Најмасовнији једнодневни покољ усташа у Другом свjетском рату

Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године поклале сво српско становништво у три села на периферији Бање Луке – Дракулићу, Шарговцу и Мотикама – и све Србе рударе у руднику Раковац недалеко од града. Само у том једном дану усмрћено је око 2.500 Срба. Тачан број још није утврђен. Тај покољ има сљедеће карактеристике:

– то је најмасовнији покољ Срба на кућним огњиштима у једном дану који је извршила Павелићева Независна Држава Хрватска током цијелог свог постојања.

У логорима, нарочито у Јасеновцу, јесте било још масовнијих ликвидација и у једном дану, али усташе нигдје другдје нису у једном дану поклале толико Срба на терену, у њиховим кућама. Покољ је почео у раним јутарњим часовима и био завршен у току дана, до 14 часова;

– то је највећи број Срба које су Хрвати усмртили у једном дану и на једном мјесту ван логора у целој историји односа и сукоба Срба и Хрвата. Срби иначе нису никада вршили геноцид над Хрватима;

– то је највећи број усмрћених цивила у једном дану у својим домовима на тако малом сеоском простору не само у Другом свјетском рату већ и у цијелој историји човјечанства;

– то је најрафинираније испланиран, припремљен и спроведен покољ тако великог броја Срба на терену од стране Независне Државе Хрватске;

– геноцид (покољ) извршен је над потпуно и апсолутно мирним српским становништвом, које је било сасвим лојално држави у којој је живјело и потпуно послушно свим њеним представницима и органима. То није, дакле, била одмазда за неке прекршаје, већ огољено етничко чишћење;

– покољ у три наведена села на периферији Бање Луке извршен је само и једино зато што су тамошњи становници били православне вјере, односно Срби;

– у покољу Срба учествовале су и њихове комшије Хрвати;

– нико од комшија Хрвата, нити ма ко од њих ван села, није сигнализирао Србима да ће бити поклани 7. фебруара 1942. године и тако им пружио шансу да се бар неко бјежањем или скривањем спасе, иако су многи знали за припрему покоља;

– покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама извршен је са знањем и одобрењем, а вјероватно и по налогу, тадашњег шефа једне државе, поглавника Анте Павелића. Тако нешто није се смјело нити се могло урадити без његовог знања.

Павелић је на неколико недјеља прије клања послао из Згреба у Бању Луку добро опремљену и обучену елитну усташку јединицу да се припреми за покољ Срба и да га изведе. Био је то одред изабраника из његовог личног обезбјеђења, такозвани „тјелесни здруг“, величине батаљона, који је предводио стари и провјерени усташа Јосип Мислов, Павелићев сарадник и пријатељ из усташког логора Липари у Италији. Тиме је и шеф државе Анте Павелић лично учествовао у припреми тог највећег и најкрволочнијег једнодневног покоља Срба;

– покољ је припремио најмонструознији и најекстремнији високи достојанственик државне власти, ранга бана, бањалучки стожерник др Виктор Гутић. Дакле, непосредни организатор покоља је највећи усташки злочинац са прерогативима високе државне власти;

– покољ је изведен уз сагласност, помоћ и непосредно учешће католичких свештеника, а нарочито бањалучког жупника Николе Билогривића, који је у Бањој Луци присилно покатоличио 1.500 Срба, и фратра фрањевца Томислава Филиповића, потоњег управника логора у Јасеновцу и Градишки. Тако је и у том покољу најочигледније приказана и доказана спрега Католичке цркве и усташа у геноциду над Србима;

– покољ је непосредно водио и сам својом руком показно клао Србе најмонструознији изданак Католичке цркве, фратар Томислав Филиповић звани Фра Сатана. Он најбоље симболизује дубину патолошке мржње и величину злочина који је католичко свештенство на овим просторима, инспирисано и подстицано из Ватикана, могло да чини и чинило српском народу;

– покољ српског становништва око Бање Луке повезан је с Павелићевим плановима о том граду као престоници Независне Државе Хрватске, у којој и око које није смјело бити Срба;

– преживјели Срби у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама и њихова родбина живјели су после Другог свјетског рата у тим селима у миру и слози са својим комшијама Хрватима, међу којима је било и учесника у покољу за које су Срби знали, као да покоља није ни било. Нико од њих није тражио ни спроводио освету;

– иако је покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама „најрепрезентативнији“ чин и симбол усташке и клерофашистичке геноцидности над Србима, па и укупне политике НДХ, са овдје назначеним карактеристикама које тако скупно не иду ни уз који други злочин НДХ, о покољу се мало зна, скоро ништа. О њему је било забрањено причати и писати више од пола стољећа, па су многе чињенице занемарене и заборављене, документа нестала, а свједоци изумрли. То је гријех и према жртвама геноцида, и према злочинцима, и према историји и према етици;

– усташе су током цијелог Другог свјетског рата убијале Србе у Бањој Луци и околини, али покољ у фебруару 1942. године у три села код Бање Луке изузетан је и јединствен не само по броју жртава у једном дану већ и по саставу кољача, невиђених и нечувених у свијету, и по бестијалности коју су тада показали;

– покољ у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама преживјело је врло мало Срба. Тако је остало изузетно мало поузданих, изворних свједока. Хрвати о том покољу никад нису хтјели да свједоче.

Извор: vidovdan.org

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: