Muharem Bazdulj: Ćirilica i srpski jezik su blago svih nas!
1 min read
„Mislim da će to opet nekome zvučati jeretički, ćirilicu treba zakonski zaštititi, ali ćirilica nije isključuvo stvar srpske kulture i srpske tradicije. Ćirilica je kulturno blago svih južnoslovenskih naroda izuzev Slovenaca. Ćirilicu bi trebalo da baštine i Hrvati i Bošnjaci preko raznih spomenika svoje tradicije. Jasno je da postoji tendencija potiskivanja ćirilice i u samoj Srbiji. Dovoljno je proći ulicom, pogledati natpise. Ćirilici je zaštita neophodna.“
Ovako u intevjuu za „Večernje Novosti“ govori književnik Muharem Bazdulj (40). Ovaj analitičar, sa travničkom krštenicom, diplomom Filozofskog fakulteta iz Sarajeva i beogradskom adresom, koji vrlo često uskomeša strasti na svim stranama postjugoslovenskog regiona.
Na glasu ste kao „najhrabriji južnoslovenski intelektualac“, da li vas pogađaju osude onih koji ne mogu da vam oproste preseljenje u Beograd, ili simpatije prema Kusturici?
-Ako u tima neke moje hrabrosti, to je da se stvari nazovu pravim imenom i da se više vjeruje vlastitim očima nego bilo čemu drugom. Kao intelektualac i pisac mislim da je jedini smisao svega da govoriš upravo ono što misliš, ne misleći, naravno, da si uvijek u pravu. Alternativa bi bila da ćutim ili da lažem, a to bi značilo da sam izabrao pogrešnu profesiju.
Mnogi ne gledaju blagonaklono ni na to što kao čovjek bošnjačkog identiteta pišete na srpskom jeziku.
-Od naziva jezika čije je najtačnije lingvističko ime bilo „srpskohrvatski“, u jednom momentu su sve političke elite južnoslovenskih naroda odustale i počele da koriste druga imena, prvenstveno vezana za naciju. Za mene je to vrlo jednostavna stvar – ako odustanemo od imena „srpskohrvatski“, onda ime „srpski“ ima najjaču tradiciju, ima najveći broj govornika na ovom prostoru i to ime je svakako legitimnije od drugih naziva.
Sve više analitičara smatra da će tzv. balkansko pitanje kompromisom riješiti Putin i Tramp.
-To je posledica grešaka koje je činila EU, kockajući se u Ukrajini i Gruziji, gdje su joj šanse bile manje. Tu je EU izgubila momentum da, recimo 2010, situaciju na Balkanu relativno lako riješi. Sada EU ima prečih poslova, mora da se bavi svojim problemima, tako da joj nova proširenja nijesu na listi prioriteta.
Šta bi nama bilo najbolje da činimo dok se EU bavi sopstvenim problemima?
-Ova priča o carinskoj uniji, koja se u poslednje vrijeme zavrtjela na ovom našem prostoru, čini mi se dobrom. Iz perspektive komentatora bez stvarne političke moći, ja ne bih odbacivao kao ideju ne samo carinsku, nego i monetarnu uniju. Stvaranje jedne vrste potpuno zajedničkog ekonomskog prostora na kojem bi dominantna zemlja bila Srbija – bilo bi dobro ekonomsko rešenje.
Vaše priče su prevedene na mnoge jezike… Tvrdite, ipak, da je uticaj književnosti sve manji.
-U totalitarnom vremenu, književnost je predstavljala jedini način da se neki politički koncepti preispitaju. Ta pozicija koju su nekad imali Solženjicin ili Havel, polako nestaje. Promijenio se način života. Kod mlađih generacija, vrijeme koje mogu da skoncentrišu na određeni sadržaj sve je kraće, pa će i pisci morati da se prilagode novom vremenu. Ali, s druge starne, dok god postoji čovječanstvo, postojaće i potreba za pisanjem i čitanjem priča.
I „Svjetlost“ Sarajevo je bilo jedno od uporišta ćirilice u SFRJ i svi stari bosanski Muslimani, oni bez kompleksa, barem, govorili su za sebe da pričaju srpski.
Sećam se jednog takvog u jednoj skorašnjoj emisiji, koja je govorila o međuetničkom pomirenju i dotakla se teme „prevođenja“ srpskih i bosanskih filmova u Hrvatskoj. Taj čovek, Sarajlija i Musliman, rekao je (parafraza) : „Hrvati nama šalju poruku – Srbi i Bosanci su pametni pa znaju hrvatski, Hrvati su glupi, pa ne znaju srpski.“
Muslimani vaspitani upravo na Hasanu Repcu, Meši i Skenderu, koji nisu prihvatili identitet uterivan „Handžar-divizijama“, a Tursku su ispratili odavno, imali su samo srpsko-muslimanski identitet.
Posle toga su se, nažalost, umešali naši komunisti sa svojim tumačenjem Srpstva, a onda i Turska, Saudijska Arabija i sl. , te je malo-po-malo takva svest potisnuta.
Što se tiče njihovog odnosa prema Jugoslovenstvu, kao dobra smernica može da posluži deo govora Hasana Repca u svoju odbranu pred „anti-masonskom“ komisijom Tanasija Dinića, ministra policije kod generala Nedića:
„Kako sam rođen u Bosni, gde se čak i javni život gleda i sprovodi kroz verske naočare i kako je to smetalo bratskoj slozi Srba muslimanske i pravoslavne vere, to sam još iz mladosti postavio sebi kao životni problem da pravim mostove između verom rastavljene braće, da uklanjam između njih nesporazume i da stvaram što jaču bratsku ljubav. Radi toga bio sam ogorčeni protivnik političkih stranaka na verskoj podlozi, kao što je bila Jugoslovenska muslimanska organizacija, u kojoj su bili u ogromnoj većini naši muslimani. Smatrao sam da je vera privatna stvar pojedinaca i pojedine nacionalne skupštine, a da je nacija, u kojoj može biti raznih verskih pripadnika, kao što je naš slučaj, da je dakle nacija iznad vere, jer je ona svojina opšta.ˮ
kad tako pricate sto pobiste tolike muslimane!
Ljudi poput Muharema Bazdulja nikada nisu dominanti u muslimanskoj eliti, ali uvek postoje i uvek su najbolji od svih: Osman Đikić, Meša Selimović, Skender Kulenović, Ćamil Sijarić, Muharem Pervić…Namerno pominjem samo književnike. Nije važno da li je Muharem sada „samo“ Jugosloven. Jedan korak, na putu samospoznaje, vodi dru
Zašto kažeš zajednički ekonomski prostor a misliš Jugoslavija? Jugoslavija je dokazani ekonomski promašaj.
Poseban čovjek!
Najobičniji jugosloven.
To su samo druže jedne obične budale.
Crnogorci više pojma nemaju ni koje im je pismo, ni koja im je vjera, ni koji im je jezik. Milo ih je dobro razgolitio, više nego što je ijedna institucija Srba mogla ovoj novopečenoj naciji dokazati šta joj je nasleđe i čemu pripada. Uzimao im je jedno po jedno obilježje, nudio surogate, i na kraju ih ostavio bez ičega. Oni još nisu svjesni šta im se dešava. Nošnja im trobojna, zastava crvetne boje; pismo latinica, spomenici ćirilički, crkva povezana s milicijom, a ne s Bogom, sto narodnih jezika, a ne jedan književni. Srbi treba Milu da podignu spomenik. kao nenamjernom zaštitniku srpskog porijekla i nasleđa.
Reci cu ti samo – gledajte i placite.