Mozgonja

Piše: Nebojša Jevrić

Kad ču­jem mo­zgo­nju, kako za se­be ka­že “ja, kao in­te­lek­tu­a­lac”, znam da tu ne­ma ni čo­ve­ka ni in­te­lek­tu­al­ca.

Mo­zgo­nje iza­zi­va­ju u me­ni pro­blem u pro­bav­nom trak­tu, ko­ji se za­vr­ša­va pro­li­vom.

Ti, kao kra­sta­ve ža­be, na­du­va­ni be­smrt­ni­ci, slu­že kao ide­a­lan pri­ve­zak sva­koj vla­sti. Vlast vo­li da se ukra­si nji­ma, da po­ka­že ka­ko nji­ho­va de­mokra­ti­ja do­pu­šta da me­đu pri­ja­te­lji­ma ima i ne­za­vi­snih mo­zgo­nja.

To­li­ko su na­du­va­ni ti vo­do­zem­ci da im pa­met na uši iz­la­zi. Po­no­sni su na se­be, za­to što su pa­met­ni i uspe­šni. Za­mi­sli­te tu pa­met. Zna­la je da će­mo iz­gu­bi­ti rat od NATO pakta. Zna­la da je Kra­ji­na osu­đe­na na pro­past. Lju­bi ih maj­ka, ta­ko pa­met­ne. Kao što ih je lju­bio i mi­lo­vao Broz, nji­ho­ve de­do­ve, ta­te i na­ro­či­to ma­me. Po­no­sni su što su NA­TO avi­o­ne pri­zi­va­li. U ime de­mo­kra­ti­je. Ne ni slu­čaj­no, zbog Ko­so­va. Ni zbog NA­TO ba­ze Bond­stil. Mi smo vi­de­li na uli­ci ka­ko nam bra­ta le­ma­ju, pa smo pri­sko­či­li da po­mog­ne­mo, a oni, pr­vo bi da iz ne­kog ko­mi­te­ta do­bi­ju uve­re­nje da brat ni­je kriv.

Čim vi­diš da se ne­ko od pi­sa­ca, sli­ka­ra ili in­te­lek­tu­a­la­ca op­šte prak­se kan­di­do­vao za mo­zgo­nju, od­mah znaj da sa njim ne­što ni­je u re­du.

Pre­stao je da mu se di­že, na pri­mer.

Ili je skrom­na por­ci­ja ta­len­ta iz za­vi­ča­ja, pri kra­ju. Pro­ćer­dao ga je po be­o­grad­skim sa­lo­ni­ma za ma­sa­žu mo­zga i osta­lih udo­va.

Ti ži­vi lju­di­ći, a mr­tvi stva­ra­o­ci, uvek se kan­di­du­ju za de­žur­ne tu­ma­če onog što ga­zda ka­že.

Po­no­sni su na svo­ja po­znan­stva sa ud­ba­ši­ma, svo­ja pri­ja­telj­stva da do­ma­ćim i svet­skim lič­no­sti­ma.

Bi­la je u pra­vu Isi­do­ra Se­ku­lić kad je go­vo­ri­la da je već tre­ća ge­ne­ra­ci­ja in­te­lek­tu­a­la­ca kod Sr­ba tru­la.

Sa svo­jih po­zi­ci­ja, ti ma­li, ti okru­gli bez­vra­ti, ve­dre i obla­če, go­di­na­ma, u jav­no­sti.

Mo­zgo­nji­ma je sve­jed­no šta tre­ba da oprav­da­va­ju ili na­pa­da­ju.Bitno je da su korita pred njima puna. Nije im bitno ko ih puni.

Bit­no je da su sva ta me­sta, sa ko­jih go­vo­re, obi­la­to na­gra­đe­na i da se sli­ka­ju na te­le­vi­zi­ji. A mno­go vo­le da se sli­ka­ju. A mno­go vo­le da u sal­ve­tu za­vi­ju di­mlje­nu ve­ša­li­cu i po­ne­su ku­ći za omi­lje­nog džuk­ca.