На данашњи дан, 29. јуна 1785. године Махмут паша Бушатлија је послије похаре Цетиња, похарао и Паштровиће

.Након што је напустио похарано и разорено Цетиње, Махмут-паша Бушатлија је кренуо на Паштровиће. У Ластви је позвао паштровске прваке да му изразе послушност. Одбивши да му буду покорни, Паштровићи су доживјели до тада најкрвавију одмазду од стране једног османског војсковође.

Махмуд-паша Бушатлија је био османски паша који није био много истицан од стране Османлија. Међутим, у походу на Црну Гору предводио је војску и у више наврата задао Црној Гори теже посљедице. У рату против Светог Петра Цетињског, Бушатлија је тврдио да је потомак Станка Црнојевића. Бушатлија је успио да 1785. године продре у Цетиње и спали Цетињски манастир. До судара црногорске и турске војске дошло је октобра 1796. године у селу Крусима изнад љешкопољске равнице. Црногоци су запосјели околне висове Бусовник, Кецан, Варин врх, Пјешивац и друге, а Турци су наступали уз камените падине према Крусима, увјерени да ће се њихови противници разбјежати кад виде каква сила иде на њих. Црногорци су им, међутим, приредили велико изненађење. Сачекали су да им Турци добро приђу, а онда, пошто су из својих кремењача испалили по тај један припремљени фишек, на мравињак турске војске која је уз алак и таламбасе гамизала према њиховим положајима отиснули огромне припремљене стијене које су им до тог часа служиле као грудобрани. Затим су уз громогласне покличе и са исуканим ножевима кренули у јуриш. То је изазвало велику пометњу међу Турцима који су се дали у бјежанију према равници.

Махмут-паша је једно вријеме бјежао на коњу а кад је опазио злу прилику да је неколико младића кренуло за њим и да им не може умаћи, почео је да вади из џепа по неколико дуката и баца их по путу иза себе надајући се, ваљда, да би се младићи око тога могли забавити док покупе златнике и да би он то могао искористити и умаћи им. Нова невоља га је стигла кад му је коњ рањен и кад је морао да настави пјешке јер је изгледа био гојазан човјек, а већ и у зрелијим годинама, и није могао да умакне. У једном тренутку је покушао да се послужи и лукавством: док су се његови гониоци заиста за тренутак зауставили због дуката, он је скренуо у страну и кријући се поред једног зида кренуо уз благу узбрдицу, сасвим супротно од своје војске која је бјежала доље према Берима и љешкопољске равнице. Један од младића, који се звао Богдан Вуков из његушког села Залаз, ипак је опазио пашу, сустигао га горе на ћувику и ту убио, али му није одмах одсјекао главу, јер није ни знао да је то Махмут – паша. Тек кад се вратио у село и кад је видио како остали доносе одсјечене турске главе и бацају их пред Светог Петра, који је, након боја, сједио испред цркве, Богдан се похвалио да је и он убио, вјероватно неког богатог Турчина који је имао пуне џепове златника.

Послали су га да донесе главу убијеног, али тек кад су довели пашиног слугу, који је био заробљен, сазнали су да је то глава Махмута везира, препознао га слуга по зубима, у горњој вилици су му недостајала два зуба… Глава овог турског силника и зулумћара се и данас чува у Цетињском манастиру.

Битка на Крусима не само што је била сјајна војничка побједа над барем четвороструко бројнијим непријатељем, не само што је била последњи турски поход на Цетиње, не само што је у тој бици скинут са владарске позорнице један бездушни силник већ је била велики наук његовим наследницима да се више никад олако не залијећу на слободни црногорски крш. По најскромнијим подацима, Турци су у те двије битке 1796. године изгубили близу 3.400 војника међу којима је било и више од триста оних из Махмут –пашине најелитније јединице, неке врсте личне гарде. Уз то, заробљено је 15 турских ратних барјака и огромна количина оружја и другог ратног плијена…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: