Надежда Петровић: Сликарка, хероина и видарка националних рана

На данашњи дан, 3. априла 1915. у Ваљеву је умрла сликарка Надежда Петровић.

Сматра се зачетником модерног српског сликарства, а њене слике „Ресник“, Нотр Дам“, „Аутопортрет“, „Булоњска шума“ сврставају се међу најбоља дела у српској ликовној уметности. Једна је од оснивача „Кола српских сестара“.

Пише: Милица Краљ

„Ја летим од генија до генија и тражим хране да се напојим тражим храбрости да продужим сликарство“ – записала је велика српска сликарка Надежда Петровић, уметница која је била „ сутрашњица у данашњици“ или „ ондашња у сутрашњици“.

Србија није имала сликара који је са више полета, одушевљења и страсти лутао њеним пределом и сликао њен лик, а да је истовремено био просветитељ, видар националних рана и војник. „ Нека и наш сељачки народ, „ писала је она, „ види да је уметност општа, да је неопходна не само варошанину и само ученим људима; да она није луксуз.“
Име Надежде Петровић постало је нека врста мита и оно је у себе обухватило готово све жене сликарке код Срба којих није било мало. По полету, по смелости, по енергији Надежда их је превазилазила, удружујући с тим уметничким одушевљењем још и активност јавног и политичког рада.

О њој су многи писали, међутим, наш ликовни критичар и историчар светског гласа и угледа Лазар Трифуновић, о њој и њеном делу исписао је можда најубедљивије редове:
„Надежда је имала живот као сви уметнчки револуционари: буран, херојски и несхваћен. За четрдесети две године које је проживела ( 1873 – 1915) у њој се скупило све позитивно што се гнездило по Србији у прве две деценије овог века: државотворност, југословенство, родољубље, патриотска свест – за све је она имала времена : да слика, да напише критику, да се бори за женска права, да ратује. И њена смрт била је херојска, лепа као и њен живот; болесна од пегавца, умрла је на фронту као болничарка Прве резервне ваљевске војне болнице.“

Та чудна жена, како ју је назвао једна од саврeменика, била је носилац једне огромне животне снаге, јер је умела и могла да се бори за своја схватања и идеале. Готово и није чудо што је она дала толико повода да се о њој говори и пише, што је била популарнија од других уметника, њених вршњака који су остајали на другом плану интересовања историчара. Међутим, Надежда је предњачила тежњама за тражењем нових путева у уметности, особито важних на прекретници из деветнасетог века у двадесето столеће. У томе је била одлучнија него други, макар и по цену жртава, неједнаких резултата, падова и успона који су у тадашњој средини наилазили на отпор, неразумевање па и непријатељство. Свесна свега тога, Надежда је водећи неравноправну борбу, тражила своје место у сликарству у средини која је уметност посматрала са закаснелим познавањем онога што се дешавало у Европи.

Сликарство Надежде Петровић је по својој уметничкој вредности, као и по свом значењу за почетак наше Модерне допринос авангардног карактера.

Она, која је стилски својим опусом за непуних петнаест година обухватила велики распон од пленеризма(метода сликања директно у природи), преко импресионизма, до једне личне варијанте фовизма(експресионизма) и тиме трасирала основни пут развоја којим ће се даље кретати главно струјање српске лiковне уметности у првој половини XX века, живела је уз неразумевање и врло мучно се пробијала својом личном уметничком стазом.

Схвативши тежину судара домаће патријархалне и стране космополитске средине – борац, градитељ и визионар – чиниће Надежда све и на свим пољима , да смањи огроман раскорак. „ тешко је замислити јавни живот Београда из првих петнаест година двадесетог века без Надежде Петровић“, речи савременика, историчара и сликара Бранка Поповића само потврђују снагу и значај Надеждиног присуства.
Међу првима у Србији урадила је импресионистичка платна, а онда сликала сочне, надахнуте пределе и портрете испуњене снагом бојених намаза и бујицом осећања и везала се за токове европског сликарства, пoсебно са фовизмом.

Надежда је од зачетника српске модерне уметности израсла у њену најмаркантнију фигуру. Значај њеног изузетног дела лежи у његовој објективној вредности, у авангардном карактеру његове стилске оријентације и у револуционарној улози коју је имала у своме времену. Са тих аспеката она представља допринос генези светске модерне уметности.

Приликом ретроспективне изложбе у Минхену 1985. године, у немачким листовима појавила су се критичка мишљења у суперлативима: „ Била је не само експресионист него и један од претеча“, „ сликар велике обавештености, али и аутентичне оригиналности“,“ снажног колорита балканског звука“ … „ Имала је услове да буде један од путоказа европске моедрне, али је уметности претпоставила своју отаџбину.“

„Надеждино стваралаштво зорно сведочи да природа о којој је ту реч, није нека апстракција већ геополитичка и геокултурна, особена стварност звана Србија, или још одређеније речено: Шумадија. Суштински извор и смисао Надеждиног стваралаштва почива у њеном доживљају геолошких и повесних, културних и етичких димензија те стварности.
Предочено геополитичко и културно исходиште Надеждиног стваралачког надахнућа одређује и смисао слободе коју воли и који вишестрано превазилази оквире пуке уметности, где одбија све кострети традиционалног академизма, али и модернистичког формализма. Реч је о исконској потреби за слободом као основним условом достојаственог живота човека и заједнице којој припада, о личној и националној слободи од сваке туђинске присиле и за постварење самобитности.“ – записао је поводом стопедесотогодишњице рођења Надежде Петровић, Драгош Калајић у „ Политици“.

И битни смисао Надеждиних спрега боја, у знаку снажних сучељавања ватрених и хладних, ваља тражити изван хоризонта естетике контраста или склада, дакле у функцији изражавања елементарне виталности природе, слободе и народа.

Извесно је да је Надежда уметност схватала као средство материнског васпитања народа: „ Уметност не профанише, она подиже пали морал, помаже развитак социјалних питања, и еволуцију народа, подиже култ у човеку до највиших граница, вредност јединице и целог племена у очима напрендих народа. Уметност је најглавнији васпитач човека и народа.“
Своја уверења Надежда је доследно потврђивала у разноврсним доменима делотворности, од уметничког, где је предводила окупљања око југословенског идеала, до друштвеног и политичког, где је била покретач и делатник многих установа националног значаја. Није уступала ни пред ратним изазовима, посвећујући своју бригу рањеницима. Овде ваља истаћи и њену идеолошку доследност: у основи свих њених одговора на питања уметности и изазове политичке стварности почива виталистички вредносно критеријум, изведен из њеног осећања природе и природности, те функцјие плодности.

С много вере у себе и усвој рад, на сва негирања своје уметности она је одговарала: „За све се тражи времена, а за васпитање публике мало дуже времена. Савременицима су новатори свагда смешни и луди…“

Она није збуњена негирањем свога рада. Једноставно осећа да је рођена пре свог времена, да је као што ће и касније потврдити, увек била окренута будућности.

Чувена породица Мите Петровића

Породица Надежде Петровић, поред песничке породице Илић, јединствена је у српској култури, њен отац Мита, писац је познатих „Записа са Јавора и из Топлице“, као и трију обимних књига о финансијама обновљене Србије; а његове кћери су биле талентоване сликарке, од којих је Надежда успела да постане највећа фигура српске Модерне с почетка 20. века: а син јединац, Растко Петровић, једна је од најособенијих књижевних личности наше међуратне књижевности.

Најстарија од тринаесторо деце Милеве и Мите Петровића, Надежда је рођена 12. октобра 1873. у Чачку. Отац Димитрије био је наставник цртања чачанске реалке а мати Милева, учитељица, родом из Титела, сестричина и васпитачица Светозара Милетића.

Њени родитељи венчали су се кад су имали осамнаест година, зато су имали времена да изроде толико деце. Била су то два културна бића. Мати је много утицала на оца, јер је била из једне виђеније породице. Њу је школовао Светозар Милетић који је желео да она са службом буде у Србији, Њени родитељи су се трудили да свако дете заврши школе, јер је „ свако од деце имало своју нарав и своју обдареност“ – сматрали су. Ценили су дар који је свако од деце донело рођењем.

Њен брат Растко није имао ни осам година, кад је на питање шта то пише, одговарао: „Правим песме“. У породици је постојало неписано правило да свако по нешто ствара. Тако се у продици Петровићевих свирало, цртало, читало, писало, дочекивали се гости. Надеждда је имала једанаест година кад су се родитељи преселили у Београд, у Ратарску улицу ( данас улица 27. марта), у кућу Надеждиног деде по оцу, трговца хаџи – Максима Петровића.Та кућа са двадесетак одељења, у којој је свако дете имало своју собу, била је, како су је и сами Петровићи називали- „ мали рај“. Сва у зеленилу, између орахових стабала, са воћкама и виноградом који се простирао све до Ташмајдана, с ружама које цветају преко целог лета, та кућа је привлачила пажњу пролазника још и сталном музиком која је допирала кроз њене прозоре или однекуд из дубине врта.

Петровићи су били имућан свет. Деда Максим је држао кафану у Палилули, имао је велико имање које ће наследити син Мита и које ће му стално доносити приходе за школовање деце и иностранству.

Књиге, часописи, домаћи и страни – све је стизало у Ратарску. Библиотека је била велика не само по броју, већ и по вредности књига. Ту су биле прве граматике, први буквари, прва издања многих књига. Затим богата иконографија, са неколико икона из 12. века.

У том згуснутом свету уметничког, Надежда Петровић градила је ствараоца у себи. Она која је говорила да права велика уметност мора бити учитељ, васпитач, борац за напредак човечанства, и сама је од такве уметности тражила изворе за своја надахнућа.

„ Модерна уметност не пати од од једноставности и понављања бруталне углађености, порцеланског изражавања, копирања природе и њених ефекатних момената, шаблонисања, ризикујући све модерне схеме, анализирајући их, она их развија… Модерна ументост је тежа за анализу, онако исто као што није лако читати дела… Шопенахуера…“ сматрала је.
Већ у раним годинама она започиње дуге полемике са својим ујаком, сликарем Светозарем Зорићем, који није потцењиваоу њој саговорника, иако су њене године биле још смешно младе за такве провокације. Али ујак је желео да она у разговорима с њим и у размимоилажењима у мишљењу, оштри свој став који је заузимала. Дакле, у кући Петровићевих ништа није било случајно, Све је имало своју основу, све је имало свој програм. Чак и кад се музика учила, и кад се стих писао, и кад се прва боја испробавала на палети.

Отац Мита био је велики пријатељ са сликарем Ђорђем Крстићем који ће бити и први Надеждим учитељ. Стежући под мишком своју црвену свешчицу са цитатима из дела Гетеа, Петефија, Игоа, Његоша и Толстоја, Надежда је у заносу једне разбуктале природе одлазила на часове цртања. Није она била од оних ученика који само иду путем учитељевих указивања. Она је у сваком потезу са Крстићевих платана тражила своју црту, свој пут. Затим ће учити у школи Чеха Кирила Кутлика, а затим ће уследити њено школовање у Минхену и Паризу због чега ће се и њен сликарски пут делити на : Минхенски период ( 1898 – 1903), Србијански ( 1903- 1910), Париски ( 1910- 1912) и Ратни ( 1912- 1915).
У њихову кућу навраћали су многи уметници и родољуби.Ту су били на конаку, по причању Надеждине сестре Љубице Луковић, Гаврило Принцип, Гаћиновић, Жерајић, конте Иво Војновић, Страхимир Силвије Крањчевић, Иво Ћипико, Јован Скерлић, Симо Матавуљ, Јован Цвијић, вајар Иван Мештровић, Драгутин Димитријевић Апис, Моша Пијаде, песник Владислав Петковић Дис, који би приликом сваког доласка питао Надеждину мајку:

„Госпођо Милева, смем ли да уберем једну ружу из ваше баште?“ Знајући да песник не мисли на цвеће, већ на једну од њених кћери, она је уз осмех одговарала: „ За вас у мојој башти нема ружа.“ Овим одговором као да је био дефинисан однос према свим младим људима који су навраћали у њихову кућу. Пријатељство, другарство, то је било у основи свега. Никакве сентименалне седељке са уздасима. Мада ће повремено бити и тешких савлађивања да се та линија чистог пријатељства очува до краја.

„Радознала духа, хитре интелигенције, еуфоричног темперамента, како је записала др Катарина Амброзић, Надежда је „ упијала све око себе, али исто тако она је оно штоје носила у себи умела да саопшти. Заљубљена у народно стваралаштво, она је и своју одећу кројила према народној ношњи и украшавала је мотивима народних шара из Македоније. Њен атеље у Паризу, који је добила од Мештровића, био је опремљен тканинама везеним с мотивима из Скопске Црне Горе. Крећући у Париз она је напунила кофере везовима не би ли тамо приказала „ уметничку руку“ нашег народа. Иако је била понесена сликарством, она није своје видике сужавала само на штафелај. Била је друштвено активна, уметнички мобилна, породично преокупирана. После смрти родитеља, она преузима сву бригу о млађим сестрама и брату.

Минхенски период

Идући за својим талентом, Надежда после београдске школе Ђорђа Крстића стиже у Минхен 1898. где је отац уписује у школу Словенца Антона Ажбеа код кога је учио и Кандински. Кажу да је Ажбеов атеље био један од најлепших у Минхену, да је имао више од сто ученика који су радили чак и у врту и да су модели поваздан позирали. Било је ту студената из целог света. Ажбе је сликарство објашњавао као уметност чврсте форме и чисте боје, којима се по његовом мишљењу, једино може интерпретирати свет стварности.

Иако по природи самосвојна већ у младим годинама, Надежда поверава своју сликарску радозналост и улазак у свет сликарства Ажбеу.

У хроматски дискретно српско сликарство она је прва, већ 1900. унела боју као доминантан изражајни елемент, а убрзо насликала и прве модерне српске пејзаже. У даљем развоју Надеждине колористичке фуге, боја – тумач уметниковог доживљаја, добија све наглашенију самосталну експресивну вредност. У Србији тако нико није сликао. Париз је потврдио Надеждина настојања, али у својој средини годинама је била сама са својим новим уметничким сазнањима, са модерним сликарством, са видицима европске авангарде.

Надежда је на доживљај природе и стварности надградила своју личност, свој занос, енергију и стваралачке тежње, цело своје страствено биће, али и осећање свог времена и његових ликовних токова. Развој надеждиног сликарства асимилирао је простор ликовних ситуација омеђен Београдом – Минхеном – Паризом у којем се изграђивала њена стваралачка личност и зрела њена уметност.

„ Сви налазе да у мојим радовима има мушког духа, енергије и манира, да се по цртежу не можерећи да је то радила женска рука.“ – пише својима.

Надежда је епитете „ мушки“ примила као ознаку за снагу својих сликарских потеза, за свој уметнички потенцијал.
У Ажбеовом атељеу обрађиваће три теме: портет, акт и пејзаж. Већ тада, показала је посебно интересовање за људски лик и један особен начин саопштавања свог утиска који се може схватити као „ наговештај експресионистичких предиспозиција ( „ Баварац “, „ Младић с црним шеиром“ , „ Портрет младића“ …) У Минхену она ће започети и велике студије акта и показати много слободе у колористичкој инетрпретацији.

„ Данас сам израдила један женски полуакт с бојама и необично сам задовољна, јер ми професор рече да сам врло добар колориста и да добро боју видим, дакле, ево, и моје среће.“

Следеће године она ће под утицајем професора Грабара, а у истој Абжеовој школи, почети да слика пејсаж. Шуме, бела стабла бреза, цвеће, траве… Тамне боје атељеа замениће белом, зеленом, црвеном и жутом. Већ ту она ће научити да једним потезом „ створи“ читаво лице.

Ту ће се зачети онај њен господарски однос према боји која ће јој на целом њеном сликарском путу служти верно. Осећајући моћ светлости усклађене с бојом, онаће се убудуће понашати као стваралац света. Њена платна већ одатле ће понети ону моћ „ поново створеног“ да би се кроз сусрете са сликарима Италије, Немачке и Француске утемељила у једну сигурност.
У Ажбеовом атељеу она ће упознати Словенце: Грохара, Јакопича, и Јаму „ који су били више имресионисти и више метници од Ажбеа и који ће Надежди показати, не само као пријатељи и земљаци, него баш као сликари, могућност развоја и једном одређеном, новом правцу.“ Ускоро она у њиховом импресионизму препознаје, не немачки, не француски, већ словеначки имресионизам. Истичући принцип искрености као етички квалитет уметничког дела, а дајући аутентичности највећу вредност, њихово мишљење се управо подударало с Надеждиним назорима о сликарству.

Иако одушевљеа њиховим радом, Надежда се неће уметношћу везати за њих. С њима ће остати пријатељ целог живота, организоваће изложбе, колоније.Они ће бити њени саборци у борби за југословенску Модерну.

У Београду, у Великој школи 25.августа 1900. приређује своју прву самосталну изложбу. „ Млада и даровита сликарка, кћерка председника Пореске управе г. Мите Петровића са собом је донела низ лепих и одабраних слика.“ Тако новине најављују прво Надеждино излажење пред публику.
Изложила је тридесет седам слика, двадесет и девет оригинала и осам копија.

Иако су то били школски радови и ђачка изложба, критика је већ онда била сурова према њој.
„Нова искра“ пише: „ Кад смо видели оно што је Госпођица под именом сликарских радова изложила, нисмо се могли довољно начудити толикој њеној храбрости. Зар после рада на Академији, зар после дугог кретања међу радовима и старих и нових мајстора, Госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости но „ импресионистичке“ радове, то болесно и труло схватање, болесних и трулих мозгова… Ма колико верујемо у вољу Госпођичину и њено истинско одушевљење за спектралне лепоте да смо уверени да ће можда у најскоријој будућности и сама она зажалити што је износила ОНО под именом својих радова…“

Поновни Надеждин боравак у Минхену био је велика потврда сталног сликарског хода напред.Из Минхена је са собом донела радове за које ће Бранко Поповић, њен иначе добар пријатељ, а по многима и велика љубав, писати да је она стигла кући с „ тим радовима као с неким непречишћеним радним благом у коме се назираше нела неслућена свежина и снага израза. Ту снагу израза ће Катарина Амброзић дефинисати као „ прелудиј српске Модерне“.

Кад се 1903. са студија вратила у земљу, Надежда започиње публицистички рад, ангажује се у друштвено- политичком животу. Кућа Петровићевих постала је збориште за све договоре, послове и припреме. На митингу у сали Коларца Надежда је окупљеним женама, којих је било више од хиљаду, говорила: „ Шта хоће од нас бес турске трулежи и шта Европа која је својим недрима милионе својих рођених синова раденика експлоатисала за рачун силних богаташа и аристокрације!“

Тe године основано је и Коло српских сестара а Надежда постаје први секретар Кола. Крајем године одлази са знатном помоћи у новцу и одећи на згаришта маћедонска и косовска.
Почетком 1904. године Надежда је радила на организацији Прве југословенске изложбе у Београду. Више од стотину сликара пријавило је своје учешће и излагало око петстотина експоната. Прву изложбу отворио је краљ Петар Први. Оцене Надеждиних радова кретале су се од похвала до покуда.
Исте године основана је и Прва југословенска колонија у Сићеву и Савез уметничких удружења Лада.

У то време свештеник у Сићеву био је Гаврило Дожић који ће одатле отићи за Атину. У малој сићевачкој црквици, чије се звоно налазило између грана столетног храста, Гаврило Дожић је насликао Гаврана из морачког манастира. Тај траг и данас се налази у Сићеву.

Године 1906. основано је Прво српско удружење ликовних уметника Србије, као стално друштво.

Док је боравила у иностранству, Надежда ради и као дописник великог броја српских и словеначких новина, док по повратку у земљу ради као наставник цртања, чак пише и драме.
И њениукућани су често били модели, посебно сестре Анђа и Љубица. Мештровић је био одушевљен Анђом, чак је и Каријатиде на Авали, на Гробу незнаном јунаку, радио по Анђином лику.

У Сплиту се на Мештровићевим скицама најбоље види Анђин лик и то како свира на челу.

Анђа је водила преписку са Толстојем. Толстој је написао брошуру о анексији Босне и Херцеговине, а на то га је подстакла Анђа Петровић, млада девојка из српске престонице, која се као родољуб обратила великом писцу да овај изнесе своје мишљење о „ праву мањих народа на слободу и самоопредељење, Писмо Анђе Петровић чува се и данас у Јасној Пољани, а њој је Толстој послао велику фотографију са посветом .

Кад је Анђа умрла пред сам први Први светски рат, у својој 24- ој години, Мештровић је плакао као дете и молио Надежду да му дозволи да узме маску с лица, којом је била прекривена, али она то није дозволила.

После импресионистичке и колористичке фазе, после Портрета оца, Портрета сестре, Аутопортрета, Старе карауле, Дереглија на Сави, Гробља, Острва љубави, Жене са шеширом, Циганке, Отвореног прозора, још две изложбе, једне самосталнe код Горхара и друге с Ладом, она преко Загреба и Љубљане стиже 1910. у Париз. На поласку из домовине, Надежда се задржава у Загребу, где је Мештровић отворио изложбу, поводом које Надежда пише:

„ Мештровић ме је запањио, запленио, изненадио, дубоко потресао… колосалношћу својих идеја, композицијом, величином снаге, генијалног схватања наше народнепоезије. Ово само векови рађају и стварају…“

Париски период

У јуну 1910. преко Италије, стигла је назад у жељени Париз за који је пуно пута тражила стипендију и исто толико пута била одбијена.

У Паризу Надежда се сместила у Мештровићевом атељеу, који се налазио у улици Емпас ди мен, где су, такође, атељеа имали Шагал, Еренбург, Модиљани… Надежда о смештају пише оцу:

„ Могу у њему бал да приредим.“ Из својих кофера извлачи прекриваче, везене столњаке, грнчарију, иконе, групише свој свет око себе, приређујући исовремено малу изложбу народних рукотворина које је толико желела да покаже свету.
Упознаје Родена који је био Мештровићев пријатељ од 1902. и који је позирао Мештровићу. Узбуђена због сусрета са скулптором који је тада имао седамдесет година и у то време довршавао споменик Виктору Игоу, пише оцу да очекује његову велику посету, јер он жели да види њене радове.
О излагањима њених радова на Јелисејским пољима у „ Писмима из Париза“ у београдској штампи пише да је „ Надежда једини Србин који има разлога да буде поносан.“
Сликајући акт и пејзаж, Надежда свакодневно одлази у галерије, музеје, узима приватне часове, граби са извора да што више понесе собом од тог бескрајно богатог света линија и боја. Гоген, Ван Гог, Сезан, све њихово је узбуђује. Тада настају „ Булоњска шума“, „ Мост на Сени“, „ Плажа у Бретањи.“

На том путу великих корака Надежда је из минхенског периода понела: савладан занат, брз широк потез, инсистирање на боји, одушевљење пејзажом и испољавање индивидуалних особина. Године 1902. настаје њено прво ремек. Дело „Стабло у шуми“ као схватање изразитог колористе са смислом за синтезу, евоцирајући снагу гогеновског звука, до вредност боје ослобођене зависности од теме и локалног тона указује на правац њеног даљег развоја.
У року од три године умиру њени најближи- отац, мајка, сестре Анђа и Драгица.Она пише Јакопичу: „ Три месеца бејах неспособна да оштим с људима, да их примам у кућу, да идем с колегама на састанке, да кореспондирам, бејах немоћна.“

Српски период

У Србији Надежда слика искључиво природу и човека. Са одушевљењем заљубљеника у пределе и ликове своје родне груде, Надежда је прекривала платно снажним и смелим потетима, једром пастом, узбудљивим бојеним сазвучјима: „ Ресник“, „ Старо гробље“, „ Циганка“, „ Жена са црвеним шалом“, „ Циганско село“, „ Погреб у Сићеву“, „ Караула на Сави“, „ Портрет Скерлића“, „ Дама у црном шеширу“, „ Јаша Томић“.

Из ових је слика избијао аутентични темеперамент надахнутог колористе који се кретао путе који отвара колористички експресионизам, у то време део европске авангарде.

Балкански ратови

Хиљаду дванаесте почиње Први балкански рат. На бојно поље након мобилизације с војском креће и Надежда. Постаје ратна болничарка. У белом мантилу креће се од ратишта до ратишта. Својима из Призрена 1913. шаље фотографију у белом мантилу. Успевала је да поред превијања рањеника нешто и наслика или бар скицира.У мају исте године несебично негује 80 војника који су имали тифус. Истовремено у предаху ради и слику „ Везиров мост“

Маја стиже на Косово. Разгледа раскошну Грачаницу и ради слику Косовски божури, фасцинантне непоновљиве црвене боје.

Са пољском болницом стиже у Скопље где је 30. маја 1913. дошло до потписивања мировног уговора између балканских савезника и Турске.

Већ следећег месеца започиње Други балкански рат, још страшнији, Надежда не посустаје у неговању рањеника, али и она пада у болничку постељу разболевши се од тифуса. Муче је тешки снови, кошмари, халуцинације. Њен издржљиви организам успева да се опорави. Учествујући у одбрани отаџбине Надежда је стигла у Љуму, на Брегалницу, на Рајхчански рид, на Треске Буку, на Косово, Скопље, у Призрен и Ђаковицу, свуда са војском, са својом болницом завојиштем. Превијала је ране и непријатељским војницима – Бугарима и Арнаутима и Турцима.

Вино пију три српске војводе – изложбе Надеждиних слика

Међународна изложба слика у Риму, одакле је Краљевини Србији упућен 23.марта позив 1911. да у Српском павиљону излажу јужнословенски уметници, показла је јединство уметника.

Аустрија, Белгија, Француска, Енглеска, Немачка, Мађарска, Србија, Русија, Шпанија, Јапан, Америка и Италија- имале су своје павиљоне. Вајар Иван мештровић одбија позив Аустрије да излаже у њиховом павиљону и своје кипове Марка Краљевића, Срђе Злопоглеђе, Милоша Обилића, излаже у Српском павиљону.

Надежда излаже три платна, а две композиције на тему српских легенди жири одбија с образложењем да су због величине платна које је премашивало 3 метра. У главном салону биле су њене слике:“Богородичина црква у Паризу“,“ Београдска улица у снегу“ и „Гиљерије на Сени“.
Након Другог балканског рата са Мештровићем излаже у Венецији графику Вино пију три српске војводе. Ова слика је 1922. године објављена у књизи „ Српске народне јуначке песме“, у издању Српске краљевске академије у Београду.
Пишући Јакопичу и Мештровићу још 1908. након анексионе кризе она као да је предосетила деветсто петнаесту и крај свог удвојеног живота, неуморног друштвеног радника и сликара:

„ Београд се преобразио, свет је одушевљен. На све стране купе се да протествују у масама против Аустрије, певајући ратоборне песме. Сви смо у грозници и чекамо с одушевљењем кад ће прва пушка пући… Ја идем такође као болничарка да послужим својој отаџбини и да принесем свој живот ако затреба. Извините ме што по оној народној општој невољи, постадох према пријатељима немарљива… Ја богме заборавих да сам сликар, политика ме је сву толико обујмила да нема ни станка, ни санка, не могу да радим, срце ми је просто располућено од страха и очајања за свој род.“
За време боравка у Минхену дружи се са Стеваном Мокрањцем, Миланом Коњовићем, Пајом Јовановићем, личностима које су својим делом постале институције српског народа.

Вративши се из Минхена, 1914. бацивши нераспаковане кофере, својима је само рекла: „ Ја одох!“ Растко и сестра Љубица су је пратили, махали јој, наговарали је да не иде јер су из команде у Ваљеву јавили да хара пегави тифус. Није хтела ни да чује само је понављала : „ Ништа не брините и не плачите.!“ А Растко је плакао и она га је дуго, дуго грлила, јер га је много волела.

Те, по српски народ судбоносне године, из Минхена и Беча враћа се и велики српски композитор, Стеван Мокрањац.
Иако у јеку ратова, усред општих и личних несрећа, између бојишта и превијалишта, до пегавца у ваљевској блници, Надежда је у овом периоду реализовала неколико ремек – дела: „ Призрен“, „Грачаница на Косову “, „ Портрет у плавом “, „ Фасада Сан Марко“(платно из Венеције), „Косовски божури “,“Бреговоти предео“, „Рушевине,“ „Девојка у народној ношњи“,

Слике ратног периода представљају оно што је од Надежде остало најколористичније и најекспресивније, конкретан доживљај претопљен је снагом визије, опис замењен изразом, опет је све боја и материја, ритам и звучност. У овом сликарству вреле инспирације палета је од мало боја, али ужарена боја букти: црвена, па зелена и жута, љубичаста и много беле.

Једна пожутела дописна војничка карта открива љубав са којом су Петровићи били међусобно везани. Надежда пише Растку:

„Мили мој Рајо, твоју карту добих данас… ми смо службеном поштом послали у понедељак једног нашег каплара, који ће вам донети 25 комада крушака арапки; њему може Зора ( сестра), предати ствари за мене… Чиме се бавиш; ми овде играмо шаха и разуме се сви ме туку. Имамо прилично болесника; болницу кречимо и уређујемо… Љуби вас… твоја сестра Нада. Адр. Надежда Петровић акад. слик. Добровољ.болничар.

Смрт племените Српкиње

Надежда са ратишта октобра 1914. пише: „ Сад сам села после целе ноћи скупљања по разбојишту претеклих, нескупљених рањеника после јучерашњег страшног крвавог окршаја. Нисам ни хлеба јела, толико је било посла око тога да сам скоро пала од умора. Целе ноћи смо их доносили, превијали, дерала сам и своју болничку кецељу и кошуља је дошла на ред- завоја је понестало а ране страшне зјапе, тиче се живота… Кроз сломљена ребра назиру се срце и плућа а очи исколачене од страха пред смрћу „ сестро дај, спасавај, умрећу, мајко, мајко…“ – и тада се заустави дах, очи, стаклене, не затварају се а душа је већ изишла…“

Сви рањеници су тражили њу, јер она их је храбрила својим причама, уливала им наду да ће преживети, оздравити, да ће се срећно вратити кућама. Њена нежност коју су рањеници препознавали подсећала их је на нежност мајки и сестара.
Због тога ју је Радоје Домановић назвао Надинка Димитријевић. И у кући кад би се ко разболео хтео је да га Надежда негује. Из њених руку све је било лек.

Пегави тифус није мимоишао ни њу. Осмог дана од почетка болести Надежда је у првој резервној војној болници у Ваљеву умрла 3. априла 1915. године.

Пред саму њену смрт одиграо се у војној болници један занимљив сусрет: Бранко Поповић, човек за кога су везивали њена осећања, и сам болестан, наишао је у пролазу са фронта.

„ Уз литар најбоље каменичке шљивовице коју сам јој по жељи донео, пише он касније – претресали смо тада по последњи пут важна питања нашег младог сликарства. Био је то разговор достојан уметника и јунака – Надежде Петровић.“

Њеној породици је стигао телеграм са званичним саопштењем из ваљевске болнице:

„Са изразом дубоке туге објављујемо да смо поред толиких жртава које су пале у борби против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице.
Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању наших храбрих бораца још од почетка рата.Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње молимо за саучешће.“

Њени посмртни остаци су из Ваљева пренети у Београд на двадесетогодишњицу смрти , 3.априла 1935.године. Споменик у бронзи, рад Ивана Мештровића урађен је 1955.године и постављено у њеном родном Чачку. На њему подигнуте и увијене косе, Надежда у левој руци држи платно, а у десној четкицу.

(Из књиге „Арахнина нит“ -есеји о песникињама, сликаркама и хероинама, „Унирекс“, Подгорица- Београд, 2018.)

Напомена: Овај текст је објављен на порталу ИН4С, 12. октробра 2020. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: