Мртав краљ Александар спојио Дражу и попа Ђујића
1 min read
Дража и Момчило Ђујић
Нови прилози о усташком злочину у Марсељу 1934. године, атентат који је промијенио ток историје на Балкану.
Међународна ситуација и политички односи почетком тридесетих година 20. вијека у Европи су били компликовани и из дана у дан су бивали све сложенији.
Побједом фашизма у Италији, а нарочито доминацијом нациста у Њемачкој, потпуно се промијенила политичка слика настала после побједе савезника у Великом рату.
Ревизија версајских граница постаје све чешће тема формалних и тајних разговора великих сила. На удару су, прије свих, Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка, чланице војног савеза Мала Антанта формираног још 1920. године, из предострожности, уколико Аустрија и Мађарска покушају да поврате тероторије некадашњег Аустроугарског царства.
Поготово после прерастања овог савеза, фебруара 1933. године, у „једну вишу међународну заједницу, којој могу приступити и друге државе, под условом који се има уговорити у сваком посебном случају“.
Годину дана касније, у Атини 9. фебруара 1934. године, свечано је потписан уговор о Балаканском савезу.
Још средином двадесетих година краљ Александар је наступио са геслом: „Балакан – балканским народима“. Био је убијеђен да Балкан није „буре барута“ које угрожава светски мир због немогућности да се уреде међусобни односи, већ да су инспиратори свих проблема велике силе које својим мијешањем изазивају ратове са катастрофалним последицама. Присуство великих сила на балканском простору било је реалност због њихових стратешких интереса.
Сва ова дешавања са Малом Антантом, са Балканским савезом, са Југославијом, око Југославије и у Југославији, нису праћена са задовољством ни у Паризу ни у Лондону, понајмање у Риму. Попреко се на то гледало и у Москви. Наслућивали су да се дешава процес после кога неће бити лако натурити вољу несложном Балкану и нестабилној Југославији.
Због тога је најава југословенског суверена да ће посјетити Софију крајем септембра, а Париз почетком октобра 1934. године, дошла у жижу интересовања цијеле Европе. Сви су били у ишчекивању да ли ће ова мисија донијети нешто ново на Старом континенту.
Поред дипломатских и обавјештајних кругова Великих сила, ове Александрове активности пратиле су и екстремне емигрантске политичке организације.
Чим су, почетком августа 1934, југословенска и европска штампа почеле да објављују детаље о овим посјетама, у римском хотелу „Континтентал“ састали су се усташки поглавник Анте Павелић и шеф распуштене ВМРО, Ванче Михајлов. После неуспјешног атентата у Загребу, средином децембра 1933, видјели су нову шансу да ликвидирају краља Александра.
Започеле су припреме за атентат. Ванчо Михајлов је био изричит да се у Софији ништа не предузима због тешког положаја његових следбеника у Бугарској и могућности да нехотице буде убијен и краљ Борис.
Договор је пао да се атентат изврши у Француској. На овом завjереничком састанку, којем је присуствовао и Ерколе Конти, генерални секретар италијанске политичке полиције, по свему судећи, главну реч је водио Ванчо Михајлов.
Сталожен, хладнокрван, омален, прерано оћелавио, коштуњав, са предугачким рукама, одмах је предложио:
Даћу вам Владу Шофера! Без њега нема ништа… Само Влада може кога хоћете да смакне, чак и рођеног оца!
Влада Шофер је био Величко Димитров Керин, бугарски држављанин, познат као терориста који је извршавао смртне казне – на листи злодjела имао је и убиства двојице бугарских народних посланика.
Користио је много лажних имена: Влада Шофер, Рудолф Сук, Владимир Димитров, Георги Стојанов, Владо Георгијев Черноземски, Величко Стојанов.
Павелић и Конти су једногласно прихватили да он буде један од атентатора. Почетком септембра у Болоњи се састаје главни усташки штаб. Павелић одлучује да организатор убиства југословенског краља буде Еуген Дидо Кватерник, син Славка Кватерника, бившег аустроугарског потпуковника, који ће 10. априла 1941. прогласити Независну Државу Хрватску.
Тако ће будући шеф тајне политичке полиције НДХ, злогласне Усташке надзорне службе, заправо бити личност која је креирала атентат у Марсељу, а не Анте Павелић.
Кватерник формира двије групе терориста – у Марсељу су били Мијо Краљ и већ споменути Величко Димитров Керин, а у Паризу Звонимир Поспишил и Иван Рајић. Подухват „Листопад“ је могао да почне.
У изјави Мије Краља пред француском полицијом, после смртоносних хитаца на Александра Карађорђевића и Луја Бартуа, француског министра спољних послова, остало је записано:
На дан 8. октобра у седам часова ујутро дошао је у моју хотелску собу г. Сабо (Кватерник). Ја сам становао са Суком (Черноземским). Господин Сабо нам је обојици наредио да устанемо и онда нам некако озбиљно, уносећи се у лице, рекао: „Краљ Александар стиже сјутра у Марсељ. Ви знадете своју дужност. Имате га убити по цијену властитог живота!“
Ћутали смо неколико секунди, па је поново г. Сабо, реч по реч, казао:
– Питам вас, у име поглавника, јесте ли спремни за ову задаћу?
Одговорили смо углас:
– Јесмо!
– Онда хајдемо да одредимо мјесто у Марсељу!
У локалном листу био је објављен план кретања сјутрашње поворке од „Белгијског кеја“ све до префектуре.
Кватерник, Мијо Краљ и Черноземски стигли су таксијем и дошетали у близину „Старе луке“. Према том плану, прошетали су се главном улицом, Авенијом Канабијер.
– Овдје! – застао је Кватерник гледајући упитно у Владу шофера.
– Овде ће га шаљемо у пакао! – промрсио је Владо Черноземски.
– Не у пакао! – окренуо се Кватерник и показао на попречну улицу, неколико корачаја даље. – Послаћемо га у рај! Видиш, ово је Рајска улица
– Главно је да оде на онај свијет! – додао је Бугарин.
Двадесет сати после смртоносних хитаца бугарског терористе, 10. октобра, у згради марсељске префектуре, беживотно тјело југословенског владара положено је у ковчег.
Присутни су били краљица Марија и официри краљеве гарде. Ковчег је, потом, пренесен у стару марсељску луку. Пратио га је мањи одред војника пјешадије и одред коњице. Иза погребних кола ишао је аутомобил са краљицом Маријом и предсједником Француске Лебреном.
Када је на Белгијском кеју пристао разарач „Дубровник“, југословенски официри су, уз химну, унијели ковчег на палубу брода.
Разарач је потом испловио из луке праћен бродовима француске Средоземне флоте: иза је била крстарица „Колбер“, лево крстарица „Данкан“, а сасвим позади торпиљер „Жефро“. У овом поретку, француски бродови су пратили „Дубровник“ све до његовог пристајања у луку Сплит.
Пловећи поред Дубровника, иако је била ноћ, разарач су сачекале стотине барки.
У раним јутарњим часовима, разарач „Дубровник“ пристао је у сплитску луку. На дијелу риве, која је носила назив Обала мајора Стојана, по првом српском официру који је ушао у Сплит и предухитрио Италијане 1918. године, подигнута је велика платформа на којој су били изложени посмртни остаци краља Александра.
Огромна маса народа одала је последњу почаст свом суверену. Опело је држао владика далматински Иринеј Ђорђевић са 80 свештеника.
Када је воз из Сплита кренуо за Београд, владика Иринеј је одредио свештеника Момчила Ђујића и једног монаха из Манастира Светог Архангела, односно из манастира Крка. Свједочење Момчила Ђујића, четничког команданта Динарске дивизије у Другом свјетском рата, на ове дане, забиљежио је у љето 1990. године историчар Вељко Ђурић Мишина:
„У Плану реда вожње било је предвиђено да се стаје на свим већим станицама и задржава десет или двадесет минута, зависно од тога колико народа има. Пред улазак у Далматинско Косово, позвао ме је командујући спроводник воза, официр средњег раста, са необичним округлим цвикерима, иначе потпуковник по чину.
Био је то мој први сусрет са мојим будућим командантом и командантом Југословенске војске у отаџбини Драгољубом Дражом Михаиловићем. Њега је занимало колико овдје има Срба. Рекао сам му да моја парохија има 18 села и само три хрватске породице.
У Даламатинском Косову дочекала нас је маса народа. Било је сигурно више од десет хиљада људи. Командант воза одлучио је да се овде стоји пола сата.
„Кренули смо даље према Книну. Тамо је било више од 50 000 људи… Следећа станица била су Плитвичка језера. Није било мање од тридесет хиљада… и Срба и Хрвата.
Ту је један високи Личанин, са дугачким брцима, огромна људескара, одржао говор. Опраштао се од краља Александра… На крају те његове бесједе, опсовао је мајку Хрватима и рекао:
– Шта ћете ви овде?! Ви сте га убили!
И дошло је до страшне туче између Срба и Хрвата. Командант воза се мало колебао, онда је војницима наредио да уђу у воз и кренули смо ка Загребу.
„Ја сам у међувремену добио високу температуру и из Загреба су ме вратили кући.“
Од Сплита, преко Загреба, краљеви посмрти остаци су специјалном композицијом стигли у Београд 17. октобра.
На Железничкој станици су сви званичници дочекали „краљев воз“: кнез Павле, предсједник владе Узуновић, патријарх српски Варнава, градоначелник Београда Нешић, намјесници, сенатор др Раденко Станковић и бан Савске бановине Иво Перовић.
Иза њих је био двоструки шпалир постројене гарде, сокола и патриотских удружења. Тротоаре око Железничке станице, трг и околне улице испунило је више од 100 000 Београђана.
Извор: Новости/Иван Миладиновић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ЈОШ ЈЕДНОМ О УБИСТВУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА И ЈОШ ПОНЕШТО…
Одлуку о убиству краља Александра Карађорђевића донели су фабијанци у Лондону. бундисти-бољшевици у Њујорку и Москви, интермаријумци и наци-фашисти у Риму и Берлину, масони идолатристи, окултисти, ритуалисти, езотеристи и троцкисти у Њујорку, Паризу, Лондону и Београду према масонском плану из деветнаестог столећа, да све европске државе морају бити републике (Види: H. Labousher, The Kaiser Dream, “Truth Journal”, London, England, 1890; Petit Henry Robert, Alexandre de Yugoslavie victim d’une conjuration Maconnique, Paris, France, 1936, – Александар од Југославије – жртва масонске завере…).
Поред тога, сва политика реакционарних, субверзивних западно-европских и
америчких империјалиста-тријалиста и њихове пете колоне, труле буржоаске, фабијанске, масонске и бундистичко-бољшевичке и интермаријумске Коминтерне, била је усмерна против краља Александра Карађорђевића и србског народа (Види: Einstein accuses Yugoslavian rulers in savant’s murder – Charges the slaying of Sufflay, notet Croatian leader, was inspired by Government, The New York Times, May 6, 1931, New York, U.S.A.).
Имајући на уму да су извесни „србски“ масони идолатристи, окултисти, ритуалисти, езотеристи и англофили, фракофили, бундисти, фабијанци, бољшевици, троцкисти који су претстављали инфантилни београдски интернационални естаблиштмент у Југославији и емиграцији, писали и говорили, да је краљ Александар био диктатор и да није убијен у Марсељу, био би убијен у Београду!
Од особите важности је да се потсетимо на Р. Ситон-Вотсона, који је у енглеском Форињ офису, између осталих реакционара и србофоба, који су радили као субверзивни експерти за национално и федералистичко уређење у Краљевини Југославији био познат као творац Меморандума од 1936, и тзв. Споразума Цветковић-Мачек, који је склопљени по наредби из Лондона 1939. године о унутрашњем уређењу Краљевине Југославије.
Поред тога, познато је да су извесни реакционарни и субверзивни енглески експерти Форињ офиса за „национално-социјалистичко и федералистичко“ уређење у Југославији на челу са Ситон-Вотсоном, учествовали са извесним европским и америчким структурама у антисрбској режији Брозовог АВНОЈ-а, као и његовог трулог интермариумског, масонског, троцкистичко-буржоаског, гастарбајтерског и робовласничког режима.
Такође, имајући на уму да је англо-америчка, фабијанска, интемаријумска, бундистичко-бољшевичка и масонска Авнојевска Југославија била кратког века и да је била опција транзита и узрок грађанског рата и србске трагедије деведесетих
година двадесетог столећа, јер је у Јајцу 1943. године разбијена на бази тзв. „национално-социјалистичке федерације“, када је цео цех платио ни крив ни дужан обезглављени, обесправљени и понижени наш несрећни србски народ.
Фабијанцима у Лондону, Интермаријумцима у Риму, Великом Оријетнту у Паризу, Коминтерни у Москви, бундистима-троцкистима у Њујорку и њиховим подјармљеним структурама у Београду, није одговарало унутрашње уређење Краљевине Југославије из 1929. године, која је била подељена на 9 југословенских бановина, зато су се залагали за антисрбски пројекат и разбијање србске етничке целине, за повратак на тзв. „историске покрајине“, које су настале као резултат турског пораза под Бечом 1683-1699. године.
Такође, имајући у виду Ситон-Вотсонов памфлет, који је објављен под насловом
“The background of the Yugoslav dictatorship” – “Позадина југословенске диктатуре”, у којем дословно стоји:
„Југословенска диктатура је заведена од Краља Александра 6. јануара 1929. г. услед гласних уверавања, да је то само привремена мера и да ће се првом приликом вратити уставна и парламентарна влада. Декрет од 3. октобра 1929. г., који је узео официјелно име Југославију поделивши је у 9 нових уметнички названих провинција и манифест од 3. јула 1929, којим се изјавило да никад не може бити повратка старим историјским провинцијама или старом партијском систему, сачињавали су практичан доказ да се диктатура престала сматрати као привремена мера и да се ‘ушанчила’. Али после 18 месеци од те изјаве унутања ситуација Југославије као и многих других земаља дубоко је била измењена услед светске економске кризе и постепено постало је јасно, да
је неизбежна извесна промна режима…“ (Види: Robert William Seton-Watson, The background of the Уugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).
Они који побијају заслуге краља Александра Карађорђевића , полазе од чињенице да је могао да створи тзв. „Велику Србију“, без обзирана на политичке пројекте и одлуке свемоћних западно-европских и америчких империјалиста и њиховог подјармљеног, инфантилног, рајетинског, србофобичног и интернационалистичког београдског естаблишмента.
Овде ваља подсетити на једно мишљење Србина Крајишника Владана Деснице о краљу Александру Карађорђевићу и Марсељском атентату, које је публиковано у Магазину сјеверне Далмације 1935. године, где између осталог, стоји:
„Послије слома Царства, у вјечном лутању и безнадном изгнанству, сачувао
је тај човјек кроз вјекове живу и снажну традицију своје народне државе, култ својих народних владара и хероја и своје минуле државне величине. Његова осамљеност нашла је животне хране у успоменама на свијетле прошлости а његова патријархалност бдила је пет вјекова над тим успоменама, као над закопаним благом.
Кад је сванула зора ослобођења, он је заборавио пет тамних вјекова, па је надовезао нову свијетлу реалност на непотамњео сјај старе славе, и из традиција које је у себи носио прешао је, без историског прекида, на нову државну свијест.
У свом народном Краљу он је зато гледао непосредног законог насљедника Стевана Немање, Краља Милутина, и Душана Силног, обогаћена новијом славом Тополског устанка и овјенчана још свјежим ловорима Куманова и Солуна. Он је осјетио васкрсење својих обамрлих снага и остварење својих најсмелијих снова, па је сав овај историјски преокрет и сав свој душевни препород оличио у изабраном претставнику наше колективне народне душе, у праунуку Вожда и Пјесника, у Александру, првом краљу Југославије.
Али трагически конац који сустопице прати хероје, није се зауставио над првим ослободиоцем нашега народа. Он је, крваво наслијеђе, прешао на највећег од његова рода.
И наш народ у сјеверној Далмацији осјетио је тај нови ударац судбине као што га нико осјетио није. Њему се је опет, пред овим ударцем, створила пред очима утвара оних заборављених пет црних вјекова.
Нека га од те утваре чува успомена на Краља Витеза и свијетла гробница на Опленцу!
Прва мисао и прва ријеч у овој књизи нека је зато посвећена сјени Великог Краља, као скромн но постојан жижак у храму највиших народних светиња (Види: Владан
Десница, Магазин сјеверне Дамације, Књига друга, Година друга, Сплит, 1935, стр. 3).
Љубиша Петровић (псеудоним књижевника Бранка Машића, Србина Крајишника, – п.а.) је у једној студији, коју је објавио под насловом „Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије“ писао поводом Марсељског атентата, још и ово:
„Убиством Краља Александра, усташе и хрватска емиграција осветлала је себи образ за сва времена. То је значило ни више ни мање него једним потезом ножа пресећи главни живац и упориште оног лудачки завитланог Српства које је, заиста, од Карађорђа па на овамо нагло бујало и расло, и озбиљно претило да посрби све оно преостало што није било српско на Словенском Југу (Види: Љубиша Петровић, Тајни план великохрватске идеје и њене експанзије, Pittsburgh, Pa., U.S.A, 1943, стр. 9).
Такође, поводом Марсељског атентата на краља Александра Карађорђевића, oбјављено је у „Њујорк тајмсу“ писмо Николе Тесле, Србина Крајишника oд 19. oктобра 1934, под насловом “Tribute to king Alexander” – „У част краља Александра“, у којем између осталог, стоји:
„Смрт краља уздрмала је земљу до темеља, али се непријатељи Југославије узалуд надају њеном разбијању. Племенита крв великог човека само ће допринети јачању заједништва свих делова земље. Александар ће заувек живети у сећању свог народа као херојска фигура импозантне величине. Попут Вашингтона и Линколна Југославије: као Вашингтон способан и неустрашив генерал који је ослободио своју земљу од угњетавања; као Линколн мудар вођа и родољуб који је завршио у мучеништву“ (Види: Nikola Tesla, Tribute to king Alexander, The New York Times, October 21, 1934, New York, U.S.A.; Никола Тесла, У част краља Александра – Tribute to king Aexander, The American Srbobran, Official Organ of the Serb National Federation, October 23, 1934, Pittsburgh, Pa., U. S. A.).
Значајане су расправе Др Милана Тодоровића, између осталих, о пројекту привредног и политичког живота Краљевине Србије на почетку ХХ столећа. Посебно је интересантна његова расправа коју је објавио у „Економисту“ 1912. године под насловом „Јадранско пристаниште“, где дословно стоји:
“… Аустро-Угарска поставља себи као најсветији задатак, да од Србије направи
једну колонију, која ће увек бити у њеној зависности. Јер на то се, у истини и
у последњој линији, своде сви ови разлози с аустро-угарске стране против
јадранскога српског пристаништа и за аустро-угарске економске специјалне
интересе. И питање се ово онда шири и добија свој прави израз у питању: хоће ли
и може ли Европа допустити да Балкан, а у првом реду Србија, постане колонија
Аустро-Угарске; хоће ли ли и може ли Европа допустти, да Србија и Балкан после
толиких напора и толиких жртава у новцу и крви не буду истински самосталне
државе, и политички и економски.
А-Угарска у том циљу за економским завојевањем чини један захтев који обухвата три ствари: 1) спречава Србију да изађе на море, те јој тиме одузима могућност трговачког промета са другим државама; 2) задржава ‘Аутономију Албаније’ која ће стварати сталне нереде на Балкану, и тиме отежавати привредни напредак слободних балканских држава; 3) шаље Србију да тражи пристаниште на Јегејском Мору, очекујући да такав корак створи раздор међу савезницима…” (Види: Др Милан Тодоровић, Наша економна политика, Први део, Економски проблеми предратне Србије, Београд 1925, стр. 134).
Осврнули бисмо се и на Меморадндум Љубе Стојановића и Александра Белића “Саверемено српско национално питање”, где дословно стоји:
“… Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа. У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом.
Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.
Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.
С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море.
Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то
се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко,
морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.
У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не
оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и
ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење
Аустро-Угарске.
Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско национално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).
У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Imperialism
and world politics“ – „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:
“…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује проаустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XI, Блиско – источно питање старо и ново”).