Nagrada „Skadarlijski boem“ Petru Božoviću: Crnogorac među Montenegrinima, Srbin među rasrbima, vernik među nevernicima

(Beseda Milana Ružića sa svečanosti dodele nagrade „Skadarlijski boem 2019“ Petru Božoviću, 12. oktobra u Beogradu.)

„Ako ćemo govoriti o Peri Božoviću, ne možemo ne govoriti o veličini, kako god vam to zvučalo. Ako ćemo mu dodeljivati nagradu, ne možemo mu dodeliti bilo kakvu. Ako ćemo ga ponuditi pićem, ne možemo, a da nije rakija i da je nema u neograničenim količinama.

Pera Božović je „glumčina“, „umetnička gromada“, „boemčina“, „najveći ponos srpske kulture“, ali mi niko, dok ga nisam upoznao, nije rekao koliki je čovek u pitanju. Ovo govorim aludirajući na njegovo čoveštvo, a ne na fizičke proporcije.

Čini mi se da nema čoveka kao što je Pera, a da toliko ljubavi može u njega stati niti ima opreznijeg čoveka koji je manje od njega prosipa, ali kada se raspe i otvori, nema onoga ko ga neće pomešati sa svojim bratom, ocem ili dedom.

U pitanju je veliki pesnik, ogroman glumac, sjajan prijatelj, još sjajniji suprug i roditelj, fantastičan reditelj i čovek nad ljudima. Crnogorac među Montenegrinima, Srbin među rasrbima, vernik među nevernicima, umetnik među profiterima, glas među mukovima, lav među vukovima. Nema polja koje je dotakao Perin život, a da on na njemu nije poterao inat svima i svakome, ne iz obesti, nego zbog opšteg dobra i dobrote koja iz njega curi na sve strane.

U glavnom smo gradu Srbije, u ulici u kojoj je živeo Moma Kapor, ispred kuće Đure Jakšića, blizu zgrade Matije Bećkovića, na kapiji Francuske 7, paralelno sa Dositejevom ulicom, omeđeni Despotom Stefanom i carom Dušanom, sa leve nam je strane Cetinjska, a sa desne ulica Braće Jugovića, u okolini Zetske, a pred Perom Božovićem čije će ime kroz nekoliko decenija, ako igde ikakva razuma i pameti ima, krasiti neku od beogradskih ulica ili pozorišta, što želim da se dogodi što je kasnije moguće.

Pred nama je jedan od poslednjih velikana srpske kulture i umetnosti, glumaca skoro svih beogradskih pozorišta, tumača nebrojenih likova, kazivača nekoliko hiljada pesama, ispijača ne znamo koliko čaša, propovednika ljubavi, zagovaratelja života. Čoveka čiji je svaki dan počinjao rečenicom „Ne laži, ne kradi i ne špijaj!“, a kojeg su neretko lagali, potkradali i špijunirali, dok je on, u saglasju sa svojim pravoslavnim nazorima, svima njima oprostio, ali im nije zaboravio, niti bi trebalo.

Svoj talenat je delio besplatno, pravite se da ovo niste čuli, zagrljaje rasipao, savete gurao u džepove drugih ljudi, trpeo što ne bi niko, ostao željan roditelja koji se večeras smeše odozgo krijući se iza zvezda, uvereni da ga nisu skovali za džabe i da je Bog, kad već oni nisu mogli toliko za tako kratko vreme, u njemu zapalio vatru talenta i umetnosti ne bi li nam osvetljavao noći u koje su nas uvukli prostakluk i zaborav.

Ne znam šta više reći o čoveku koji je sve rekao sobom. Ne znam šta mu još treba nabaciti na leđa, a da on to već nije uprtio. Ne znam čime ga još okititi da nam svetli još jače. Sve što mu priznamo, dodelimo i odlikujemo, dobro je ali nikada neće biti dovoljno.

Nismo ni svesni koliko smo mu problema napravili proglašavajući ga najvećim boemom, jer mu njegova Snežana večeras može pridikovati kako dobija nagradu za piće, ali ste lukavi, pa ste mu davanjem ovog priznanja dali i izgovor – da je pio zbog nagrade.

Ovaj govor možda deluje kao posmrtni i ko god ovo kaže, ima pravo, jer šta je Petar Božović nego jedan od najsjajnijih predstavnika srpske kulture i šta je njegov život, nego smrt za nekulturu. Ovo je njeno opelo.

Petra Božovića, kolegu umetnika, glumca, prijatelja i sabrata ne bih mogao opisati jednom rečenicom, ali sam se drznuo da pokušam, pa neka oprosti ako nije dovoljno.

Sve što je bio, on je ostao, a sve što je želeo biti, on je postao“.

(Iskra)