Na današnji dan streljan je Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od vođa „Crne ruke“: Klicao Srbiji do poslednjeg trenutka

Posle smrtne presude vojnog suda u Prvom svetskom ratu, na Solunskom polju, 26. juna 1917. godine streljan je generalštabni pukovnik srpske vojske Dragutin Dimitrijević Apis.

Devetog dana maja, 1911. godine u Beogradu je osnovana tajna organizacija „Ujedinjenje ili smrt“. Ova organizacija kasnije je nazvana „Crna ruka“, a njene vođe su bili Dragutin Dimitrijević Apis, Ilija Radivojević i Bogdan Radenković, a ta organizacija je predviđala upotrebu nasilja u rušenju Otomanske imperije i Austro-Ugarske.

Članovi Crne ruke su bili upleteni u Majski prevrat 1903. godine, kada je prekinuta loza dinastije Obrenovića, a pružila je podršku Mladoj Bosni u izvršenju atentata na Franca Ferdinanda.

Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ odnosno C. R. bile su:

Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
Čl. 3. Organizacija nosi naziv „Ujedinjenje ili smrt“.
Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj

Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo da raspolaže životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću.

Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj A. Popović,
Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović Pčinjski, Milan Vasić i Milan Gr. Milovanović.

Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju.

Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna centralna uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije.

Solunski proces

Za vreme boravka većeg dela srpske vojske na Solunskom frontu, regent Aleksandar Karađorđević se obratio svojim političarima i rekao da je pokušan atentat na njega dok se vozio u svojim kolima po Solunu.

Odmah je sazvan sastanak političkih rukovodilaca, među kojima su bili i Nikola Pašić, Svetozar Pribićević i Ljuba Jovanović. Za incident je direktno okrivljena grupa koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Zaključeno je da pukovnik Apis planira da izvede vojni puč, da zbaci Regenta i zaključi separatni mir sa Austrougarskom, da je pritom vodio tajne razgovore sa austrijskim poslanikom Sajs Inkartom, da je od njega dobio uverenje da će Austrougarska odmah zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom, pod uslovom da se on obračuna sa regentom Aleksandrom.

Na sednici je odlučeno da se cela grupa, na čelu sa Dimitrijevićem uhapsi i izvede pred vojni sud zbog veleizdaje. Apis je tada bio pomoćnik načelnika Štaba Treće armije, a vojska ga je razoružala i uhapsila u Štabu Treće armije 28. decembra 1916. godine. Zajedno sa njim, uhapšeni su i pripadnici „Mlade Bosne“ Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić.

Za vreme svog boravka u vojnom zatvoru, Apis je napisao svoju poslednju volju i testament 11. juna 1917:

„Umirem nevin, ali sa saznanjem da je moja smrt potrebna Srbiji za neke više razloge. Možda sam, a ne želeći to, grešio u svome radu kao patriota… Možda nisam znao za srpske interese. Ali, čak i da sam za to kriv, znam da sam jedino radio za dobrobit Srbije.“

Apisa su u ranu zoru 26. juna 1917. probudili stražari i pokazali mu da krene sa njima. Prolazeći pored ćelija svojih prijatelja, on je kroz zatvorena vrata pozdravljao svakog po imenu i uzimao poslednje zbogom.

Na Solunskom polju, gde su doveli Apisa, Iliju Radivojevića i Bogdana Radenkovića, već su bile iskopane rake. Apisa su stavili u sredinu, a Malobabića i Vulovića sa strane i vezali su im oči crnim povezima. Pred samrtni čas, Apisu je pročitana presuda i to čitanje je trajalo puna dva sata. Bilo je 4:45 ujutru, kada je general Dabić dozvolio komandantu streljačkog voda da naredi egzekuciju. Apis je pred samu paljbu uzviknuo: „Živela Velika Srbija! Živela Jugoslavija!“

Izvor: Nacionalna geografija Srbija