(VIDEO) NAJBOLJI MEĐU NAMA – Predrag Peđa Leovac

Priča o Predragu Peđi Leovcu je slovo o najboljem među nama, o najboljem u nama, o svemu što srpski ratnik jeste – vitez Hristove vojske, živo raspeće, večito vaskrsnuće.

“Peđa Leovac se više ne žali, on se sada slavi. Njega će da žali njegova porodica, a mi ostali treba da ga slavimo” – rekao je Duško Šljivančanin, tadašnji komandant 53.graničnog bataljona za Nacionalnu in4s televiziju.

“Tada je to bilo normalno. Čim smo dovoljno sposobni da stanemo na noge, idemo u jedinicu da se borimo na prvoj liniji i toje teško objasniti” – govori klasić Predraga Leovca, Milovan Svrkota.

Predrag Leovac, rođen u slavnim Pljevljima 20. decembra 1975. godine – postradao za Srpstvo na svetim Košarama 14. aprila 1999. u jurišu, kako je jedino i znao, u trku, a smrću od koje nije zazirao, nije strahovao, nije se povlačio, jer šta je smrt za onoga koji je zaista rođen da živi doveka?! Kao jedan od najboljih, najčasnijih i najodvažnijih mladih oficira tadašnje Vojske Jugoslavije svoju profesionalnu službu je započeo na presvetom Kosovu i Metohiji u legendarnom 53. Graničnom bataljonu, na Košarama…na Kosovu i Metohiji, kraj graničnog kamena kojeg je čuvao kao da je sam temeljac i međaš Srbije, neba i zemlje – Predrag Peđa Leovac vaskrsao je na pričesti u Samodreži.

“Bio je spreman da uči. Imao je izvrsne starešine od kojih je mogao da nauči. On je po prirodi bio nestrpljiv u pozitivnom smislu, za vrlo kratko vreme, upoznao je i prošao kompletnu granicu” – kaže Vlatko Vuković, pukovnik u penziji.

Priča o Predragu Peđi Leovcu je tropar o čoveku u danima zveri, o divnome i dičnome sinu Crne Gore i Srbije koji je znao da je život vredan onoliko koliko ga imaš za šta vrednije od života dati. Život je dao za najskuplju srpsku reč postavši i sam jedna od najsupljih srpskih reči što se izgovara u molitvi, plaču, pesmi i zakletvi.

“Mi smo imali jedan interan dogovor. Tu je bio moj kolega Svrkota i još nekoliko drugara klasića koji smo čak ‘97.na ‘98.godinu sklopili interni dogovor da ćemo dobrovoljno da idemo u treću armiju i da učestvujemo u stvarima koje su se kasnije desile. Bili smo jako svesni šta će se desiti i mi od toga ne da nismo bežali, nego smo išli ka tome i spremali se za ve to” – govori Predrag Bulić, klasić Predraga Leovca.

Leovac je jedan od najboljih, najčasnijih i najodvažnijih mladih oficira tadašnje Vojske Jugoslavije svoju profesionalnu službu je započeo na presvetom Kosovu i Metohiji u legendarnom 53. Graničnom bataljonu, na Košarama, na Kosovu i Metohiji, kraj graničnog kamena kojeg je čuvao kao da je sam temeljac i međaš Srbije, neba i zemlje – Predrag Peđa Leovac vaskrsao je na pričesti u Samodreži. 1998. godine u borbama sa šiptarskim teroristima u rejonu Košara biva teško ranjen, lica skoro unakaženog od zverskih kuršuma i gelera, no ono što bi mnogima od nas poslužilo kao izgovor da se ne vrate na paklu Košara- Predragu Leovcu je bio razlog da mu što pre pohita nazad!

“Na Svetu Petku je ranjen. Uveče mi je javio Milovan Svrkota. Pošao sam što prije za Beograd i našli smo ga na VMA u Beogradu u sedećem položaju. Zavijena mu je čitava glava pošto je bio ranjen kroz vilicu” – govori drhtavim glasom otac našeg junaka, Mile Leovac.

Na molbu majke da ostane, da se još oporavi, da je svoj dug odužio, poljubio je u čelo i odgovorio: “Ako se ne vratim, majko, ko će sačuvati onu decu gore?!” “Onu decu gore…”, a i sam je još bio dete, jedva 24 godine u njemu, premalo za grob, dovoljno za večnost… Sa životom se već bio oprostio, ne onako kako to kukavice čine umirući po sto puta na dan, već kako krvi Gazimestana, Mojkovca, Kajmakčalana…dolikuje- prežalio je sebe da više ni jedna majka ne zažali za sinom.

“Bio sam na levom krilu bataljona kad mi je javljeno da je ranjen. Trebalo mi je 45 minuta da dođem na lice mesta. Kad sam došao već je bio prebačen za Beograd. Nikada neću zaboraviti da mi je tada vojnik dao jedan krvavi papir na kome je bio raspored mina, i napisao mi je na tom papiru da vodim računa kuda da se ide da neko ne bi stradao” – priča komandant Šljivančanin koji se odlično seća svakog događaja, kao i one scene kada mu je u februaru ‘99.godine u kancelariju došao Leovac.

“Bio sam iznenađen i prva rečenica mi je bila otkud ti? Zašto si došao? A on mi je samo odgovorio, a kad ću da dođem ako ne sad…” – prepričava Šljivančanin.

Leovac se vratio svojim Prokletijama, svojim Košarama, svojoj “deci” da ih sačuva, vratio svetinji da ga posveti. U protivterorističkoj akciji ponovog zauzimanja graničnog kamena C4, 14. aprila ’99. kuršum zveri je zauvek zaustavio našeg Peđu u jurišu. U jurišu u kojem ga ništa nije moglo zaustaviti- juriš Srbina za zavetnu svetinju- juriš je anđela…

“Ujutru u 4 sata, zvonce je pritisnula ruka oficira. Ja sam skočio i otvorio, a njih četiri, pet uniformisanih ljudi kad sam video sve sam znao. Nisam imao potrebe da pitam šta je bilo, samo sam pitao da li se namučio i da nije ostao zarobljen mrtav” – kroz suze govori otac junaka, Mile Leovac.

Prokletije su zaćutale, danima, mesecima pre toga nisu. Peđina “deca” su plakala, svi do jednog, junaci njemu nalik za junakom kojem niko nije bio nalik! Planina je plakala, njegova Crna Gora, njegova Srbija, njegovi vekovi minuli i budući. Poginuo je junak nad junacima, bez ropca, suza, jecaja.

“Ujutru 14. aprila me bude na komandu i dobijam najgori zadatak na svijetu. Da idem da prepoznam tijelo svog druga i da ga vozim njegovoj kući. To je najteži zadatak u životu što sam uradio” – seća se njegov klasić Predrag Bulić.

Duško Šljivančanin prepričava kako mu je Peđin otac rekao da bi voleo da ima njegovu pušku, ali nije imao pravo na to, a onda mu je Peđin otac rekao, kako navodi, imao si pravo da ga pošalješ i da mu izdaš zadatak sa kojeg se nije vratio, imaš pravo i da mi daš pušku.

“Uzeo sam pušku, celiovao je i predao mu je” – kaže Šljivančanin.

“Najteži trenutak posle njegove pogibije je bilo kad je Karaula Šula dobila njegovo ime i kad je bio referendum skinuli su spomen ploču koja nosi njegovo ime. To je najgore palo mojim roditeljima” – kaže Peđin brat, Pavle Leovac, a klasić Svrkota se nada da će sa promenom Vlade u Crnoj Gori da se ceni to što su radili junaci koji su učestvovali u bici na Košarama.

Davno je prežalio sebe – dana kad se rodio još, od slave Crne Gore i Srbije sazdan, u slavu srpstva utkan božanskom niti.

Predrag Peđa Leovac – najbolji među nama, najbolje u nama. Slovo o njemu – nafora je svakog živog, umrlog i još nerođenog Srbina!

“Peđa Leovac je čist izdanak junaštva i patriotizma. Mi nismo pravili kalkulacije ni u čemu. Znali smo cilj, svoje zadatke i ne žalim ni za jedan trenutak, niti sekund proveden u najtežim ljudskim uslovima, u ratu. U ratu se dešava sve najgore, ali ja sam tada upoznao najkvalitetnije i najhrabrije ljude koji do tada u meni postojali samo u pesnikovoj fikciji. Peđa Leovac je upravo jedan od tih ljudi koji nam je bastion i svetionik za sve mlade ljude koji se osećaju patriotama i koji osećaju da je njihova država nešto što treba braniti i čuvati” – zaključuje Predrag Bulić.