Nadobudne štetočine

Piše: Mišo Vujović

Treba proći po dubokoj tami kroz blatnjavo selo i čopor nevezanih pasa!
Ivo Andrić

Oni su kao opojne supstance: lake i teške, uspavljujuće i razdražljive. Većinom su umišljeno-uobražene, pasivno-maskirane, pretenciozne i arogantne, male i velike, uporne i površne, benigne i kancerogene…

Budale su dosadne kao stidne vaši, uporne kao komarci, tvrdoglave kao magarci, intuitivne i prostački prepredene kao seoske opajdare u ostavci.

Golema je nevolja kada budala umisli da je pametna, ali je katastrofa ako se dokopa pozicije da eksploatiše svoju „genijalnost“.

Opasne su budale iz ubeđenja, tvrdoglavo uverene u ispravnost svojih stanovišta. Ta vrsta kao relikt jedne ideološko-jednoumne epohe polako izumire i na njeno mesto stižu pragmatične ili racionalne budale čiji je zadatak da intezivno kontaminiraju okolinu. Zatupljuju, otuđuju i zagađuju prostor.

„Sve čega se dokopaju opogane i unerede“, kaže sveštenik koji je odbio da osvešta kladionicu.

Njegov kolega islamskog zakona javno je svojoj pastvi poručio da je manji greh “pojesti kilo krmetine nego ući u kladionicu”.

Naravno ovaj, dobro uhlebljeni profil ima solidnu poziciju u svakom tranzitnom društvu. Od portira do ministra.

Od tih praznoglavih poslušnih izvršilaca opasnija je, dosta rasprostranjena grupa, akademskih budala čiji „stručnost“ ima dubinsku dimenziju razaranja nacije. Ta gospoda sa visokim naučnim zvanjima sklepanim od pozajmljenog reciklažno kompilovanog neznanja kao nova obrazovno- nastavna elita već uveliko štancovanjem mediokriteta raznih profila ozbiljno ugrožava vitalne poluge sistema, već ruinirane delovanjem sledeće najpogubnije kategorije na listi nadobudnih štetočina.

Najopasniji u ovoj kategorizaciji diletanata svakako su kriminogeni profili kretena ili budala sa kleptimanskim nagonim koje iza sebe ostavlja pustoš. Ova vrsta dobrih slugu i zlih gospodara kameleonske fizionomije, rektumskog karaktera, adaptirana na sve uslove i okolnosti. Ta vrsta besprizornih hijena državu doživljava kao ratni plen. Ponašaju se kao Tutsi kad krenu poharu Huta i sve živo opustoše.

Dakle, država je postala lovina raznih kategorizovanih i neformalnih protuva sa nepogrešivim instinktom za puno korito. Orobljavane opštih resursa ulazi u poslednju etapu, a svest pustošenja postaje opšteprihvatljiva kategorija.

U takvom ambijentu grafit

„Vrati se Slobo sve ti je oprošteno”, nije samo nostalgična ironija već krik zalutalog u blatnjavo selo u kom caruju čopori nevezanih i gladnih džukela. Posledica ovakvog stanja je kontinuirano ubijanje duha srpskom narodu poslednjih sedam decenija.

Od takvog duhovnog suicida srpskih komunista predvođenih Krcunom, Lekom, Đidom, Perom Konjom …, i ostalim poltronima komunizma srpski narod se dugo neće oporaviti. Država bez krštenog naroda je kao čovek bez duše, a „efekti” prepakivanja pamćenja srpskom narodu, vidljivi su od ulice do Akademije nauka.