Мултисекторским приступом допринијети борби против трговине људима

Панел дискусију у Подгорици организовало је Друштва професионалних новинара Црне Горе (ДПНЦГ) у Подгорици.

Генерална секретарка ДПНЦГ Мила Радуловић, казала је да је недостатак знања и атрактивности главни проблем смањеног извјештавања о питању трговине људима. Истакла је и да се медији том темом слабо баве, а да за проблем не постоји ваљано рјешење ни на државном нивоу.

Соња Биговић из Одјељења за борбу против трговине људима испред Министарства унутрашњих послова је окарактерисала трговину људима као најгрубљи облик кршења дјечијих и људских права и истовремено једно од кривичних дјела организованог криминала на који није имуна ниједна земља.

„Сви заједно можемо успјешно да осмислимо и спроведемо систем против трговине. Тиме смо се водили у изградњи механизама- мултисекторски приступ уз чврсту координацију спровођења активности државних институција, представника невладиних сектора и међународних организација“, поручила је Биговић.

Она каже да је МУП отворен за сарадњу са медијима, јер желе да се јавност информише, али да морају бити дозирани у дијељењу информација управо због жртви. Сматра да би требало активније да се укључе у проблем, како би заједно допрли до оних којима је помоћ потребна, али и да извјештавање мора бити пажљиво, а никако сензационалистичко.

За разлику од Црне Горе, гдје је у образовни систем уведено учење о овом проблему, Јелена Хрњак из НВО Атина каже да у Србији то још увијек није заживјело, као и да напретка има, али не у довољној мјери.

„Треба да говоримо о трговини људима у контексту искључиве кривице трафикера, то је нешто што се често прескаче и доприноси касније различитом кршењу права самих жртава. Људи који експлоатишу немају оправдање за своје понашање и то је одговорност медија и нас да експлицитно говоримо и да фокус са жртава пребацујемо на саме починиоце“, сматра Хрњак.

Држава није препознала потребе и значај Центра за ромске иницијативе, а ниједан пројекат за који су аплицирали није прошао конкурс ни у једном Министарству, казала је Фана Делија, извршна директорица Центра.

„У ходу нам се дешава да институције када добију жртву покушају да Центар оставе са стране, иако смо ми урадили читав посао. Рад центра од 2004. до данас финансирају међународне организације. Наша држава, без обзира на резутате, не пружа подршку“, изјавила је Делија.

Она је нагласила да не постоји Склониште за жртве малољетничког брака, да што се тиче њих посједују све капацитете, али не и услове.

Љиљана Раичевић, извршна директорица Сигурне женске куће говорила је о случајевима којих и даље има, начинима њиховог искориштавања, али и да од када су отворили Склониште се ништа није промијенило.

„То је процес који мора преко вас, медија, да иде. Лично могу да га покренем, иницирам, процесуирам код полиције, судства и тужилаштва, али њих није брига. То морате ви да урадите, ова прича не може без вас да успије и истраживачко новинарство је неопходно“, сматра Раичевић.

У Институту за социјалну и образовну политику, који такође немају подршку државе је из личних средстава за склониште за њихове жртве уложено 23.700 еура, а оно тренутно броји осам корисника од којих је седам малољетно, казао је Митар Радоњић, извршни директор.

„То је једино склониште које има лиценцу. Од када смо крајем децембра прошле године пошли на јавни конкурс, до одлуке у марту смо све сами финансирали из сопствених средстава, осим мјесечних фактура за храну корисника. Прве кориснике смо примили 10. јануара, укупно 40 жртава и наравно да је постојала бојазан да нећемо имати за финансирање“.

Радоњић сматра да се просјачење мора класификовати као врста трговине људима и то радне експлоатације, те да је у вези с тим скорашњи примјер пребацивања дјетета из Склоништа у Дом „Младост“ за незбринуту дјецу у Бијелу, јер је тужилац то дјело класификовао као занемаривање дјетета, а не као трговину људима проблем који је битан и о којем се треба говорити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: