U NIČIJE!!!
Već onda Vlasi su bili napustili katune, krenuli u veliki hod obodima planinske Dalmacije, stigli sve do Istre, nasjelili Ćićariju!
Kada su nam pređe nuždom napuštali svoja ognjišta, gledali su da utočište nađu u kršima i neprohodu, tamo đe drugih ljudi nema! … Da upale svijetlo Slobode u visove, bliže Nebu, podalje svijeta!
Oklen su u taj svijet slazili samo da stare račune namiruju!
… Nijesam znao da ništa o tome ne znaš! Bulazniš … Grđe no Šupković!?
Kvariš i ono malo sentimenta.
I nijesi li ti oni posljednji domicilni Vlah u naše srpske, crnogorske krše, u našu srpsku najljepšu Planinu
Pošljedni Mohikanac!
… Ajd, ne blesaj! Nije ti nužda.
… Ne znam zašto, i vrijedi li uopšte da ti rečem: KAD SU NAM OĐE PRISTIZALE PREĐE, STIZALI SU NIŠTA O NIČIJE!!!
Već onda Vladi su bili napustili katune, krenuli u veliki hod obodima planinske Dalmacije, stigli sve do Istre, nasjelili Ćićariju!
Kada su nam pređe nužnom napuštali svoja ognjišta, gledali su da utočište nađu u kršima i neprohodu, tamo đe drugih ljudi nema! … Da upale svijetlo Slobode u visove, bliže Nebu, podalje svijeta!
Oklen su u taj svijet slazili samo da stare račune namiruju!
… Nijesam znao da ništa o tome ne znaš! Bulazniš … Grđe no Šupković!?
Kvariš i ono malo sentimenta.
I nijesi li ti oni posljednji domicilni Vlah u naše srpske, crnogorske krše, u našu srpsku najljepšu Planinu
Pošljedni Mohikanac!
… Ajd, ne blesaj! Nije ti nužda.
Mi Crnogorci nehajemo ni za Nemanje ni za Miloše ni za Murate, veli mladjani mi rodjak Rade Tomov 1832 godine, nedugo pošto dodje kodnas velje srbski romantičar Sima Milutinivic Sarajlija.
Daklem koliko godj se pisac Dr ovijek redova gorje trudijo da dokaže da je Njegoš samo srbova’ padaju u duboki bunar manipulacija, laži i takozvane srbske istine.
Nazvati Srbima Crnogorce koji su imali svoje kraljevstvo i izboreni medjunarodni subjektivitet 200 godina prije no što su se Srbi i srbski kraljevi pojavili na kartu Jevrope je bezobrazno manipulisanje istine… jedino nije Ako su Neimanjić kad su došli sa mačem u CG pobili vas narod dukljansko crnogorski. I doveli svoje da ik nasele odje.
Odje nepričam o podjekojem Knezu koji je živijo do jedno 1700te nedje u suśedstvu POBJEGA’ od Turaka u Crnu Goru dje smo ik sve vazda branili. Odje niko nikad bježa nije, no smo znali stići i odbranit svakoga, I na hrabro mejsto postojati, i odbraniti svakoga ko je bježa I pobjega sa svoje zemlje u Crnu Goru.
Ka I tada, izgleda I danas se mlogo nemijenja. Oni koji su zakuvali u svojijem domenima, pa pobjegli u Crnu Goru tražeći utočište, danas brane naše svetinje i kulturno blago odnas. Ka’ mi im ga “oteli”. A oni došli odje , pobjegli s koca i konopca pa oće da nam zemlju, naciju, istoriju, i 10000 godišnju kulturu mijenjaju.
Ode neki Djokovic u Kosovo ( Kralj Niko mu dase zemlju), odseli u Beograd I post a Srbin. Ode neki Popović u Ameriku I postade Amerikanac. Jeli pravilno, jes. Što nije, ljudi se naturalizuju, žive u kulturi koju su izabrali, i vremenom je to jedino moguće. Asimilacija, kažu.
Ode jedan Petrovic u Njegos, I postane Crnogorac vremenom. dodje na Cetinje i izaberemo ta na opštenarodnome zboru da nas vodi. Jeli pošteno, jes, što nije. I śutra ćemo izabrat nekoga Pažina isto tako, kad je Crnogorac za Crnu Goru.
Tu ništa sporno nije.
Što je sporno je oni koji su bježali odje od drugijek, i dan danas bi da nas prodaju drugijem, a još Crnogorci nijesu postali. Dosad im nijesmo tražili, a danas je to sve kristalno jasno. Pobježe Knez Djikan prije 300 godina U Crnu Goru, a njegov 10 pas još uvijek srbuje. Još nije naučijo da poštuje dom onijek koji su ta udomili odje i primili odje. On bi radije da mijenja odje da mu liči na domovinu tamo kući oklen je pobjega.
Dje tu Logika? Ona stara logika o kojoj je pisac palamudijo Novaku davnijek dana?
Razumijem ja izbjeglicu. Izbjeglica nezastaruje, ka ni vlasništvo nad svojijem. Može bit 300 godina, 500 godina, 30 godina. Ama siti smo imigranata koji dolaze odje da nam donose dijo svoje kuće, I da našu kuću nose svojijema pa bili iz Mostara, Nevesinja, Kosova, Kraljeva, Skadra i Bojane…
Dosta nam je više ovijek koji otimaju Crnogorca koji neljubi lance, i nehaje za Nemanje samo Zato što mu je dalje porijeklo iz okoline Srednje Bosne. Ljudi budite ljudi!!! A ne neljudi. Budnite zafalni što je vaše predake Crna Gora prifatila i vazda pokušala spašavat. Dje ruku dizat na staratelja?
… Evo, vidim, i mlađani se magistar, Feđa Pavlivić, i on se vidim stidi!
Možda nijesmo bespovratni, Srbi.
Možda se jednom i povrnemo sebi …
Ako bude poviše Feđa … I stida ako bude!!! Ljudi postiđenih, ako bude!
Stida … Biće možda i nas!
Možda …
… Evo, vidim, i mlađani se magistar, Feđa Pavlivić, i on se vidim stidi!
Možda nijesmo bespovratni, Srbi.
Možda se jednom i povrnemo sebi …
Ako bude poviše Feđa … I stida ako bude!!! Ljudi postiđeni, ako bude!
Stida … Biće možda i nas!
Možda …
… STID ME!!!
Ne smijem pređama na kam da pođem!
Kamenjem će me odgoniti, kletvom …
Vidite li o čemu mi naglabamo, Bože sakloni i sv.Vasilije, slava mu i milost: MOŽE LI SE ZATRTI NJEGOŠEVO SRPSTVO!???
… Možemo li da mrtvi živimo???
Nije ovo valjda ona stopa iz koje povratka nema?
Možemo li !?
… Da živimo sa sobom bez sebe!?
Đe smo stizali u sebe? U koje ponore i zabiti odrođenih ljudi koji nemaju (!?) sjećanje na svoje rođenje? Koji smo stizali na svijet iz nigdine i ništosti, iz najgrđe praznine komunosatanizma koji se još onda nudio da nam bude i otac i majka!
… Nahočad Lukavoga namisli da svijetom hodimo bez sebe za glavama pod miškom, tuđe pameti mi, koja nam ona govori da je lako, da je najlakše živjeti bez sopstva. Blagoslovena marva kojoj je još onda NJEGOŠ bijesno uzeo Knjigu iz ruku koju zaslužili nijesmo! Njegovu knjigu … Srpsku knjigu koja je bila vijeke život Srbina koji ne trpi lance!
Koji je zbježao u krše i gladne godine jedinog imetka : časnoga srpskoga imena i zlatne Slobode!
Spreman da plati najveću cijenu!
… Čovjek smo danas onaj kome su ključevi života u predačkom grobu! Neće nam ga dati pređe, ključ nam života neće dati! Nemaju kome …
Nijesmo živi!
Nijesmo … Još od onda kada smo prvi put sebi postavili pitanje možemo li da živimo bez NJEGOŠEVOG, svakog u glavu nam pretka, bez njiova, našega srpstva!
Mi smo još onda umrli, najslavnije srpsko pleme!
Mrtvac smo koji od rođenja hodi stazom sopstvene smrti.
Nikad rođeni.
Samo onako promičemo, batrgamo pod zvijezdama ljudi bez Knjige, mrtvo rođeni …
Sa pitanjem koje ne ište odgovor : MOŽE LI SE ZATRTI NJEGOŠEVO SRPSTVO!??
Dabome da može!
Mi smo dokaz.
Živi dokaz da smo mrtvi … Mrtvo pleme, koje i nijesmo njegovo!
Kome nikoga bilo nije da mu zapali svijeću. Nama mrtvima.
Sa mrtvim pitanjem i istim takvim odgovorom.
A tamo đe nema odgovora, kakvog gođ odgovora, tamo nema ni ljudi!
Nema nas …
Samo nam se čini …
Da smo živi.
… I može li mrtav čovejek se stidi?
Ako može …
Nade onda ima.
Stid je njojzi ključ!
… Provjerite sebe. Ako se kojim slučajem stidite, nije sve izgubljeno.
Možda nam se NJEGOŠ smiluje!
Možda nam vrati Njegovu, onu jednom našu, srpsku Knjigu.
Pa da se ponovo rodimo.
Živi da se rodimo Srbi iz najljepše srpske Planine.
Koji smo jednom prije ovoga najgroznijeg mogućeg pitanja imali ODGOVOR! Odgovore …
Naredni svakom pitanju …
A da se stidim, stidim se.
Mali i patetičini čovjek, kako je i sam život u montenegrijsku nedođiju, i on patetičan – STIDIM SE!
I nije mi zbog toga lakše!
Teže je …
Izvan svake patetike.
Stidim se.