Мрзим рат – На трактору сам бјежао из Книна: Животна прича Звездиног повратника Милоша Дегенека

Милош Дегенек, аустралијски фудбалски репрезентативац српских коријена обрадовао је навијаче Црвене звезде и после шестомјесечне епизоде у Саудијској Арабији вратио се у клуб са којим се прошле године пласирао у Лигу шампиона и гдје је био један од најзаслужнијих играча за овај велики успјех.

Његова животна прича која га је из ратног окружења довела до дреса аустралијске репрезентације, крије много више од голова и побједа.

Дечко из српске породице, рођен током рата у Хрватској 1994. године, морао је на трактору да бјежи у колони избјеглице после акције “Олуја” – крије разлоге за тако наглашену захвалност.

Млади фудбалер је својевремено у блогу на сајту „Players Voice“ открио како је бjежао из Книна, како је нови почетак тражио у Аранђеловцу, како је преживео бомрадовање 1999. године, и на крају како је доспео до Аустралије.

“Прича о томе како сам заволио Аустралију разликује се од већине дургих. Нисам рођен овдје. Нисам говорио енглески када сам стигао. Да будем искрен, испрва сам мислио да је цијела земља прилично чудна. Али ова земља ми значи више него што би ријечима могао да опишем. Гдје год да одем, срце ми је у Аустралији. И прилично сам сигуран да говорим и у име родитеља Душана и Наде, као и брата Ђорђа. Аустралија је прихватила моју породицу и дала нам наду после безнађа које носи рат. Пружила нам је шансу да радимо напорно, али пружила нам је и дом, прилику да изградимо нов живот. Показала ми је да снове вриједи сањати…

Рођен сам 1994. Године током рата. Био је то тежак период за моју породицу. Имао сам 18 мјесеци када смо морали да напустимо Книн. Био сам на тракотру са мајком и оцем током девет дана док смо бежали у Србију. Имали смо само млијеко и хлеб.

Све смо оставили. Кућу, земљу, рођаке, пријатеље. Тешка је то тема за моју породицу. Не причамо много о томе. Мој отац од тада није био у Хрватској. Ево већ 24 године.

НАТО је бомбардовао тадашњу Југославију из разлога које никада нећу моћи да разумијем

Почели смо изнова у Аранђеловцу, граду 70 километара јужно од Београда. Миран, прелијеп градић близу Букуље и Венчаца. Оно што је било још лепше је то што си могао да говориш са сима, све људе си познавао.

Али 1999. године, НАТО је бомбардовао тадашњу Југославију из разлога које никада нећу моћи да разумијем.

Било ми је шест година. Играо бих се са пријатељима у дворишту или на игралишту. Онда бих чуо сирене. То би значило да се спрема напад. Морао бих да одем у склониште каквих је због историјских конфликата било у већини старих зграда у Србији.

Некад бисмо доље били и по 48 сати. Није било дневног свијетла. Живели смо као пси, на конзервираној храни. Али најгора ствар је била несигурност.

Ако би и успио да заспиш, ниси знао да ли ћеш следећег јутра да се пробудиш.

Ни да ли ћеш опет видети своје родитеље. Осећало се како се тло тресе сваки пут када падне бомба, и могла је да се чује бука. Било је безбједније у склоништу, али само ако се зграда не сруши.

Ружно је рећи, али виђао сам лешеве, осјећао сам те бомбе како ударају, искусио сам њихову силину.

Ниједно дете не би требало то да преживљава, а опет то се и даље дешава широм свијета.

Мрзим рат. Много. Било је то одвратно искуство. Многи су беспотребно умрли. Дјеца, невини људи. Не знам зашто. Нисам политичар. Знам само да сам мрзио све то. И сада када неко прича о рату, ја ћутим.

Знам шта је рат. Преживио сам то. Али преживјеле су и успомене”.

Његов отац Душан био је атлетичар, трчао је на 800 метара. Познавао је једног човјека који је касније радио за Црвени крст. И тако су отишли за Аустралију.

“Није било разлога да остајемо ту гдје смо. Отац је радио за минималац. Мајка је радила за минималац. Фудбал је био једино што ме је чинило срећним и склањало са улице. Једва смо имали храну на столу. Не сјећам се када су отац и мајка разговарали са Ђорђем и са мном о Сиднеју. Знали смо да идемо негдје, али нисмо имали појма гдје и колико ћемо остати. Све нам је изгледало као аванатура. Тек кад смо слетјели схватили смо да смо у новој земљи.

Кренули смо из Кемпсија, предграђа на западу Сиднеја. Све је било другачије. Никога нисмо познавали. Ни језик нисмо говорили. Сасвим другачији свијет. Прва година је била много тешка. После је било лакше, јер сам стекао пријатеље поријеклом из Србије и Хрватске. Па још лакше кад сам кренуо у школу, а родитељи пронашли посао”.

Купили су кућу у Ливерпулу, насељу у Сиднеју

“Мислили смо да то никад нећемо моћи. Али Аустралија нам је дала прилику да радимо и нешто зарадимо. Била је то стара, баш стара кућа, али је имала огромно двориште. Најбоља ствар која ми се десила. Устајао сам у шест ујутру да бих тренирао пре школе. А кад нисам, играли смо три на три, четири на четири.

Претворили смо двориште у минијатурни фудбалски комплекс. Други детаљ који памтим је кад сам први пут понео капитенску траку репрезентације за млађе од 15 година. Пријатељска утакмица против Јапана у Канбери. Није била значајна. Али мени је значила све. Отац је плакао”.

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: