Na današnji dan 1994. ministi NATO-a u Sevilji, donijeli su odluku da pojačaju agresiju na bosanske Srbe
1 min read
![Sk³ot Rozbrat, Poznañ - NAZI-NATO [swastika ???????? , spray walls squat]](http://www.in4s.net/wp-content/uploads/natonazi1.jpg)
Za rat u Bosni i Hercegovini prihvaćen je naziv – vojni sukob na području Bosne i Hercegovine koji je trajao od 1. marta 1992. do 14. decembra 1995.
Oružani sukobi u Bosni i Hercegovi su počeli nakon referenduma za nezavisnost koji je održan 29. februara i 1. marta 1992. godine. Rat je završen potpisivanjem Dejtonskog sporazuma. Procjenjuje se da je tokom rata stradalo oko 100 000 ljudi, dok je raseljeno oko 1 800 000 ljudi.
NATO bombardovanje Republike Srpske
Intervencije NATO-a kao operacije „Namerne sile“ (engl. Operation Deliberate Force) i operacije „Mrtvo oko“ (engl. Operation Deadeye), zapravo su činile vojnu intervenciju antisrpskih NATO snaga u Bosni sa SAD-om na čelu tokom rata od 30. avgusta do 20. septembra 1995.
Avijacija NATO-a bombardovala je položaje Vojske Republike Srpske u tzv. zonama bezbjednosti OUN (Sarajevo i Goražde) od 30. avgusta do 14. septembra 1995.
Vazdušni udari
Ukupan broj bačenih bombi na položaje Vojske Republike Srpske iznosi 1.026, od čega 708 vođenih bombi. Ukupna težina utrošenog eksploziva iznosi oko 10.000 tona. Prilikom vazdušnih napada na Republiku Srpsku, NATO je koristio municiju punjenu osiromašenim uranijumom. Municijom sa osiromašenim uranijumom NATO je gađao sve radio-televizijske predajnike (releje) na teritoriji Republike Srpske.
„Zvanični razlog“ za bombardovanje bio je još uvijek nepotvrđeno granatiranje sarajevske pijace Markale 28. avgusta 1995. kada je od eksplozije pet granata poginulo 37 civila.
Bila je to prva veća vojna akcija NATO-a. Operacija je dovela do prekida opsade Sarajeva. Operacija „Mrtvo oko“ imala je za cilj onesposobljavanje Vojske Republike Srpske.
Prevashodna namjena vojne intervencije NATO-a je bila uspostavljanje „vojnog balansa na terenu i tjeranje srpske strane da se odazove mirovnom procesu“.
Pored bombardovanja srpskih vojnih uporišta oko Sarajeva, NATO-ov plan je uključio i selektivno bombardovanje strateških srpskih vojnih položaja širom Bosne i Hercegovine u šta se uključuje i bombardovanje komunikacijskog centra srpske vojske nedaleko od Banja Luke, a koji je za posljedicu imao destabilizaciju srpskih vojnih položaja u zapadnoj Bosni i značajno napredovanje Operacije „Oluja“ od strane hrvatskih i bosanskih snaga.
NATO je za 15 dana bombardovanja izveo 3.200 naleta, i pritom na srpske položaje bacio 10.000 tona eksploziva. Kao posljedica vazdušnih udara NATO-a poginula su 152 civila, a 273 su teže ili lakše ranjena.
IN4S
Neka ovo opet pročita zločinački lobi iz Crne Gore koji trči da se ugura pod kišobran NATO – a!
Kada samo malo zavirimo u ove zlikovacke napade ,koji su bili i dnas jesu perfidniji od Adolfa Hitlera i njegovih metoda ,ne mozemo da se ne zapitamo ,ko su ti ljudi ili bolje reci neljudi-nistaci ,koji zagovaraju pristupanje ovoj zlikovackoj alijansi.
Danas sto rade vidi i zna citav svijet,zamislite da se posle Drugog rat citav svijet divio Hitleru narocito posle otkrivanja Koncetracionih logora,a to mi danas imamo ,i to se javno zagovara.
Mozda je zato Adolf umro u Argentini,mada nervno rastrojen ali ga pravda zemaljska nije stiga.
Zato ovi i rade to isto,u nadi da njih pravda nece stici,medjutim zasto se nasi njima nude iako je narod protiv,misle li oni da ce NATO vjecno vladati,kao sto su za Broza mislili,grdno se varaju,blizi mu je kraj nego nego Jugoslaviji devedesetih.
http://www.koreni.net
Posledice bombardovanja NATO alijanse
Srbi otporni na darove „MILOSRDNOG ANĐELA“
Svaka najava dolaska proleća sa mirisom raskvašene zemlje, cvrkutom senica i ponekim naletom toplog, vlažnog vetra, vrati mi sećanje na jedno drugo, ne tako davno, samrtno proleće 1999. godine. U mojoj radnoj beležnici iz tih dana ostalo je zabeleženo da sam drugog februara 1999. godine imala zakazan razgovor sa načelnikom patologije na VMA, tada pukovnikom, Zoranom Stankovićem, potonjim ministrom vojnim.
Prethodno smo se čuli telefonom i ja sam mu rekla da imam podatke u vezi sastava raketnih goriva i eksploziva koja koristi NATO alijansa, a koje je sigurno koristila u bombardovanju Republike Srpske 1995. godine, i da bih volela da se sa njim o tome konusltujem sa medicinskog gledišta. Primenjena jedinjenja u ubojnim sredstvima (razni vidovi raketa) su sama po sebi veoma otrovna, ali kad sadrže dodatna fluorna jedinjenja i kad dođe do njihovog razlaganja posle sagorevanja i detonacije, oslobađaju se još otrovniji fluorni radikali.
Sneg je tog februarskog dana zasipao beogradske ulice i ja sam se jedva probila da stignem na vreme na razgovor. Razgovarali smo kao ljudi iz struke, svako sa stanovišta svoje prakse razmatrao je otrovnost sagorelih jedinjenja. Doktoru sam predočila otrovnost fluornih radikala koji se oslobađaju tokom sagorevanja i detonacije i tom prilikom sam mu navela neka moja saznanja iz laboratorijske prakse. On se stručno zainteresovao i rekao je da postoji slučaj oboljenja u Republici Srpskoj koji je doveo u vezu sa delovanjem fluornih jedinjenja. Mada se u Beogradu već osećala potmula pretnja bombardovanjem, mi smo se dogovorili da bi mogli da skiciramo nacrt istraživačkog projekta iz te oblasti i zakazali ponovno viđenje za mart i to baš 24. ne sluteći da će od tog dana i nad Srbijom padati i goreti otrovi iz pogonskih materijala i eksploziva. Od tog 24. marta pa sve do prestanka agresije na Srbiju je palo oko 37 000 raznih ubojnih sredstava (bombi, raketa) sa oko 40 hiljada tona ubojnog eksploziva. Pri tom su se oslobodile ogromne količine otrovnih gasova prilikom sagorevanja pogonskih goriva (baruta) koji su dovodili rakete na odabrani cilj. Rat nije bio opasan samo zbog 50 hiljada ispaljenih metaka sa osiromašenim uranom; on je bio opasan po zdravlje ljudi i ostalih živih bića i zbog hemijskih agenasa koji su se oslobađali u atmosferu. Sagorevanje tona i tona kerozina u avionskim motorima, gorenje naftnih i benzinskih rezervoara, paljenje piralenskih transformatora i skladišta hemijskih sirovina, izazivalo je po efektima pravi hemisjki rat u Srbiji. Tako je po svom dejstvu ovo bombardovanje imalo sve karakteristike specijalnog hemijskog i radiološkog udesa na našim, do tada, nezagađenim prostorima.
Naši vojni stručnjaci kao da minimiziraju opasnost po zdravlje od ovih agenasa pa za svaku pojavu teške bolesti nalaze opravdanje da je to od stresa i od nezdravog načina života. A u Srbiji svako od nas ima nekoga koga je poznavao i koga više nema među živima, a čija bolest se može dovesti u vezu sa posledicama bombardovanja. I ja sam poznavala više njih koji su stradali od posledica NATO bombardovanja. Moj kolega, mašinski inženjer, potpukovnik Steva Vajić koji se sticajem nesrećnih okolnosti našao u Republici Srpskoj i to baš u Hadžićima za vreme bombardovanja NATO alijanse 1995. godine, nedugo pošto se vratio u Srbiju, već 1997. godine dobio je karcinom pluća i operisao se na VMA. Posle operacije smo se sreli u vojnoj ustanovi u kojoj smo radili i bio je vidno oporavljen. Međutim posle par meseci opet smo se sreli i tada mi je rekao da je ponovo morao na operaciju ali sada želuca. Pitala sam da li su metastaze, a on je rekao da je to sasvim druga vrsta tumora, što je bilo iznenađujuće i za lekare. Umro je krajem 1997. godine. Njegov lekarski dosije postoji u arhivi VMA. Ovaj razgovor mi je tek kasnije potvrdio sumnju da je moj kolega Vajić bio žrtva osiromašenog urana jer sam pročitala izjavu doktora Trifka Guzine iz Kasindolske bolnice u Srpskom Sarajevu, koji je kazao da se posle bombardovanja Republike Srpske pojavio neuobičajeno veliki broj pacijenata sa dve ili čak tri različite vrste karcinoma. Takođe je imao pacijenta sa oboljenjima prstiju, ljuštila se koža, otpadali nokti, a lekari su konstatovali gangrenu i izvršili amputaciju jednog obolelog prsta.
Nedavno sam saznala da je 36 radnika koji su mehanički, metlama, čistili mrežu od elektroprovodljivih vlakana sa naših dalekovoda, umrlo vrlo brzo posle prestanka bombardovanja. Ovaj podatak mi je dao gospodin Ivić, dipl. inž, koji je u vreme bombardovanja bio direktor srpskih elektrana. Treći slučaj za koji znam je moj komšija iz Surdulice, zastavnik u penziji, koji je odmah posle bombardovanja stambene kuće u Surdulici u kojoj je poginulo trinaestoro ljudi, sišao u krater i našao metalni deo od stabilizatora rakete. Umro je 2001. godine od karcinoma pluća, takođe je lečen na VMA. Moj suprug dr Mirko Lukić je sve vreme bombardovanja bio na terenu, izviđao bombardovana mesta u okolini Beograda i umro je od karcinoma pluća 2003. godine. Njegova dvojica kolega su takođe bila na istim zadacima ali na različitim lokacijama u široj okolini Beograda i oni su preminuli od zloćudih bolesti; jedan od leukemije a drugi od neurološke bolesti.
http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=4InBVxkqrZI
http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=Fk3Bu7-uo2A
https://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=A7UUJI8z88c