Na današnji dan ubijen Sveti mučenik Hariton Arhangelski
1 min read
Iako još nije kanonizovan od strane SPC, monah Hariton je u narodu odavno poštovan kao novomučenik, a zabeleženi su i primeri mirotočenja njegovih ikona.
Monaški put
Otac Hariton (Lukić) rođen je na Aranđelovdan, 21. novembra 1960. godine, u selu Lukovačka Reka kod Kuršumlije, u radničko-seljačkoj porodici, sa mnogo dece, a na krštenju dobio je ime Radoslav. Svoj monaški put je započeo u manastiru Crna Reka, kod Ribarića, 1995.godine. Nakon dve godine, još uvek kao iskušenik, premešten je, od strane Episkopa raško-prizrenskog Artemija, u manastir Svetih Arhangela kod Prizrena, koji je tada bio u obnovi. Tako je ponovo pozvan da služi svojim Svetim Arhangelima, kojima je prizvan od rođenja.
Zamonašen je 1998. godine, a to je bilo prvo monašenje u manastiru Svetih Arhangela posle 550 godina. Po blagoslovu igumana, pomagao je i manastirskim susedima, posebno starim i iznemoglim, neumorno ulažući celog sebe u obnovu i život svetoarhangelske svetinje. Bio je krotak, smiren i nezlobiv, pa i pred čestim napadima šiptarskih terorista kojima je bio izložen, kao što je onaj 1. maja 1999. godine, kada su iz automatske puške pucali na kola koja je vozio, dok je išao u posetu bolesniku u prištinsku bolnicu. Bio je neustrašiv i staložen u takvim situacijama, vezujući svoje srce za Hrista i imajući pred očima bližnje u nevolji i poslušanje na koje bi bio prizvan. Poživevši kratko, ali u plamenoj i neodstupnoj ljubavi prema Bogu, tako je i postradao.
Otmica i stradanje
Neposredno nakon ulaska nemačkih snaga KFOR-a na Kosmet, pripadnici šiptarske terorističke organizacije OVK kidnapovali su oca Haritona, 15. juna 1999. godine, za vreme najnovije golgote našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Zločinci su ga uhvatili na očigled NATO „mirovnjaka“, koji nisu preduzeli ništa da zličin spreče, dok je otac Hariton odvođen na mesto mučenja i stradanja. Počeo je Golgotski put novog mučenika i svedoka Gospodnjeg. Na njegova pleća je stavljen poslednji i najteži krst – prolivanje krvi za Hrista. Poneo ga je kao krotko jagnje, primivši rane Hristove na svome telu.
Nakon više od godinu dana traganja za njim, Komisija za ekshumaciju nestalih i kidnapovanih Srba pronašla je izmasakrirano i obezglavljeno telo monaha Haritona, 8. avgusta 2000. godine, u neobeleženom grobu, na groblju albanskog sela Tusus, kod Prizrena. Glava oca Haritona još uvek nije nađena. Prema izveštaju veštaka, glava je odsečena oštrim predmetom, polomljena mu je kičma, nekoliko rebara i kosti leve ruke, a nedostaje i nekoliko kičmenih pršljenova. Telo je nađeno u njegovoj monaškoj mantiji i džemperu, a uz njega su istražitelji pronašli i njegovu ličnu kartu i brojanicu. Utvrđeno je da su mu prsluk i džemper rasečeni sa prednje strane i u predelu srca, što je ukazivalo na to da je ocu Haritonu stomak bio rasporen i da je izboden nožem u predelu srca. Nakon masakra koji je nad mučenikom Haritonom ivršen, odsečena mu je glava. Nedaleko od njegovog tela pronađena su i tela nekoliko Srba postradalih u isto vreme. Svi dokazi, kao i izveštaj veštaka, predati su istražiteljima Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu.
Pogreb
Mučenikove mošti su ubrzo iz Prizrena, kao iz korena iščupani crveni kosovski božur, prenesene u manastir Gračanica. U ovoj drevnoj srpskoj svetinji, služen je prvi parastos ocu Haritonu, 11. novembra 2000. godine. Nakon što ih je verni narod u Gračanici sa ljubavlju celivao, sutradan su mošti prenesene u manastir Crna Reka, gde je započeo svoj monaški put kao iskušenik, a u koji se vratio kao Hristov mučenik. Sutradan je sahranjen u manastiru Crna Reka, u prisustvu velikog broja monaštva i vernika.
Osveštavši svojom hristoljubivom dušom, molitvama i podvizima Svetoarhangelsku svetinju, a svojim moštima i mučeničkom krvlju čitavu zemlju kosovsko-metohijsku, srpsku, svetosavsku i svetolazarevsku, novomučenik Hariton ugradio se u neprolazno, večno zdanje Nebeske Crkve Hristove, koja, ubeljena krvlju mučenika, blista nebeskim sjajem i svojim vekovnim zvonima budi i poziva nas uspavane, nedostojne i verom ohladnele, da u ova poslednja vremena zavapimo za Hristom na toj krsno-vaskrsnoj kosovsko-metohijskoj kičmi srpskog naroda, da se na njoj uspravimo, probudimo, progledamo duhovnim vidom i sagledamo ono što nam je od Boga i svetih predaka zaveštano, da zaplamtimo verom u Boga i borbom za Svetinje, kako bismo se udostojili Carstva nebeskog, u vekove. Amin.
Mučeniče Hristov Haritone Arhangelski, Crnorečki i Kosovski, moli Boga za nas!
Na lijevoj slici je mučenik monah Hariton, a na desnoj slici je mučenik jeromonah Stefan Purić.
Pošto je dosta u tekstu rečeno o ocu Haritonu, dodaću ponešto i o drugom mučeniku, ocu Stefanu.
Otac Stefan je bio jeromonah u manastiru Tumane kada je arhimandrit bio starac Tadej.
Po blagoslovu patrijarha Pavla otac Stefan prešao je u manastir Pećku Patrijaršiju, a odatle u manastir Budisavci.
„Deo teksta iz „Srbi na okup“ od 19.07.2017.
P O D S E Ć A NJ E – Jeromonah Stefan Purić 1964 – 1999
Tog 19. jula 1999. godine na praznik Sv. Sisoja velikog, otac Stefan je, videći da hrane u manastiru ima malo da nahrane narod koji se tu sklonio od šiptarske najezde, ne javljajući se nikome uzeo kolica i polako gurajući ih izašao iz manastira. Jedna od monahinja je primetila da ga nema i pitala, gde je otac, rekli su da je upravo otišao u nabavku sa Vujadinom Vujovićem, nastavnikom koji je sa ostalim Srbima utočište našao u manastiru. Otac Stefan je otišao verujući da se ništa loše ne može desiti, kao Jagnje Božije, mirno, da bi nahranio bližnje svoje. Znamo na osnovu svetootačkih knjiga da Bog blagodat za mučeništvo ne daje svakome, već samo najdostojnijima.
Otac Stefan i nastavnik Vujadin se nisu vratili, a ne znamo da li su stigli u prodavnicu. Kod prve kuće desno od manastira, pored puta za selo nađena su samo prevrnuta kolica, kao jedini trag da su tuda peške krenuli. Da li je tu u šumi bila šiptarska zaseda ili se nešto drugo desilo ne znamo. Otac Stefan je nestao i njegovi posmrtni ostaci kao i ostalih Srba nestalih i ubijenih tada u Klini i Istoku nisu nikada pronađeni.
Sveštenomučeniče oče Stefane moli Boga za nas grešne!“
Neka im je vječni mir i spokoj. Hvala za komentar.
Brate, da nisi napisao ovo „hvala za komentar“ ne bih uvidio da napisah pogrješno, jer pomislih da sam trebao još ponešto dodat, ali onda vidjeh da sam napravio grješku … i to dobru. Otac Stefan je bio jeromonah u manastiru „Vitovnica“, a ne Tumane. I otac Tadej je bio arhimandrit u manastiru Vitovnici, a ne u Tumanima. U to vrijeme imali su nekog sabrata Dositeja koji je došao sa Svete Gore. Počesto im je dolazio i jedan monah Jakov, koji je spavao po rasjelinama u stijenama, ali ne znam je li bio sabrat ili otšelnik. Tumane su u to vrijeme bili ženski manastir. Oba manastira su relativno blizu i u stara vremena (prije 30 godina) sam obilazio oba (braničevska eparhija). Otac Stefan je inače iz Čačka, … Čačanin. Do dana današnjeg nikada nisam sreo takvu pojavu u Svetoj Liturgiji, odnosno da neko tako izgleda u Svetoj Liturgiji i da tako služi Svetu Liturgiju. Bejaše ekstremno tihe i blage naravi. Koji su čitali, praštajte na grješci … dok pisah ni na um mi ne dođe Vitovnica ( … ušao sam valjda u te godine …), a u Tumane iz mjesta gdje živim ide dosta ljudi, pa mi se to vjerovatno zamijenilo u pojmovnom smislu.
Mučenici Hristovi, molite za nas grešne!