Mr Milutin Popović Zahar: Apel za buđenje narodu srpskom

Piše: Milutin Popović Zahar

Čitajući ovih dana mnoge novinske naslove i tekstove o jednoj, pre svega, odličnoj inicijativi, ali i one druge nažalost usmerene ka tome da spreče glas naroda, moram da naglasim da već na početku svog priloga o inicijativi da se objavi Apel o odbrani Kosova, to činim na prvom mestu kao magistar i doktorant međunarodnog prava i priznati stručnjak svetskog udruženja međunarodnih pravnika, pa tek onda kao poznata javna ličnost iz oblasti muzike.

Evo, umesto uvoda, nekoliko istorijsko-pravnih i opštih podsećanja.

Sam naziv srpske južne pokrajine – Kosovo i Metohija – je već i etimološki srpski naziv što je nominalno činjenica sama za sebe, a istorijski, i postojbina prvih srpskih država, kraljevina i carevina opšte priznatih od strane većine tadašnjih evropskih država, uključujući tu i papsku krunu Stefanu Prvovenčanom kojom se i rimski papa pridružio utemeljenju ove državotvorne činjenice. Ne samo dobro očuvani materijalni dokazi u vidu crkava i manastira i bibliografija iz najstarijih vremena već i državnopravni kontinuitet to potvrđuju, ne ostavljaju sumnju u pripadnost Kosova i Metohije srpskom narodu i srpskim državama kroz vekove. Period nasilnog cepanja bivše SRJ doveo je do današnjeg, reklo bi se, nepodnošljivog stanja, sukoba između interesa pojedinih velikih sila i prirodnog i međunarodnog prava koji je upravo na klackalici konačnog rešenja čini se da se upravo odmerava, ubrzano, trenutak konačnog rešenja – u kome je sa jedne strane interes, volja i pravo srpskog naroda na vladanje i upravljanje svojom zemljom i pritiska koji se vrši nad nizom garnitura srpskih vlasti od kraja sukoba iz devedesetih do danas da se de fakto Kosovo i Metohija preda Albancima i prestane postojati kao deo istorijski i pravno matične zemlje Srbije. Kako se odupreti ovom pritisku obzirom na delikatnost položaja biti il’ ne biti – koji se slično kao u doba pred Prvi svetski rat ponovo postavlja pred Srbiju i srpski narod.

Današnji status Kosova u kome egzistira kriminogena garnitura članova bivše OVK, javno potpomognuta sponzorima EU i SAD, jeste de fakto „vršilac vlasti“ do definitivnog rešenja na kome insistiraju pomenute zemlje u smislu stvaranja još jedne albanske države.

Neprestana ucena, pretnja i javno prikrivanje zločina OVK nad srpskim stanovništvom ima za cilj uspostavljanja kontrole nad još jednim Nato ogrankom u borbi za geopolitičke ciljeve uperene pre svega prema Rusiji a na štetu Srbije i njenog svetog prava na svoju vekovnu teritoriju.

Zločinačkim ratom i upotrebom kasetnih i uranijumskih bombi radi stavljanja pod kontrolu ove srpske pokrajine pod apsolutnu prerogativu SAD i dela EU, nagrađuju se zemlje počinioci strašnog genocida protiv čovečnosti, pa ako hoćete i klasičnog genocida koje su oličene u dugotrajnom delovanju štetnog dejstva otrovnih supstanci uranijumskih bombi koje su namerno i ciljano bačene, da deluju protiv života i zdravlja ljudi, ma koje nacije oni bili, stvarajući opravdani strah za budućnost opstanka naroda na ovom području.

To je, dakle, najveći i najpodmukliji zločin kome su se pridružile i neke „civilizovane“ zemlje planete, na veliku sramotu i žalost ostatka sveta. Logično se pitamo, onda, da li je na meti izigravanje međunarodne pravde i prava garantovanih Ujedinjenim nacijama i njenim najglavnijim izvršnim organima Saveta bezbednosti. (U ovom primeru Kosova i Metohije – REZOLUCIJE 12-44.)

Upravo se približavamo definitivnom rešenju statusa Kosova u onom obliku i smeru iznesenom u nacrtu Apela čiji je cilj da pristane na kompromis sadašnjih vlasti „na obavezujući sporazum“ kojim bi srpska vlada bila prinuđena da zbog svojih „nacionalnih interesa“ potpiše bez ustavne procedure sveobuhvatnu deklaraciju o normalizaciji odnosa sa današnjim kosovskim uzurpatorima srpske teritorije i tako postane saučesnik u stvaranju još jedne de fakto-nove Albanske države. Time bi po scenariju pojedinih NATO sila u ime čitavog srpskog naroda dala pravo na odvajanje svog vekovnog ognjišta.

Zato je ovaj Apel, koji je pre svega glas razuma, možda i preblaga reč za Ustavom zagarantovano pravo da se čitav narod Srbije izjasni na referendumu, kao što je bio SLUČAJ u Špansko–Katalonskom skorašnjem primeru. Možda bi ga pe trebalo nazvati-energični zahtev. Ovo tim pre, što je KOSOVO i METOHIJA DE JURE deo SRBIJE o čemu Srbija ima validnu potvrdu kroz rezoluciju Saveta
bezbednosti 12-44.

Treba na kraju bez svake sumnje, konačno da se demistifikuje i spreči ova monstruozna tendencija nasilja nad međunarodnim pravom, radi geopolitičkih ciljeva zemalja koje ne treba ponovo navoditi. Primera radi, ceo svet se uzbunio zbog izjave g. Trampa da Jerusalim proglasi isključivo Izraelskom prestonicom,isti taj svet sprečava Kataloniju da se odvoji od matične Španske države, ali Kosovo je za njih „jedinstven slučaj – slučaj
sui generis“ da se poslužimo međunarodnopravnim terminom.

Ako jedan takav duhovnik i jedan od najuglednijih arhiepiskopa crkve, Visokopreosvećeni Mitropolit Amfilohije stavlja potpis na ovaj dokument on
zna da čini Božju pravdu i akt primeren učenju Pravoslavlja, a u ime ne samo celokupnog srpskog stanovništva i srpskog naroda već i dela proteranog srpskog življa koji je ostao na svojim ognjištima ili je prinudno oteran sa svojih ognjišta. Ja ne verujem da će bilo koja vlast, pa i ova današnja zbog utemeljenog izjašnjavanja dela Srpske pravoslavne crkve, a verujem i Pravoslavne crkve u celini preduzeti bilo kakve političke ili polemičke mere sa čim je i sama saglasna ,sudeći po brojnim izjavama zvaničnika srpske vlade.

Odgovor naše zvanične vlasti, koliko znam, još nije definisan,ali sigurno da niko pametan u ovoj zemlji ne bi hteo da odbije da sasluša šta Srpska crkva ili pojedini njeni ugledni prestavnici misle o svemu ovome. Zato u ime glasa razuma predlažem da se bez ikakve diskriminacije čuju pre svega mišljenja najvažnijih institucija ove zemlje, a ponajpre, Srpska pravoslavna crkva i Akademija SANU a onda pruži i široka demokratska sloboda svima onima koji bi o ovom krucijalnom pitanju imali šta da kažu.

Na kraju predlažem da se reč Apel – zameni sa dve reči – Zahtev naroda. To je ne samo jedino demokratsko pravo već i nacionalna obaveza koju pre svega obezbeđuje Ustav države Srbije.