Nabijanje na kolac od stakla i mučeništvo Đorđa Martinovića je bio samo vrh ledenog brega problema koje su Srbi na Kosovu i Metohiji proživljavali u Titovoj ”Socijalističkoj autonomnoj pokrajini Kosovo”, kojom počev od 1953. godine upravljaju Albanci kao svojom nezavisnom državom.

Sve se dogodilo u srcu kosovskog Pomoravlja, u Gnjilanu, 1. maja 1985. godine, kada su Đorđu Martinoviću, albanski zločinci i separatisti nabili kao kolac polulitarsku staklenu flašu u utrobu! Po principu kog su vekovima koristili Turci u odmazdama nad neposlušnim Srbima, i nesretnom Đorđu Martinoviću se dogodilo isto što i ko zna koliko Srba kroz vekove turskog ropstva. Zločinci su ga nabili na stakleni kolac i to pred kraj 20. veka u Titovom eldoradu u kom se ”dobro živelo” i spavalo ”na klupama” i išlo u radnička odmarališta na more.

Kolac tj. flaša na koju su albanski zločinci nabili Martinovića se zaustavila tik pod desnim porebarnim lukom, a ovaj zločin albanski zločinci su smišljeno izvršili kako bi pospešili iseljavanja Srba sa Kosova i iz Metohije, koji su se sve vreme Titove Jugoslavije, a naročito posle slučaja Martinović masovno iseljavali.

Flašu su iz utrobe žrtve izvadila u prištinskoj bolnici dva hirurga Albanca i jedan srpski hirurg dr Moračić. Njega su Albanci naknadno pozvali, pošto su se uplašili kada su otvorili utrobu i videli flašu i srču koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije izjavio:

—”Prizor koji sam zatekao bio je jeziv”.

Đorđe Martinović iz Gnjilana je posle toga operisan još tri puta, jednom na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i dva puta u Londonu, Velika Britanija.

O ovom zločinu tada je pisala celokupna domaća i svetska štampa. Slučaj je toliko bio brutalan da čak ni cenzura tadašnje SFRJ nije mogla da obuzda tekstove koji su svakodnevno izlazili o slučaju Martinović.

Samo nekoliko dana posle operacije, koja je izvedena na VMA-a, bojeći se da se Srbi na Kosovu ne dignu na ustanak, tadašnji svemoćni ministar Unutrašnjih poslova Jugoslavije, šef Kontraobaveštajne službe i potencijalni naslednik Josipa Broza Tita, Slovenac Stane Dolanc činio je sve da nabijanje na stakleni kolac Martinovića ne bude pripisan Albancima i da bude potpuno spinovan u javnosti. Strah od srpskog ustanka zbog neidrživog nasilja na Kosovu i Metohiji je bio najveći strah komunističkih vlastodržaca jer su znali da, ukoliko se to desi, čitava bajka o Titovom ”bratstvu i jedinstvu” pada u vodu.

I tako, uz pomoć Titovih generala, pre svega admirala Branka Mamule, generala Milana Daljevića, generala Vladimira Vojvodića, generala i narodnog heroja Petra Gračanina i pukovnika Novaka Ivanovića, načelnika Doma JNA u Gnjilanu, gde je Martinović bio zaposlen, raznim manipulacijama, obmanama javnosti i skrivanjem istine o zločinu, tok istrage je skrenut u drugom pravcu.

Mnogi iskazi i činjenice o srahovitom činu nasilja su falsifikovani, a javnost obaveštena da je Martinović navodno priznao da se sam povredio. Očigledno je bilo da je reč o zaveri države protiv jednog malog čoveka i da se od užasnog stradanja i psihičkog i fizičkog maltretiranja pravi lakrdija. Blasfemično zločin nabijanja na kolac predstavljan je kao homoseksualna tendencija.

O ”slučaju Đorđa Martinovića” raspravljala je i Titova skupština Jugoslavije i to čak 8 puta, ali bez rezultata. Skupština Srbije je 6 puta odlagala raspravu, jer su rukovodioci smatrali da ona nije nadležna za slučaj, već prema Ustavu Titove pokrajne Kosovo, samo ta skupština (u kojoj dominiraju Albanci) može da raspravlja o tom pitanju. Razrešenju slučaja nije pomoglo čak ni pismo našeg poznatog pisca Dobrice Ćosića, koje je javno upućeno najviđenijim srpskim komunistima Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, tada aktuelnom Predsedniku Skupštine Srbije.

Ko su bili izvršioci ovog strašnog zločina?

Posle operacije u Londonu u bolnici ”Sveti Đorđe”, čuveni proktolog svetskog ugleda dr Peter Holi izjavio je novinaru Miloradu Bajiću:

—”Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama, posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju, nasilje su izvršile najmanje tri osobe”.

Sumnjalo se da su zločin izvršili sestrići Sinana Hasanija, tada aktuelnog predsednika SFR Jugoslavije (po nacionalnom ključu) protiv kojih je Velimir Cvetić, advokat Đorđa Martinovića pokrenuo istragu.

Nakon izjave koju je dao Stane Dolanc, ministar unutrašnjih poslova SFRJ, ljubljanskoj televiziji, mediji više nisu pisali o ”slučaju Martinović”. U toj izjavi Dolanc je doslovce rekao prisutnim novinarima:

—”Što se tiče slučaja Đorđa Martinovića obustavljena je svaka istraga. Suđenja neće biti jer su moji kriminalistički organi utvrdili da se on sam povredio”.

Zatim je Dolanc sa osmehom licemerno dodao:

—“Žao mi je što je Đorđe Martinović, srpski samuraj, nad sobom izvršio harakiri„.

Na tu dosetku Dolanca, svi prisutni novinari su se nasmejali. Ova izjava je, nažalost, do danas na snazi. Zbog te nje za sve ovo vreme, čitave dve decenije, slučaj za je ostao za javnost nerazjašnjen i nerasvetljen.

O ”slučaju Martinović” reditelj Milorad Bajić snimio je dokumentarne filmove „Strah od istine” i ”Optužujemo”. Međutim, i oni su jedini put prikazani u Domu sindikata u Beogradu 1986. godine. Posle toga stigla je zabrana prikazivanja, koja i dan-danas važi.

Povodom dvadesete godišnjice od ovog strašnog zločina, krajem maja, reditelj Bajić je, u saradnji sa studentskom organizacijom ”Centar” na Pravnom fakultetu organizovao tribinu pod nazivom „Kosovo pre Miloševića—tolerancija ili teror?”, na kojoj je trebalo da budu prikazani filmovi ”Strah od istine” i ”Optužujemo”. Ipak, prema Bajićevim rečima, tri sata pre početka stigla je zabrana i tribina nije održana.

Tako je istina u Srbiji još jedanput poražena.

Đorđe Martinović, mučenik sa Kosova je postao simbol i metafora stradanja Srba sa Kosova i Metohije 80-ih godina 20. veka.

Paljenje Pećke patrijaršije, silovanje monahinja, silovanje starica, trudnica, maloletnica, paljenje žita, seče vinograda, prekopavanje dečijih grobova, svakodnevna prebijanja maloletnika, mučenja, ubistva Srba na prostoru KiM, nisu bili tema ni za tadašnje jugoslovenske političare, ni za medije, niti za zapadne zaštitnike ljudskih prava. Svi su ćutali, a i dan danas ćute!

Đorđe Martinović je umro, nakon NATO bombardovanja, 6. oktobra 1999. godine kao težak invalid. Iza sebe ostavio je suprugu, tri sina, kćer i jedanaest unučadi.

Ne smemo nikad zaboraviti mučeništvo Đorđa Martinovića i naših Srba na Kosovu i Metohiji!

Izvor: Istorija Srba

Pročitajte JOŠ:

Manastir Miholjska Prevlaka: Osoba koja živi u našem bungalovu na manastirskom imanju, obavlja funkciju doušnika i špijuna za Antenu M