На прозорима Спиртине куће откривена позлата

Завичајни музеј у Земуну, кога многи боље знају под именом Спиртина кућа, после више година обнове и таворења „под кључем” коначно добија свој аутентични изглед. Део великих и важних радова у музеју је завршен, а сада се тренутно завршава рестаурација прозора на којима су откривени фрагменти позлате.

– Када смо недавно кренули у обнову прозора, испод слојева фарбе на рамовима смо нашли делове позлате. Сада сређујемо те фрагменте. Успели смо да у функцију вратимо све постојеће старе механизме и кваке на прозорима, а оне којe су недостајале набавили смо у антикварницама – рекла је Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београдa.

Спиртину кућу многи у Земуну не без разлога зову Скадар на Бојани јер је њена обнова кренула још 2002. године и требало је да траје 65 дана. Крај радова чека се већ 19 година.

Главни проблем настао је приликом обнове такозваног интарзираног паркета постављеног када је и кућа завршена 1855. године. Део паркета начињеног од осам различитих врста дрвета одмах на почетку обнове скинут је и бачен, а део је требало да буде рестаурисан. Паркет је на крају постављен, али приликом нестручне уградње радијатора оштећен је још један његов део. Потом је ова подна облога подигнута после чега су се „ређале идеје” шта да се ради њим. И тако су пролазиле године… Обнова паркета завршена је коначно, после три године, прошле године. Урађено је око сто квадрата, а рестаурација овог паркета пореклом из Белгије на крају је коштала око 30.000.000 динара.

– Може се рећи да је трећина паркета или нестала или уништена, због чега смо морали да прибегнемо најрационалнијем решењу. Паркет је на рестаурисан и постављен на средини салона, а око њега је урађена једнообразна бордура да би се он истакао на најбољи начин – објашњава Медаковићева.

Много послова је претходних година обављено у кући, али неки од њих не да нису најбоље изведени, већ су урађени „преко колена”. Осим паркета, радијатора, све је изненадило када је откривено и да су цеви од грејања биле преусмерене у канализацију.

– Велики проблем нам је представљала влага, посебно у депоу у подрумским просторијама који је пливао у води. Морала је да се санира. За то је било потребно доста труда, али и времена. Срећом, у последња три месеца влага се нигде није појавила. Депо је сув, а влаге нема ни на зидовима, на уласку у кућу, у осликаном ходнику. У ходнику нису иконе као што многи мисле, већ слике из грчке митологије у ал секо техници. Специфична је и ради се тако што се пигмент боје наноси слој на слој на сувом малтеру – каже директорка.

Планирано је да у дворишту буде формиран лапидаријум, место где се у музејима на отвореном постављају споменици, саркофази, статуе, па се и тај простор полако уређује. Уместо бехатон плоча, у стазе су уграђене опеке, како је и некада било.

Поред ових завршних радова, остаје још да се уреди фасада у неоготичком стилу.

Здање по пројекту бечког архитекте Ферстла

Спирте су позната фамилија цинцарског порекла која се у Земун доселила крајем 18. века. У готово свим пословима у којима су се до средине 19. века опробали били су међу најуспешнијима.

Богатство је члановима породице обезбедило висок друштвени статус, што је на симболичан начин потврђено добијањем племићког звања и грба 1856. године. Изградњу куће у Главној улици финансирао је Димитрије Спирта, урађена је по пројекту бечког архитекте Ферстла, по чијој замисли је сазидана и неоготичка Заветна црква на бечком Рингу. Спиртина кућа завршена је 1855. године, али у њој Димитрије није дуго живео. Преселио се у Панчево где је 1885. године и умро. Сахрањен је у порти манастира Војловица. Последњи власник из породице Спирта био је Ђорђе, који је кућу преписао својој жени Софији. Она је умрла 1916. године у Швајцарској.

Од куће, преко хотела до музеја

Кућа је била раскошно зидана у готском стилу. Фасада је од камена, а степенице које воде у предсобље биле су од глачаног црвеног мермера. Крајем 19. века у кући је био хотел „Гарни”, а претпоставља се да је за време Првог светског рата служила за војне потребе. По окончању сукоба, кућу је користио Завод за слепе и глуве српске ратне инвалиде. Савезничко бомбардовање 1944. године је знатно оштетило овај објекат, али је он после рата обновљен.

Сто десет година пошто је подигнуто, 1965, ово здање проглашено је спомеником културе. У то време тражена је подесна локација за Народни музеј Земуна, основан 1955. године, а избор је пао на овај објекат у земунској Главној улици.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: